Možemo se sećati samo ako imamo budućnost

Piše: Darko Pejović, Politika

Andrea Radak novinarstvom se bavi gotovo četvrt veka. Pisala je za „Jutarnji list”, „Republiku”, „Slobodnu Dalmaciju”, dvonedeljnik „Zarez”… Suosnivač je „Kopmedije”, prve medijske zadruge u Hrvatskoj, formirane 2013. godine. Član redakcije „Novosti” je od juna 2004, a pre izbora na čelnu funkciju u listu, desetak godina obavljala je dužnost zamenika urednika. Za „Politiku”, između ostalog, govori o tome kako je biti novinar danas u Hrvatskoj i koliko je u medijima dozvoljeno da se događaji iz avgusta 1995. osvetle iz ugla sećanja, emocija i vrednosnih stavova pripadnika srpskog naroda.

Izdavač nedeljnika „Novosti” je Srpsko narodno veće, ali list na čijem ste čelu trudi se da temama koje obrađuje pokrije prostor koji nadilazi takozvane identitetske okvire. Da li javnost u Hrvatskoj prepoznaje takav vaš kurs ili vas doživljava samo kao glasilo srpske manjine?

„Novosti” jesu svojevrstan kuriozitet, manjinski nam je izdavač, a pišemo o svim politički, društveno i kulturno relevantnim temama u zemlji, regionu i svetu. Javnost u Hrvatskoj već godinama nas ne doživljava isključivo kao glasilo manjine, iz tih smo okvira iskoračili negde 2009, s izlaskom na kioske. Istina, uvek ima onih kritičara koji nam prigovaraju zašto se ne bavimo folklorom i tradicijom, nego se drsko uplićemo u pitanja većine. Ili nas patronizuju savetima o čemu bi i kako tačno o pojedinim temama trebalo da pišemo. Neki nas pak tretiraju kao svojevrsne nametljive goste iskazima tipa „do sada smo branili ’Novosti’, ali sada su stvarno prevršili meru…”. Ipak, rekla bih da je tih prigovora sve manje i da su poprilično marginalni. No treba biti pošten i reći da naša pozicija ne bi bila takva kakva jeste da nas ne finansira Savet za nacionalne manjine RH putem svog programa informisanja pripadnika manjina, što znači da dobijamo budžetska sredstva, a to nas čini nezavisnim od reklama i klikova i omogućava nam da razvijamo istraživačko, analitičko i kritičko novinarstvo. Verujem da bi javno finansiranje medija – za šta je u Hrvatskoj postojala kvalitetna Medijska strategija izrađena u doba ministarke kulture Andree Zlatar Violić, koja, nažalost, nije implementirana – doprinelo kvalitetnijem novinarstvu koje bi bilo lišeno raznoraznih uticaja, i političkih i poslovno interesnih.

Imate li na hrvatskoj medijskoj sceni saveznike, odnosno listove i portale koje smatrate bliskim svojoj uređivačkoj koncepciji?

Imamo ih i na hrvatskoj medijskoj sceni i u regionu, što neformalnih, što formalnih, a s nekima smo ostvarili i čvršću saradnju na pojedinim projektima, recimo s portalom „Tačno.net”, koji uređuje Štefica Galić. Inače, u Hrvatskoj postoji niz nezavisnih portala i mnogi od njih sarađuju. Stvari su se u tom smislu u novinarstvu demokratizovale, što je dobro. Ono što nije dobro jeste da većina teško može da osigura stabilne izvore finansiranja. Takođe, naš rad u „Novostima” prepoznaje strukovno udruženje Hrvatsko novinarsko društvo, pa je tako u maju ove godine nagrade HND-a dobilo troje naših novinara – Marinko Čulić, Tamara Opačić i Boris Dežulović.

Da li ste kao redakcija izloženi pritiscima i izlivima netrpeljivosti ekstremne desnice? Iz tog dela političkog spektra bilo je optužbi da širite „govor mržnje”, čak je u oktobru 2010. Autohtona Hrvatska stranka prava organizovala i proteste na kojima su javno spaljena dva primerka „Novosti”?

Važno je kakva je opšta atmosfera u društvu, koja se onda odražava i na nas. Stranka koju ste spomenuli krajnje je nebitna politička činjenica. U nekoliko su navrata organizovali javno spaljivanje „Novosti”, ali osim ovakvih pokušaja privlačenja pažnje, domet im je beznačajan. Period u kojem smo zaista osetili konkretne posledice po svoj rad bio je onaj za vreme vlade Tihomira Oreškovića i Tomislava Karamarka, koja, srećom, nije dugo potrajala. Takođe, u doba jačanja ultrakonzervativnih inicijativa, poput one koju je iniciralo udruženje „U ime obitelji”, bili smo zasuti tzv. SLAPP tužbama – to su tužbe kojima je cilj ućutkivanje i zastrašivanje novinara i ostalih koji kritikuju moćnike. No u tome nismo bili usamljeni: prema dostupnim podacima, Hrvatska po tim tužbama spada među tri najgore članice Evropske unije, uz taj specifikum da kod nas novinare tuži izrazito veliki broj sudija i ostalih državnih funkcionera.

Izjava Anje Šimprage, tada zastupnice u Saboru, a danas potpredsednice Vlade Republike Hrvatske, da „’Oluja’ za Srbe i Hrvate ne može da predstavlja isto”, naišla je na osudu desničarskih partija i dela javnosti koji podržava takve političke opcije. Da li je i koliko u hrvatskom društvu prisutno, da ne kažem dozvoljeno, da se događaji iz avgusta 1995. osvetle iz ugla sećanja, emocija i vrednosnih stavova pripadnika srpskog naroda, naročito onih koji su se u Hrvatsku vratili nakon perioda izgnanstva?

Rekla bih da je i taj ugao u javnosti sve prisutniji, mada ti „proboji” nisu ireverzibilni. Uvek je moguć povratak na staro. Recimo, 2020. godina bila je važna zbog govora zastupnice Anje Šimprage u Saboru, u kojem je ispričala svoje izbegličko iskustvo kada je kao devojčica u koloni napustila Knin. Te je godine u Kninu na obeležavanju „Oluje” bio i tadašnji potpredsednik vlade Boris Milošević, dok je premijer Andrej Plenković u Varivodama izrazio žaljenje zbog žrtava koje hrvatska država nakon „Oluje” nije zaštitila. U „Novostima” nastojimo da svake godine pre „Oluje” na što većem broju stranica damo glas upravo onima koje većina tzv. mejnstrim medija zaobilazi, ne zato što bi to bilo posebno zabranjeno, nego zato što im je to jednostavno medijski neatraktivno. Tako smo imali temat o ondašnjoj deci u izbegličkoj koloni, porodicama koje su u „Oluji” ili neposredno nakon nje izgubile bliske članove, a ove su godine naši reporteri obišli neke od prvih povratnika u Dalmaciji i Lici, na Kordunu i Baniji. Otišli su i do Apatina, gde živi nekoliko porodica koje su svoje najbliže izgubile 7. avgusta 1995. na Petrovačkoj cesti. Iz priča i stavova različitih ljudi s kojima smo razgovarali možemo izvući, čini mi se, dve zajedničke stvari: s jedne strane, bitno je da se njihovo iskustvo i gubitak ne negiraju, dakle, da se u javnosti ne govori da se nije dogodilo nešto što se evidentno dogodilo, a s druge strane, važno im je kako danas žive u mestima u koja su se vratili ili kuda su otišli.

Obeležavanje godišnjice „Oluje” kao da „resetuje na nulu” sve pozitivne pomake u odnosima Srbije i Hrvatske, ukoliko ih je i bilo između dva 4. avgusta?

Naizgled paradoksalno, ali sećati se možemo samo ako imamo budućnost. Nažalost, većina političara u zemljama regiona nema ni kapaciteta ni volje da svojim građanima osigura bilo kakvu budućnost, bilo kakav socijalni, politički i ekonomski boljitak, pa im preostaje okretanje ka prošlosti.

Prema vašem mišljenju, šta bi trebalo učiniti da taj datum ne bude stalni povod za obnovu trauma?

Ako ste iz samog Knina, preporuka je povući se u hladovinu i pričekati dok ta fertutma ne prođe jer običnim danima ljudi u Kninu normalno žive.

U ovogodišnjoj Izjavi sećanja Srpskog narodnog veća istaknuto je da se obeležavanje „Oluje” pretvara u „nastavak ratovanja i onemogućavanje suočavanja sa svim njegovim posledicama”, uz kritiku prakse da se i ratnici i stradalnici „pretvaraju u sredstva za širenje mržnje i netolerancije”. Da li su za ovakvu praksu odgovorne samo političke strukture ili deo odgovornosti snose i kulturni poslenici, crkveni velikodostojnici, javne ličnosti od uticaja i mediji?

U Izjavi sećanja SNV-a ove se godine progovara protiv zloupotreba obeležavanja „Oluje” i naglašava da bi 27 godina od završetka rata trebalo da budemo mnogo više posvećeni miru nego ratu. Ovakve se izjave isuviše retko mogu čuti od političara i crkvenih velikodostojnika, ali tako je poslednjih četrdesetak godina. Dominantne politike drže se stare matrice, a potrebu za mirom i saradnjom uglavnom iskazuju obični ljudi. Što se medija tiče, teško je od onih privatnih, a svi veći mediji su privatni, očekivati da će nijansirati stvari, obilaziti sela sa staračkim stanovništvom, davati prostor onima koji preživljavaju od penzije od hiljadu i nešto kuna ili praviti priče o povratnicima u Lici koji izjavljuju, kao što su reporterima „Novosti” govorili u Vrhovinama, da kod njih „nema razlike između Srba i Hrvata”…

Koji regioni Hrvatske zaslužuju pohvalu kao sredine istinske međunacionalne tolerancije, a s druge strane, u kojim delovima države su pripadnicima srpskog naroda ponajviše ugrožena ekonomska, socijalna i politička prava?

Sredine istinske međunacionalne tolerancije i zajedničkog života postoje, pa i tamo gde bi se to manje očekivalo, ne samo u očekivano tolerantnoj Puli ili Rijeci. Recimo, na Udbini u Lici već su niz godina izrazito dobri odnosi, i oni međuljudski i oni lokalne političke saradnje. S druge strane, vlast u Vukovaru i dalje Srbima negira pravo na upotrebu ćiriličnog pisma i periodično proizvodi tenzije. Dakle, mnogo toga zavisi od konkretne lokalne vlasti. U većini sredina, rekla bih, ljudi žive u miru i sarađuju. Svakako, ono naroda što je ostalo, jer preliminarni rezultati lanjskog popisa stanovništva pokazuju da je Hrvatska u poslednjih deset godina ostala bez 9,25 odsto stanovnika, s tim što je u opštinama i gradovima gde u većem broju žive Srbi došlo do još znatnijeg pada. Već je iz toga jasno da su ekonomska i socijalna prava u Hrvatskoj ugrožena svim njenim građanima, i Srbima, i Hrvatima, s tim što su Srbi zbog nepovoljne dobne strukture i života u slabo razvijenim ruralnim sredinama još ranjiviji.

Da li su Srbi u Hrvatskoj prinuđeni da pribegavaju mimikrizaciji svog nacionalnog identiteta?

U vezi s mimikrizacijom identiteta iskustva su različita, ali posebno mi je drago da i o tome u „Novostima” možemo pisati na način koji nije uobičajen u drugim medijima, pa povezati rodnu, socijalnu i nacionalnu komponentu, na primer, u priči o tome kako je to biti Srpkinja u Hrvatskoj – priči o odnosu žena različitih generacija prema identitetu, diskriminaciji koju su doživele i mizoginiji s kojom se susreću.

Tekst je prenet sa portala Politika.