Zoran Đinđić: Prosvetitelj

Piše: Mijat Lakićević, Novi magazin

Pre gotovo tačno dva veka, 1823. godine, na Univerzitetu u Jeni, koji od 1934. nosi ime poznatog nemačkog književnika i istoričara Fridriha Šilera, „u doktora filozofije promovisan je veliki srpski prosvetitelj i reformator srpskog pisma Vuk Karadžić“. Na ovaj detalj je 16. aprila 2004. godine podsetila doktor Gabrijela Šubert. Tog dana je, neime, u ovom „hramu evropske prosvećenosti i romantizma“ (kako je u Pozdravnoj reči za Zbornik sa prigodne svečanosti napisao Boris Tadić) Zoranu Đinđiću posthumno dodeljena nagrada za Međunarodno razumevanje i ljudska prava,

KOD GETEA: Nekoliko sedmica nakon promocije, rekla je takođe profesorka jenskog univerziteta, 13. oktobra, najveći srpski Vuk posetio je velikog pesnika Getea u njegovom domu u Vajmaru. Nije ovo jedina paralela koju je između Karadžića i Đinđića uspostavila Gabrijela Šubert. „Slično kao nekada Vuk Karadžić u Vajmaru, ni Zoran Đinđić danas ne boravi prvi put na Univerzitetu u Jeni“, rekla je još profesorka Šubert, podsećajući da je u svečanoj univerzitetskoj dvorani gde je Zoranovoj supruzi Ružici uručeno priznanje, od 5. do 20. maja 1998. godine bila postavljena izložba fotografija – pod naslovom „Beogradska iskustva“ – sa demonstracija 1996/1997. godine.

Jednu asocijaciju, izazvanu koincidencijom, dodaćemo i mi ovde: titula počasnog doktora Vuku Karadžiću je dodeljena 24. septembra, istog, dakle, datuma na koji će u Srbiji, tačno 175 godina kasnije, političke snage pod vođstvom Zorana Đinđića izvojevati veliku, ne samo izbornu – prosvetljujuću i prosvetiteljsku – pobedu.

Na vezu između Zorana Đinđića i prosvetiteljstva ukazao je istom prilikom i Milovan Božinović, tadašnji ambasador SR Jugoslavije u Berlinu, inače Đinđićev fakultetski kolega i čest sagovornik.

Božinović najpre primećuje da „neka dosadašnja istraživanja (…) polaze od ocene da slučaj Zorana Đinđića egzemplarno otvara veliku temu prosvetiteljstva u našem vremenu“. Zatim iznosi i lični sud: „Dileme prosvetiteljstva – Đinđićevom poimanju stvari bliže je reći antinomije – zaista su onaj zajednički imenitelj njegovog filozofskog istraživanja i, kasnije, političkog angažmana.“

Naravno, između Đinđića i prosvetiteljstva nije postojala nikakva „tajna veza“ koju bi iznenada trebalo otkrivati. Evropsko prosvetiteljstvo – nemačko, francusko, škotsko – bilo je u centru Đinđićevih interesovanja, glavna tema njegovih radova. Dunja Melčić Đinđića naziva „prosvjetiteljskim entuzijastom“ koji je „već u mladosti stekao veliko obrazovanje i znanje, te mu nije moglo promaknuti koliko je u tome odmakao od svoje beogradske okoline“. I Novica Milić smatra da je prosvetiteljstvo bilo u temelju Đinđićevih interesovanja još od studentskih dana.

HEGELOV VRŠNJAK: Jednu liniju između Zorana Đinđića i (opet) nemačkog prosvetiteljstva, posebno Georga Vilhelma Fridriha Hegela, koji je nekoliko godina predavao na univerzitetu u Jeni, povukla je tog dana i Ružica Đinđić. „Zorana je mladi jenski docent Hegel zanimao ne samo kao nenadmašni intelektualni uzor, nego i u jednom posebnom, možda dubljem smislu. Hegel je svoje ’Jenske spise’ sačinio sa tridesetak godina, koliko je i Zoran imao kada se time intenzivno bavio. Tako se uspostavila jedna vrsta dvostruke komunikacije – sa Hegelom autorom, ali i sa Hegelom vršnjakom koji između 1801. i 1806. godine svoje ideje još uvek traži i glača. On se rve sa izazovima vremena između Francuske revolucije i Napoleonovoh ratova. Nije voljan da se pomiri sa onovremenom nemačkom političkom zbiljom, ali je priznaje kao činjenično stanje i protivi se njenoj diskreditaciji kroz jeftine političke floskule. On se trudi da ovu stvarnost pojmi.

Od sredine osamdesetih godina XX veka, kad je bilo očigledno da jugoslovensko društvo ulazi u nepovratnu krizu, Zoran se na neki način našao u situaciji uporedivoj sa Hegelovom u Jeni: da zatečene društvene i civilizacijske strukture pucaju pred naletom događaja, da je Balkan postao svetsko krizno žarište i da više ne važi ni ono što se doskora smatralo neprikosnovenim.“

Zatim je, podsetivši takođe na doktorat dodeljen Vuku Karadžiću, Ružica Đinđić kazala da se „Zoran, i to ne samo od kad se upustio u političku avanturu, zanimao za Vukov grandiozni poduhvat (…) i za odjek njegovih ideja u sopstvenoj zemlji i u svome narodu“, ali i da su ga posebno „zanimali stavovi prema Vuku ondašnjih srpskih političara koji i sami nisu mogli da prekorače granice svog objektivnog položaja i političkih naravi epohe.“

Tako je, zaključiće na kraju Ružica Đinđić, „u životu i duhovnom svetu Zorana Đinđića Jena prisutna od najranijih dana i to kao dvostruki orijentir. Kroz ’Jenske spise’ svog filozofskog uzora Hegela učio se mladalačkom suočavanju intelektualca sa političkom zbiljom (dok ga je) Vuk Karadžić učvrstio u ubeđenju da prosvetiteljski angažman ima smisla bez obzira na odricanje i prolazne neuspehe, da se Srbija ne sme prepustiti prostoti i neznanju, da postoji put za Srbiju i da se za njega treba založiti.“

Ako se veza između utemeljivača modernog srpskog jezika i pisma, Vuka Kardžića, i utemeljivača moderne srpske države, Zorana Đinđića – od čega se, doduše, ubrzo posle njegove smrti odustalo – nametala sticajem očiglednih okolnosti, Hans Košnik je u svojoj „Laudaciji za dr Zorana Đinđića“ istakao njegovu povezanost sa utemeljivačem srpskog prosvetiteljstva uopšte. „Čini mi se da se Zoran uvrstio u red srpskih intelektualaca koji su na specifičan način doprineli prosvećenosti Evrope, kao na primer Dositej Obradović“, rekao je ovaj poznati nemački intelektualac, nekadašnji administrator Evropske unije u Mostaru, posebno kao „vezivno tkivo“ istakavši njihovu „volju da (se) postupi, a ne da (se) deklamuje“.

Đinđića je sa Dositejem uporedila i Latinka Perović. U njegovom zalaganju za „potpuno novu koncepciju srpske politike“ Perović je videla zahtev za „mentalnom revolucijom u dositejevskom značenju reči: proces a ne čin, ali i jasan pravac“. „’Ukorenjivanje starih običaja’, govorio je Dositej Obradović, ’podobno je korenju velikih drva – za koliko godina su se ugljubljivala daleko u zemlju, toliko potrebuju da se osuše. Valja se malo i usuditi i početi misliti kako će ljudi na sto godina posle nas misliti ako nismo radi ostati svagda u prvoj prostoti i detinjstvu. Da nisu se Evropejci usudili misli svoje popravljati i um naukom prosveštavati, ostali bi danas u prvoj gluposti i varvarstvu i bili bi podobni bednim narodima afrikanskim’.“

KONSTANTINOVIĆ: Zbilja, reklo bi se da je ipak više poveznica između Zorana i Dositeja nego između Đinđića i Karadžića.

Najpre, kao što je, kako kaže Radomir Konstantinović, Dositej Obradović otišao u svet da bi sa strane bolje sagledao Srbiju – jer je „naslutio iskonski zakon: da jedna stvar može da se vidi tek kada se čovek udalji od nje“ – tako je i Zoran Đinđić otišao u svet da bi mogao bolje da shvati Srbiju. I za jednog i za drugog taj „svet“ je zapravo bio Zapad. Obradović, navodno, nije otišao u Tursku zato što je tamo vladala kuga, ali Konstantinović otvoreno u to sumnja i tvrdi da je pravi razlog bio u tome što u Carigradu nije imao šta da nauči. Đinđiću je još manje moglo pasti na pamet da ide u Moskvu, na tamošnjim visokim školama ni o Marksu se nije imalo šta saznati; zato se uputio put Frankfurta i Hajdelberga.

Drugo, ako je Dositej, opet prema Konstantinoviću, „naš preporod, naša renesansa pre svega zato što je otkriće perspektive“, jer je Srbiju „video iz perspektive kulture, svesti, što znači slobode“, tako je i Zoran Đinđić Srbiji otvarao perspektive budućnosti, dakle Evrope, što u krajnjoj liniji takođe znači – kulture i slobode.

I treće, kao i Dositej, i Zoran je u tom cilju donosio evropsku kulturu u Srbiju, kako svojim originalnim filozofskim delima sa prosvetiteljstvom, nije zgoreg ponoviti, kao idejnim stožerom, tako i prevodilačkim radom manje-više iste provenijencije.

U stvari, ima još nešto. Ako je Konstantinović za Dositeja rekao da je „prosvetitelj-racionalista“ koji je „hteo da glas razuma čuje i razume svako“ pa je tako „još pre Vuka Karadžića otkrio da razum u Srbiji može i mora jedino srpski da govori, a ne crkveno-slovenskim jezikom crkvenih knjiga“, zar se za Zorana Đinđića ne može reći da važi isto – jer od saradnika je tražio da ga prekidaju čim počne da „filozofira“, a iz iste potrebe – da govori jasno i „da ga čitav svet razume“ – nastale su i njegove čuvene metafore.

Zaista, na neki neobičan način, Đinđić je tu svoju prosvetiteljsku crtu zadržao, i održao, i kao političar.

„Zoran Đinđić je, pre svega, bio prosvetitelj. Tako ga ja vidim. Setite se samo njegovih metaforičnih rečenica. One su jednostavno prijanjale za osobu koja ih sluša. Celog života bio je zapravo okrenut prosvećivanju svega oko sebe i svih oko sebe“ – rekao je Gašo Knežević profesor beogradskog Pravnog fakulteta i ministar prosvete u Đinđićevoj vladi.

A u zborniku Đinđić, Latinka Perović je naglasila da „neprestano pisanje Zorana Đinđića, (čak) i dok je bio premijer, (inače) jedinstveno u novijoj istoriji Srbije (…) ima i prosvetiteljsku funkciju, gotovo misionarsku“ (kurziv L. P.).

EUFORIJA: Ali društvo u Srbiji krajem 20. veka nije bilo naklonjeno trezvenom pogledu na stvari. Naprotiv. Ambasador Božinović konstatuje da je „Srbiju s početka devedesetih“ zahvatila „antiprosvetiteljska euforija“ u kojoj je „ljude masovno napustila i ona poslednja intuicija da bi se, šta god da je njihova konkretna frustracija, morali pridržavati bar osnovnih logičkih evidencija i elementarnog razlikovanja dobra i zla“. Sve je to „doktoranta iz Konstanca“, zaključuje Božinović, moralo jako „obespokojiti“, a što je najgore, uopšte se „nije moglo reći kada će se ovaj antiprosvetiteljski zanos potrošiti“. Iako je imao na raspolaganju mnogo lukrativnije i komotnije opcije – u vidu nameštenja na jednom uglednom bečkom insititutu – za Đinđića tih devedesetih, piše Božinović, „u tom žalosnom haosu brutalno izneverenih obećanja i neodgovornog mitomanskog brbljanja, samo je borbena prosvećenost imala smisla“.

To je presudilo da se „talentovani filozof“ nađe u „prljavoj politici“.

Takve odluke na kraju se, ipak, mogu objasniti samo hipotezom o postojanju moralnih normi u jednom inteligibilnom smislu, dakle univerzalno, bezuslovno i ’zadato’“, decidan je Božinović.

Za Zorana Đinđića ulazak u politiku bio je moralni imperativ.

A biće da je jednom i sam, direktno rekao: „naš cilj je duhovni preporod, zbog toga se bavim politikom“.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.