Zoran Stevanović – Ne postoji ekološko rudarenje

Razgovarala: Julijana Mojsilović, Izvor: Novi magazin

Zoran Stevanović, profesor u penziji, završio je XIV beogradsku gimnaziju i Rudarsko-geološki fakultet. Doktorirao je 1987. na tezi „Hidrogeološke karakteristike ležišta karstnih izdanskih voda istočne Srbije sa aspekta mogućnosti vodosnabdevanja“. Kao stručni konsultant FAO/UN, UNESCO, ITSC… radio je širom sveta i učestvovao u brojnim projektima u Srbiji, Alžiru, Iraku, Sejšelima, Somaliji… Danas je jedan od oponenata rudarenja litijuma u Srbiji i za Novi magazin objašnjava da se ne protivi rudarenju, ali ne veruje u zaštitu životne sredine u sadašnjim uslovima.

Kako objašnjavate brojne dozvole za istraživanje koje su u Srbiji dobile razne kompanije, ne samo Rio Tinto, u poslednjih 18 godina? Pominje se nekih 60-ak lokacija i desetak firmi od kojih neke ne postoje, ili su u stečaju. Na osnovu čega je država šakom i kapom izdavala te dozvole i imaju li one veze sa eksploatacijom?

Za sve su krivi naši propisi, propisi koji to dozvoljavaju svakome… Evo, na primer, vi i ja sa licencom možemo da Ministarstvu podnesemo zahtev da na Neimaru istražujemo litijum. Mislite da će neko u Ministarstvu da se zbog toga potrese i odbije? Ne. Ako dokažemo koliki istražni prostor želimo i da niko pre nas već nije podneo takav zahtev, verovatnoća da će nam taj zahtev odobriti je velika. Zašto je sve tako neuređeno, odnosno uređeno na takav način, krivicu snose propisi koji se bitno menjaju u poslednjih 20-ak godina. Objedinjavanjem geološke i rudarske struke u propisima, protiv čega su bili geolozi i Geološki odsek na fakultetu i Srpsko geološko društvo, kao i unošenjem određenih pravila dozvoljeno je da vi s onim što ste imali kao istražno pravo i realizovali ga sada kao jedini aplicirate i za eksploataciono pravo. Nema konkurencije, nema odluke države da li da se to radi, pa onda na tenderu dozvola dodeli kompaniji koja ponudi najbolje uslove. Uz taj apsurd, uvedeni su i propisi o eksproprijaciji koji su drastični. Očekujem da će biti pokušaja da budu primenjeni na nekim projektima – ljudi selite se, nemate prava da budete ovde, kao što je bilo sa auto-putevima.

Za sve su krivi naši propisi, propisi koji to dozvoljavaju svakome… Evo, na primer, vi i ja s licencom možemo da Ministarstvu podnesemo zahtev da na Neimaru istražujemo litijum. Mislite da će neko u Ministarstvu da se zbog toga potrese i odbije? Ne

Kako to da ste jedan od retkih geologa koji u javnosti aktivno iznosi kritički stav prema rudarenju litijuma. Da li to znači da je većina geologa za rudarenje? I ako je tako, zašto? 

Iz neke svoje percepcije mogu da kažem da je većina geologa protiv toga. Ali nismo protiv rudarenja. Suština je u tome da je mali broj kolega koji hoće javno da iznesu stav. Neki razlozi su oportunizam, neki su komercijalni. U to neću da ulazim, ali hoću u efekte svega toga. Broj studenata nam drastično opada. U javnosti geologija više nije prepoznata kao disciplina koja treba da pomogne da izučimo prirodu i da je iskoristimo na jedan optimalan i održiv način za buduće generacije, da obezbedimo najkvalitetniju vodu za piće, nego je sada dovedena pod suknju rudarstva i vidi se jedino kao neprijatelj prirode. Ali ako se radi kako treba, onda geologija treba da pokaže da li minerali i ruda mogu da ugroze okoliš i u prirodnim uslovima. 

Iz neke svoje percepcije mogu da kažem da je većina geologa protiv toga. Ali nismo protiv rudarenja

Od velikog protesta protiv projekta Jadar i popuštanja vlasti u tom trenutku došli smo do toga da su predsednik i njegovi ljudi, zajedno sa medijima pod njihovom kontrolom, postali nešto poput glasnogovornika Rio Tinta, a svi protivnici – izdajnici i neprijatelji napretka zemlje. Kako to objašnjavate? Da li su se promenile činjenice ili nešto drugo? Da li Nacrt studije o zaštiti životne sredine koji je objavio Rio Tinto utiče na eksperte koji se protive rudarenju, kao i da li su oni koji su učestvovali u tom Nacrtu nezavisni eksperti?

Ja sam neprijatno iznenađen količinom agresije koja se pokazuje poslednjih nedelja povodom te maltene obaveze koju su oni prihvatili u naše ime da se litijum mora iskopavati. To je malo neprijatno. Predsednik države, uz svo uvažavanje, naravno, treba da bude predsednik svih građana, a ako smo i mi koji se protivimo tome građani, onda ne bi bilo lepo da nam poručuje sa malih ekrana – „pobedićemo vas“. 

Nismo na utakmici. Možete pobediti Partizan, kako se to već čini prilično dugo, ali nećete moći da ugušite glas javnosti i svih onih stručnjaka koji su takođe protiv ovoga. Vrlo je neprijatno šta se sve u toj medijskoj kampanji radi. Vidite da se za stručnjake koje Rio Tinto dovodi u medije ne kaže se da su zaposleni u Rio Tintu. Potpisuju se strukom kojom se bave, iako su, zapravo, uposlenici Rio Tinta. I kad vam neko kaže ono što Rio Tinto ponavlja kao mantru – nezavisni eksperti – stotinak njih, 40-ak sa Univerziteta… 

Nezavisnost je relativna stvar, svaki konsultanat je angažovan i plaćen za ostvarivanje nekog cilja ili koncepta koji pred njega postavlja klijent. U tom smislu bih rekao da je zaista potrebna neka ozbiljna diskusija, ozbiljno sučeljavanje. Trebalo bi da se u komisiji koja će da ocenjuje buduću studiju koju Rio Tinto bude pustio u javnost kao konačnu o zaštiti životne sredine nađu zaista eminentni eksperti, i to upravo ovi protivnici, a ne oni koji bi „nešto drugo trebalo da rade“, ali očekujem da će se baš ovi drugi masovno naći u toj državnoj komisiji. Prema tome, država, tj. ono što sad zovemo politički i državni vrh gura ovu stvar toliko nasilno da ja mislim da to neće biti dobro ni za njih kao krajnji rezultat. 

Možete pobediti Partizan, kako se to već čini prilično dugo, ali nećete moći da ugušite glas javnosti i svih onih stručnjaka koji su takođe protiv ovoga

U tom smislu se pominje i nekakav referendum. Predsednik Aleksandar Vučić je iz Pariza poručio da je uveren u pobedu vlasti na referendumu jer, citiram, „narod ne bira između kopanja i zdravlja“, već između „lažne brige i ekonomskog napretka i prosperiteta“. I „pobedićemo vas!“ Između čega ćemo mi to zapravo birati i koga će to vlast pobediti?

Ono što smo videli kad je došao Olaf Šolc, a čudi me i da Gerhard Šreder nije takođe bio u timu, pa kad su oni koji bi želeli da ovde iskopavaju litijum poređali te mercedese, čudo jedno… To je opsena, nešto što bi trebalo da fascinira one koji su biračko telo predsednika koji se toliko jasno svrstao na tu stranu – mi to moramo da radimo. To je jednostavno nešto što neće doneti dobro ovoj državi i ovom društvu. 

Trebalo bi da se sučele stavovi jedne i druge strane, da se u ekspertske timove postave ljudi koji su i iz inostranstva, oni koji neće zagovarati neposredno korist koju dobijamo eventualnim iskopavanjem litijuma. I to nije pitanje za referendum, to je usko stručno pitanje i ako ga još prošire na pitanje da li smo za iskopavanje svih korisnih mineralnih sirovina, to je onda ono što smo pričali – sutra ćemo prekopati i Beograd ako neko ima interes da tu ruši zgradu i traži neki dragoceni mineral. 

To nije pitanje za referendum, to je usko stručno pitanje i ako ga još prošire na pitanje da li smo za iskopavanje svih korisnih mineralnih sirovina, to je onda ono što smo pričali – sutra ćemo prekopati i Beograd ako neko ima interes da tu ruši zgradu i traži neki dragoceni mineral

U celoj toj priči čini mi se da se nekako najmanje govori o količini litijuma koji postoji u Srbiji, odnosno da li je tačno da je reč o jednom procentu na svetskom nivou? I koliko je to bitno?

Mineral jadarit je zaista prvi put kod nas nađen, dakle litijum u toj hemijskoj formuli i u čvrstom stanju i to je nešto što je pre 20 godina naša profesorka Jelena Obradović utvrdila. Postoji druga vrsta korišćenja litijuma iz termalnih rasola, znači iz visoko mineralizovanih voda sa velike dubine koji je daleko pogodniji i racionalniji način. Mi takvu vrstu ležišta u zemlji nemamo, odnosno nismo ih dovoljno istražili. Vrlo su bogata ležišta u dolini Rajne. Sa šest kilometara dubine u delu između Francuske i Nemačke, konkretno u Francuskoj na lokalitetu Soulz eksploatišu se termalne vode, a nusprodukt je korišćenje odgovarajućih minerala iz rastvora slično kako se to radi u solanama. To je ekološki nešto bolje. Ne može se podvesti pod ekološko rudarenje, ali je opasnost od kontaminacije životne sredine manja.

Gde se u svetu nalaze najveće rezerve litijuma, jadarita i bora, a gde se rudari u skladu sa ekološkim standardima?

Jadarita nema, bar do sada. Ima bornih minerala, litijuma u drugim mineralima, sastavima… Pominje se projekat sa obe strane granice između Nemačke i Češke. Možda se razrađuje neka nova tehnologija koja će se tamo primeniti. Nemci takođe planiraju da litijum dobijaju iz doline Rajne, iz tih rastvora sa visokom temperaturom. Ali imaju i negativna iskustva. Došlo je, na primer, u jednom od nemačkih gradova do bubrenja nakon toga što bušotine nisu bile dobro izolovane, pa je termalna voda prodirala u lokalnu sredinu… što može dovesti do sleganja i pucanja terena ili do bubrenja i to dovodi do opasnosti po stanovnike ili materijalnih šteta. Taj projekat je dugo saniran da bi stvari vratili u pređašnje stanje.

Prema nekim informacijama, u Nemačkoj postoje bar tri projekta za rudarenje litijuma, ali nijedan još ne funkcioniše. Pri tom je očigledno da su i Nemačka i EU vrlo zainteresovane za rudarenje u Srbiji. Kako to da razumemo?

A zašto ne bi? Od promene zakona 2011, pa posle toga još goreg iz 2015… u medijima gledamo kako se sve prebacuje na neke bivše vlasti, a maltene isti ljudi koji danas sede u plavim kabanicama su bili u žutim prethodno i isto tako radili na promeni zakona da se oslobodi prostor za rudarenje. 

U toj celoj proceduri postoje kritični momenti. Za mene su, dok sam predstavljao Srpsko geološko društvo u tadašnjim komisijama i oponirao koliko je bilo moguće, bila tri glavna momenta: prvi da su podnosioci predloga zaboravili da obrišu članove koje su prepisali iz zakona o mineralnim sirovinama iz Demokratske Republike Kongo i Mongolije. Drugi momenat je bio onemogućavanje Geološkog zavoda Srbije da obavlja primenjeno istraživanje mineralnih sirovina. Vi time prekidate kontinuitet koji je uspostavljen u Kraljevini Jugoslaviji 1931, koji je funkcionisao sve do donošenja tog zakona iz 2015, kad kao ne znamo koja ga je vlast donela. I geološka istraživanja uvodite kao servis rudarstva. 

Šta je time urađeno? Otvoreno je polje – izvolite gospodo stranci, ovo je sve vaše, ko god ima više para da ovde donese i da vidimo da tezgarimo, da prodajemo naše mineralno blago, pa ko da više kome. A pritom rudna renta jako niska – pet odsto i to od profita, a ne od vrednosti iskopane rude. To je red veličine, kako su rekli sami projektanti, sedam do 10 kilometara auto-puta godišnje, pri ovim sadašnjim cenama. Da li se nama isplati da za 30 godina imamo jedan auto-put između dva mesta i da to bude cena za sve ono što bi isteklo od mineralnih bogatstava ove zemlje? 

Nedavno je grupa vaših kolega izradila analizu potencijalne koristi, odnosno štete od projekta Jadar. Zaključak je da bi mnogostruko i dugoročno šteta bila ogromna. Možete li da objasnite zašto je to tako, posebno kad je reč o rekama, podzemnim vodama, jalovini, svemu što je nusprodukt tog rudarenja?

Kolege su objavile ono što je faktičko stanje i to treba da budu argumenti koje će političari umesto „pobedićemo vas“ da prouče i da vide šta je to što će zaista doneti štetu životnoj sredini, koje su posledice od rudarenja. Taj naučni odgovor tima koji je to napisao je jedno od viđenja ove stvari, verifikovano od strane recenzenata i urednika eminentnog časopisa. A iz Rio Tinta očekujem silne argumente koji će da dokazuju da u praksi neće biti tako. Oni na papir mogu da stave sve šta će biti i kako će biti, što su već i uradili, ali u praksi to neće biti tako. I predložio bih nešto onima koji su govorili o formiranju neke parlamentarne komisije koja treba da ide u Finsku i Nemačku da vidi ne znam šta, neko rudarenje, jer tamo nema rudnika litijuma. Predlažem da komisija umesto u Nemačku ode iznad Majdanpeka, ako im dozvole kolege iz Ziđina, da vide kako izgleda floticiono jezero. Prelepo, to su boje mora Kariba, ali se u njegovom podnožju nalaze karstni izvori prirodni i ko bude smatrao da sme da se napije vode neka izvoli, ali moj savet je da se svuda postave table – opasno. Ne po zdravlje, po život. Jer je koncentracija minerala ispod flotacionog jezera, što smo dokazali i objavili, koja dospeva u prirodne tokove podzemnih voda veoma opasna. 

Predložio bih i da na sajtu Ministarstva energetike i rudarstva pogledaju bolje studiju koju je Srbija za dva miliona evra dobila kao grant uz pomoć baš nemačkih eksperata, a to je katastar deponija rudarskog otpada. Tamo ima 250 lokacija napuštenih deponija gde su odlagani jalovina i minerali, ali nema ništa više od toga. Da li je neko predložio sanaciju tih deponija? Kako ćemo da se nosimo sa tim što je već opterećenje životne sredine? U studiji koju je Rio Tinto pustio u javnost nema razmatranja nekih od tih rizika, sve je tako lepo zapakovano sa mašnicom, bajka o tome kako će to u praksi da izgleda. I kako će Nemci da budu garanti rada Rio Tinta ovde? Baš njih briga. Oni nemaju ništa sa Nemačkom. Ako Nemačka ne bude htela da kupuje baterije od Rio Tinta, nema veze, prodaće ih Kinezima. A mi ostajemo nezaštićeni.. Ja mogu da verujem u tehnologiju rudarenja, ali ne mogu u zaštitu životne sredine od procesne tehnologije koja se najavljuje.

U toj analizi najviše pada u oči činjenica da bi projekat Jadar bio jedini na svetu usred izuzetno plodne zemlje u čijoj okolini živi 20-ak hiljada ljudi koji se bave poljoprivredom. Šta s njima i zemljom uz rudnik? Da li uopšte postoji ekološko rudarenje?

To ne postoji nigde. Da li možete da zamislite u Kolubari rudarenje i poljoprivredu okolo? A ovde vam sa najviših instanci govore „nećete ni znati da je tu rudnik, dva lifta i to je to“. Da, dva lifta, a dole 50 kilometara isprepletanih hodnika koji će da izazovu sleganje terena. A oni će to kao da popunjavaju materijalima ili će da kopaju brda da bi uneli agregate. Kako zamišljate poljoprivredu iznad ta dva lifta? 

O čemu je zapravo reč kad se govori o milijardi evra koju bi Srbija morala da plati Rio Tintu u slučaju da obustavi projekat?

To je pumpanje javnosti. Uslovljavanje – moramo da prihvatimo jer ćemo morati da im platimo milijardu. Ja sam uradio za sebe analizu troškova za 500 bušotina i cifra je drastično manja. Ne bih je iznosio. Ali ko je odgovoran što smo uopšte došli do toga da bi morali da plaćamo štetu? 

Očekujete li ozbiljne proteste širom Srbije i ako ih bude, mislite li da će vlast popustiti?

Zavisi šta je vlast s kim ispregovarala. Videćemo da li će da ide na nasilno gušenje protesta i isterivanje stanovništva sa matičnih ognjišta. Ali imam utisak da je ovoga puta ekološka svest ojačala, da narod odavno nije zadovoljan ni opozicijom ni pozicijom. Opet se sa nama igra neka igrica, ali valjda ćemo živi i zdravi dočekati da vidimo kako će se završiti.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.