Tumači znakovnog jezika vidljivi za TV gledaoce, ali ne i za našu državu

Na problem položaja tumača ukazala je i nedavna Nedelja gluvih. Trenutno je u Srbiji aktivno njih svega nekoliko desetina, pri čemu muku muče u potrazi za zaposlenjem. A njihovo znanje nije potrebno samo gluvim, već i čujućim osobama, kaže Desanka Žižić, članica Asocijacije tumača srpskog znakovnog jezika.

Za naš list ona navodi da je u Srbiji 2013. bilo tridesetak aktivnih tumača na ukupno oko 30.000 gluvih u našoj zemlji. Od tada je donet Zakon o upotrebi znakovnog jezika, a profesija tumača je uneta u šifrarnik zanimanja, i to u grupu prevodilačkih delatnosti. Međutim, pripadnici ove struke su i dalje demoralisani da se njome bave.

„Neki sjajni tumači su napustili profesiju jer ne mogu da obezbede egzistenciju i danas ih je možda i manje aktivnih u odnosu na 2013. godinu. Takođe, za razliku od Slovenije ili Austrije, koje su svoje znakovne jezike ustavom izjednačile sa slovenačkim odnosno nemačkim jezikom, u Srbiji se srpski znakovni jezik ne proučava ni na jezičkim fakultetima, niti postoji formalno obrazovanje za tumače, pa su kod nas tumači najčešće deca gluvih roditelja. Oni savladaju srpski znakovni jezik pomažući svojim bližnjima i, vođeni tim ličnim motivom, postaju tumači kako bi pomogli što većem broju gluvih. To su oni koje najčešće viđamo na malim ekranima. Ipak, oni se susreću s problemima pri zapošljavanju ili rade više poslova u svim oblastima gde je potrebno njihovo prevođenje. To znači da su pre podne angažovani da prevode na sudu, po podne na specijalističkom pregledu, a uveče na TV dnevniku, što je jako teško i treba nam mnogo vremena za pripreme”, objašnjava Desanka Žižić.

Prema njenim rečima, to je posledica činjenice da tumači u Srbiji nemaju privilegiju da se edukuju samo za jednu oblast.

„U drugim državama je uobičajeno stručno usmeravanje, pa tumač koji se interesuje da prevodi u oblasti prava može da ima diplomu i iz prava i iz znakovnog jezika. Osim toga, tumači nisu potrebni samo gluvim ljudima, već i onima koji čuju. Lekar ne može da bez prisustva tumača pregleda pacijenta koji ne čuje”, kaže naša sagovornica.

Da je njena profesija više od posla i da predstavlja istinski čovekoljubivi poziv, svedoče i njene reči kojima zaključuje razgovor za „Politiku”:

„I ja imam sreću da imam gluve roditelje koji su mi podarili jedan prelep, nov jezik.”

Rođendan, ironija i „mig 21”
Osim znakova koji se pokazuju rukama, tumači znakovnog jezika u prevođenju koriste i mimiku i prostor oko sebe. Kako kaže Desanka Žižić, ne postoji internacionalni znakovni jezik, već svaka zemlja ima svoj, koji nastaje iz kulture nekog podneblja.

„U srpskom znakovnom jeziku reč ’rođendan’ se objašnjava pokretom povlačenja ušiju, dok se u Italiji objašnjava oponašanjem duvanja svećica, gde tumač kao svećice koristi svoje prste”, navodi ona.

Iako srpski znakovni jezik nije dovoljno dokumentovan u pogledu jezičkog korpusa, što znači da nije detaljno istražen u različitim oblastima posebno kad je reč o stručnim terminima, naša sagovornica dodaje da apsolutno sve može da se prevede, ali se za neke stvari, u zavisnosti od konteksta, mora dati više informacija.

„Na primer, fraza ’poljubio sam vrata’ se prevodi tako što stavite dlan ispred nosa i dodirnete ga, kao da udarite nosem o vrata. Ali, tako se prevodi samo doslovno značenje, a da bi se ukazalo na preneseno značenje, koristi se mimika. Tako se mimikom dočaravaju i ironija i sarkazam, dok za većinu apstraktnih imenica kao što je ’ljubav’ postoje utvrđeni znaci”, navodi Desanka Žižić.

Za slučaj da ne postoji znak za neki specifičniji pojam, poput vojnog aviona „mig”, tumač ga predstavlja kombinacijom pokazivanja aviona i spelovanjem slova „m”, „i” i „g”. Spelovanjem se takođe prevode i lična imena.

Izraz „gluvonemi” nije ispravan

U javnosti se za gluve osobe često nepravilno koristi izraz „gluvonemi”, što nije ispravno ni korektno, navodi Desanka Žižić.

„Gluvi ljudi nisu nemi. Oni imaju glasne žice, ali budući da ne čuju sebe, ne mogu da artikulišu reči na način na koji to čine čujuće osobe. Kod nas je često pežorativno reći da je neko gluv, ali je to zapravo najispravniji termin. Takođe, nije prikladno govoriti ni ’osobe s oštećenjem sluha’ jer je u tom izrazu naglasak na ’oštećenju’, a osim toga, njime je obuhvaćena isuviše velika grupa ljudi što ne znači da svi oni koriste znakovni jezik”, kaže Desanka Žižić.

Tekst je prenet sa portala lista Politika.

“Srbija bez barijera” kampanja je koju realizuje Srpski filantropski forum povodom Nacionalnog dana davanja koji je deo Projekta za unapređenje okvira za davanje koji finansira Američka agencija za međunarodni razvoj USAID Serbia, a sprovodi Koalicija za dobročinstvo, koju predvodi Fondacija Ana i Vlade Divac. Ostali članovi Koalicije su Trag fondacija, Catalyst Balkans, SMart Kolektiv, Srpski Filantropski Forum, Forum za odgovorno poslovanje i Privredna komora Srbije.