Zoran Đinđić: Sećanje na budućnost

Piše: Mijat Lakićević, Novi magazin

Naslov ovog teksta ima dvostruku funkciju. S jedne strane – memorijalnu, da podseti na čoveka koji je Srbiji nudio sjajnu perspektivu, budućnost koja je i po rečima onih koji ga nisu voleli značila Srbiju u Evropi, tačnije, Srbiju na Zapadu.

Sa druge strane, ovim naslovom se ističe da, nasuprot onoj zloćudnoj i zlogukoj, možda najsramnijoj rečenici u istoriji srpskog novinarstva: „Ako Đinđić preživi, Srbija neće“, jedina šansa da Srbija zaista preživi jeste da Zoran Đinđić oživi, odnosno da ostane živ, naravno, i nažalost, samo kao ideja, kao amanet za budućnost, što bi rekao veliki Desimir Tošić. Dakle – da svojim delom bude među nama, prisutan u filozofsko-političkom, to jest u filozofskom i političkom smislu.

AMBICIJA: „Prvi incident bilo je hapšenje Miloševića 31. marta. Od tada do danas, preko Miloševićevog izručenja u Hag, afere ‘Nacional’ i optužbi za korupciju, afere ‘Gavrilović’, izlaska DSS-a iz Vlade, vrlo interesantnog štrajka 5. oktobra, pobune ‘Crvenih beretki’, glasanja protiv reformskih zakona, smene Maršićanina… imali smo jedno 10 vrlo ozbiljnih kriza. Svaka je bila neka vrsta probnog balona, s namerom da se ide dublje.“

Tako je 24. decembra 2001. u razgovoru za Ekonomist magazin Zoran Đinđić sumirao prvu godinu svog premijerskog mandata nakon sjajne izborne pobede i velike petooktobarske revolucije. Deset „ozbiljnih kriza“ za 11 meseci vladavine. Vojislav Koštunica očigledno uopšte nije bio tako lenj ni tako neupućen kakvim su ga predstavljali. I kakvim je voleo da se predstavlja.

Ali ni tih 10 kriza nije sve. Đinđićevom pregledu nedostaje predistorija jer ni ona prvonavedena „kriza“ nije pala „s neba, pa u rebra“.

Nesporazuma je, blago rečeno, bilo još tokom predizborne kampanje, kada je Koštunica pokazao veliku dozu surevnjivosti i isključivosti. No, Slobodan Milošević je znao ko mu je pravi protivnik, pa je zato uoči drugog kruga izbora, kao zapadnog špijuna i izdajnika, napao Zorana Đinđića, označivši ga kao glavnog i stvarnog vođu opozicije, dok Vojislava Koštunicu, koji mu je bio protivkandidat, nije ni pomenuo.

Do prvog direktnog sukoba između Đinđića i Koštunice došlo je oko policije. Prvi put kada je Koštunica tražio da Rade Marković ostane šef tajne policije, što se i desilo uprkos protivljenju svih ostalih 17 članova DOS-a. Drugi put, još otvorenije, oko ministra policije u Đinđićevoj vladi. Koštunica je insistirao da to bude njegov čovek Gradimir Nalić, ali ovog puta Đinđić nije popustio. A kada je ubrzo Rade Marković uhapšen, šefica Koštuničinog kabineta to je prokomentarisala rečima: „uhapsili ste heroja“.

Sukob oko ministra policije nije bio kadrovske nego strategijske prirode. Videlo se to u septembru 2001. na velikom skupu ekonomista pod nazivom „Strategija reformi“. Tada se Koštunica, zaklanjajući se iza legalizma, suprotstavljao promenama, dok je Đinđić kao reper za ocenu Vladinih poteza predlagao status kandidata do 2004. i približavanje cilju – članstvu u Evropskoj uniji do 2010. godine.

Kada je Zoran Đinđić krajem 2002. tražio da se otvori pitanje Kosova, Koštunica je bio protiv, tvrdeći da je za tako nešto još rano.

Kulminacija tog, kao što se vidi, strateškog i strategijskog sukoba između Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice bila je ona rečenica „Ako Đinđić preživi, Srbija neće“. Za to nije bila potrebna nikakva hrabrost, bila je dovoljna samo velika glupost.

To jest, veliko nerazumevanje stanja u kojem se nalazila Srbija, sa jedne, i Đinđićeve politike, sa druge strane. Ili se, zapravo, kao što bi to rekla Latinka Perović, radi o tome da su Đinđićevi neprijatelji vrlo dobro znali kuda i kamo vodi premijer Srbije i da su to, ne birajući sredstva i po svaku cenu, odlučili da spreče.

Dokle intelektualna surevnjivost, pa i intelektualno slepilo može da ide, pokazuje primer jednog profesora beogradskog Filozofskog fakulteta koji je Zorana Đinđića proglasio ni manje ni više nego – diktatorom. I to suverenim diktatorom. Đinđića koji u tom trenutku ne kontroliše ne samo noseći stub svake suverene vlasti – vojsku nego ni policiju; koji ne kontroliše ni spoljnu politiku niti spoljnu trgovinu, tj. carine; koji u svojim rukama ne drži ni glavne poluge finansijske moći – monetarnu i deviznu politiku već su one, naprotiv, uperene protiv Vlade Srbije.

Đinđićeve diktatorske ambicije pronalaze se i u njegovom zahtevu, tačnije pozivu za „permanentnom mobilizacijom kreativaca“, kako je pisao u jednom članku (u Borbi, 9. avgusta), koji je inače nosio naslov „Pobednička strategija za Srbiju“, uoči izbora 21. septembra 1997. godine.

MISIJA: Vladimir Gligorov piše da je Đinđić verovao u „politički aktivizam“. Kakav god predznak ispred te ocene stavili (a Gligorovljev nije baš bio pozitivan) može se reći – i ne samo politički. Svima je ostalo u pamćenju kako radnicima u jednoj propaloj fabrici kaže: „Mogli ste makar sat da popravite“. Nije ga džabe Desimir Tošić nazvao „učiteljem energije“.

Zagovaranje aktivizma, međutim, nije bila neka Zoranova specifičnost. Hana Arent zagovara koncept „aktivnog života“ (vita activa). Nije ta ideja baština samo levičara. Veliki liberal Aleksis de Tokvil u svom kapitalnom delu „Demokratija u Americi“ izražava privrženost lokalnom angažovanju građana.

Mislim da je Đinđić mislio isto što i Antoan de Sent-Egziperi (Antoine de Saint-Exupery), autor legendarnog „Malog princa“: „Ako želiš da sagradiš brod, nemoj podsticati ljude da skupljaju drva i nemoj im davati zadatke i posao već ih nauči da čeznu za beskrajnim daljinama mora“.

Ovih nekoliko poslednjih citata uzeto je iz knjige „Ekonomija sa misijom“ Marijane Macukato. Reč je o jednoj od najuticajnijih ekonomistkinja današnjice. Profesorka je Ekonomije inovacija i javnih vrednosti na londonskom University College, savetnica u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, Evropskoj uniji, Ujedinjenim nacijama, kao i vladama u Škotskoj i Južnoj Africi. Macukato kao rešenje za aktuelnu krizu kapitalizma (a kapitalizam je danas, kako kaže Branko Milanović u svojoj najnovijoj knjizi, ostao „sâm“, to jest, uz retke izuzetke, jedini društveni oblik na kugli zemaljskoj) nudi – misiju. Umesto sitnih popravki i zamene pojedinih delova društvenog mehanizma, ona predlaže promenu pristupa problemu, traži „pristup orijentisan na misiju“. To znači da društvo pred sebe mora da postavi velike ciljeve čija će realizacija podrazumevati zajedničko delovanje javnog i privatnog sektora, države, ali i velikog broja građana (u različitim formama).

Kao primer, Macukato navodi projekat „Apolo“ i odlazak čoveka na Mesec, koji je angažovao 400.000 ljudi, pri čemu dodaje da društvene reforme, budući da su daleko složenije, zahtevaju znatno veći broj učesnika. I to ne kao običnih, slepih izvršilaca nego, upravo suprotno, kao ljudskih individua s njihovim intelektualnim, kreativnim potencijalima. Sličnost sa onim što je još pre četvrt veka govorio Zoran Đinđić više je nego očigledna.

Da ne bude zabune, kada govori o potrebi „permanentne mobilizacije kreativaca“, tj. većeg neposrednog učešća građanki i građana u društvenim poslovima, Đinđić ne zaboravlja institucije. On ne misli da ta vrsta angažmana treba i može da istisne, tj. zameni institucije i njihovo del(ov)anje. U jednom od svojih poznih teorijskih radova (u Predgovoru za knjigu „Kritika i kriza“ Rajnarda Kozeleka), Đinđić se poziva na škotskog prosvetitelja Adama Fergusona. Ferguson je značajan jer, sa jedne strane, ističe ustavno-pravnu državu kao rešenje osnovnog problema filozofije prosvetiteljstva, tj. sukoba između društva i države, a sa druge strane (kako je to pisao Ilija Vujačić u knjizi „Država između građanskog i nacionalnog“), da „sami zakoni ne mogu da sačuvaju slobodu“, odnosno da „sloboda zavisi od stalne građanske aktivnosti“.

Nema sumnje da Đinđić misli slično. Štaviše, uvodeći kategoriju ljudskog dostojanstva, tj. dostojanstvenog života za svakog građanina, kao finalne karakteristike dobrog društva, Đinđić ide i korak dalje – tražeći realizaciju osnovnih ljudskih prava i ne zadovoljavajući se njihovom formalnom proklamacijom u Ustavu i zakonima. Đinđićevim rečima: „Institucije ugovorne slobode i ekonomske nezavisnosti, političkih sloboda i političkog reprezentovanja, konačno njihovo ustavno utemeljenje, sve to predstavlja metodu realizacije prava na dostojanstvo ličnosti kao jezgra subjektivnog prava, ali ništa više. Moguće je zamisliti društvo koje poseduje sve nabrojane institucije, a koje ipak nije stabilno demokratsko društvo“. Kao da je opisao Srbiju danas.

Da bi jedno društvo odlikovala stabilna demokratija, potreban je dodatni, praktičan takoreći uslov, onaj koji se tiče „sveta života“, još jedne filozofske kategorije kojoj Đinđić hoće da udahne životni elan, drugim rečima – životne svakodnevice običnih ljudi. Neophodno je da ekonomska nezavisnost građana – da bi svoje političke (u najširem smislu te reči) odluke mogli donositi samostalno – postoji u praksi. Zato se Zoran Đinđić zalagao za oslobađanje preduzetničkih potencijala, za masovno preduzetništvo i za neku vrstu „narodnog kapitalizma“.

Ona misija o kojoj je govorila Marijana Macukato, i onaj Mesec do kojeg treba uzleteti, za Zorana Đinđića je bila Evropska unija.

Ovako je govorio Zoran Đinđić

Kada je pre 20 godina metkom u srce zaustavljen život premijera Zorana Đinđića, stala je Srbija koju je želeo da izgradi. I to je činjenica koju čak ni njegovi najljući politički protivnici ne mogu da poreknu. Bar ne javno, a da ne izazovu podsmeh.

Uz mnogo osobina koje su ga krasile i onih zbog kojih mu je zamerano, jedna od najpoznatijih bila je nerviranje protivnika, s jedne, i oduševljavanje pristalica, sa druge strane, izjavama uglavnom punim metafora i jetkosti kojima je pogađao suštinu vremena i društva u kojem smo s njim živeli. Još kao opozicioni poslanik Demokratske stranke, Đinđić je do ludila dovodio socijaliste i radikale govoreći im da ih ne zanima što štrajkuju pozorišta jer oni tamo i ne idu ili da će se naspavati kad umru.

I formalno i suštinski najobrazovaniji među njima „sipao“ je stilske figure koje često nisu razumeli, kao ni većina njihovih birača, a i kad jesu, nisu znali da odgovore drugačije osim uvredama. Jednostavno, bio je pravi čovek u pogrešno vreme i u pogrešnoj državi.

Sve to bio je razlog što njegova popularnost nikada nije bila velika i što je više cenjen u svetu nego u Srbiji, čega je, onako protestantski predan poslu i stalnom učenju, pragmatičan u životu i politici, bio svestan i često govorio da nije tu da bude voljen jer ima porodicu i prijatelje koji ga vole nego da nešto menja.

Ovako je, između ostalog, za tih petnaestak godina aktivnog bavljenja politikom, do ubistva 12. marta 2003, govorio Zoran Đinđić, prvi demokratski izabran predsednik Vlade Srbije. Neke od ovih izjava pamte mnogi, neke su često citirane, ali neke smo zaboravili, a ništa manje nisu aktualne nego kada su izgovorene:

Nažalost, budala ima svuda. To nije privilegija nijednog naroda da su mu na vlasti glupaci

U Srbiji je još uvek rizičnije biti policajac ili sudija nego kriminalac

Cilj mi je da se vlast u Srbiji meri po tome šta je od postojećih realnih šansi svojim trudom i veštinom iskoristila za zemlju, a ne po tome kako lepo govori, udvara se narodu i kakve dobre namere ima

Moj problem je što kad kažem ljudima hajde nešto da uradimo, pitaju me – a protiv koga, Amerike, Rusije, Kine? Ja kažem ne, ni protiv koga, mi nemamo protivnike, mi imamo partnere. A oni mi kažu – mi to ne razumemo. Jer to je naš problem – mi se lako ujedinjujemo protiv nekoga, a teško se ujedinjujemo za sebe. Hajde da kažemo, hajdete da mi uradimo nešto za sebe, pa kad sve uradimo za sebe, onda da uradimo nešto protiv drugoga

Međunarodna zajednica je kao klima – ne možete da je priznate ili ne već da se adaptirate

Mislim da ćemo postati jedna ozbiljna zemlja ako budemo uvažavali ono što sami kažemo, da bismo mogli da uvažavamo ono što drugi kažu

Nije uobičajeno da razvaljujete vrata pre nego što pokucate

Ne možemo da kažemo samo – radnici su dužni da proizvode automobile po evropskim standardima, a političari mogu da budu po afro-azijskim standardima

Nisam došao na ovo mesto da budem popularan. Došao sam da obavim istorijski posao – uvođenje reda u Srbiji, a taj prvi koji uvodi red uvek je nepopularan

Nije stvar u tome da vi patite zajedno s narodom i da vi patnjama miliona dodate još jednu, svoju patnju. Onima koji pate neće biti bolje ako vi patite s njima nego ako im pomognete

Moj prioritet je da uklonim sve prepreke na putu ka ubrzanom vraćanju zemlje u Evropu, ne razmišljajući da li su te prepreke na opravdan ili neopravdan način postavljene

Da naši ljudi ne bi odlazili u svet, potrebno je da svet dovedemo u zemlju

Živeti po nebeskim pravilima možeš na nebu, ali na zemlji moraš da rešavaš konkretne stvari

Nikada u politici ne zavisi sve od nas. Abeceda politike je da malo toga zavisi od nas. Ali mudri političari predviđaju, mudri političari daju ona obećanja koja mogu da ispune

Volim činjenice, čak i ako su neprijatne

Bolje nam je da imamo jedan realističan ustavni okvir koji može da reguliše realnost u kojoj se nalazimo nego da imamo skup lepih ideja, principijelnih stavova, dobrih vizija koje će ostati jedna od karika neuspešne ustavne istorije u proteklih 100 godina

Stalno usavršavamo ustav, a živimo u srednjem veku u mnogim domenima društva

Pravni okvir za Kosovo može da ostane semafor u pustinji koji reguliše nepostojeći saobraćaj

Tačno je da su kosovski Albanci imali podršku iz inostranstva, ali smo im mi namestili loptu na penal. Gde bi oni mogli da daju gol da im lopta nije na penalu?

U Srbiji su reči jeftine, ali ako se prevedu na neki strani jezik, postaju veoma skupe

U evropskim policijama kada pet kriminalaca sedne da pravi neki plan, dva doušnika iz policije su među njima, dok kod nas kada pet policajaca pravi plan, dva doušnika kriminalaca su među njima

Nije stvar u tome da Nemci imaju uticaja na mene nego da ja imam uticaja u Nemačkoj

J.M. (Izbor iz zbirke „101 citat“ koju su 2007. izdali StatusTim i Slaviša Lekić, a priredio Zoran Pavić)

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.