Život bez života

Autorka: Aleksandra Glovack, Izvor: Novi magazin

Popodne u životu jednog starijeg bračnog para. Nežnost i ljubav i posle toliko godina. On joj pomaže da se okupa, zatim piju kafu u miru. Njoj je rođendan. Deca i unuci bi trebalo da stignu sa raznih strana, različitim avionima. Ona strepi hoće li doći, on je uverava da je sve u redu, da nema razloga za brigu. Slaba je, nesigurna. Od nečega uplašena. Deca konačno stižu, jedni za drugima. Ona sumnja hoće li najmlađi uspeti da se pojavi, dečak je još, talentovani fudbaler, a povredio je nogu. Veoma je uznemirena zbog te noge. Ipak, i on stiže. Sedaju za sto, jedu. Nutka ih. Razgovaraju.

Jedan običan, sasvim običan ručak porodice koja se okupila.

Ona otvara jedan po jedan poklon. Sve su to samo uspomene. Stara fotografija. Dečja igračka. Krvavi dres. Uspomene skupljene u kutiju. Čitav nekadašnji život stao je u tu kutiju, u nekoliko fotografija, razglednica i dečjih stvarčica.

Jer njih odavno nema. Kosti su im rasejane i više puta premeštane po raznim grobnicama. Nikoga tu nema, osim nje, Sadike iz Srebrenice. U nekom domu je, negde u Holandiji, živi sa mrtvima. I sa terapeutom koji pokušava da je bar malo povrati u život. Bezuspešan trud.

Doruntina Baša pažljivo gradi Sadikinu paralelnu stvarnost, taj jedan sasvim običan dan sa porodičnim ručkom, u čemu svako u gledalištu može da se prepozna. Svako dovoljno srećan da nije rođen u Srebrenici, ili na nekom sličnom mestu, sa pogrešnim imenom. Nema velikih reči, epohalnih događanja. Samo svakodnevica, koje je ta žena toliko željna. Otupela od očaja, sa pismima koja povremeno stižu iz Tuzle, obaveštavajući je da je još jedna kost njenih rođenih negde pronađena.

Mirjana Karanović nosi svu tu neizgovorenu i neizgovorivu bol svakim delićem svoga bića. Težinom kojom se kreće, kojom diše, pod kojom jedva da je živa ta njena Sadika. Generiše opipljivu mučninu, ispunjavajući njome čitav prostor. Od početka do kraja jednakim intenzitetom.

Azem Svetozara Cvetkovića je dirljivi starac, iako Azem nije stigao da ostari. Mekan i topao, svojim veselim mirom predstavlja kontru uznemirenoj Sadiki. I tako izmišljen jedino je njeno sidro. Jer deca, čak i u paralelnoj stvarnosti, retko dolaze – ako dođu.

Alban Ukaj je Martin, poreklom odnekud iz Šapca, rođen posle rata, terapeut u domu. Njegova bezazlena živahnost i trud da Sadiku bar na kratko povrati životu, izaziva bol ne samo kod nje, već i u gledalištu. Jer ona sve te rasute grobove nosi sa sobom, a na groblju je neprimereno biti veseo. Martin je neshvatanje i zaborav, sve što ovaj tekst i ova predstava pokušavaju da opovrgnu.

Andrej Nosov dve stvarnosti gradi u dva medija. Realnost je prisutna oko stola, na centralnom mestu kamernog Hartefaktovog prostora. Paralelni, izmaštani svet, prisutan je u slušalicama, koje gledaoci sve vreme koriste. Tehnički precizno izvedeno do mere da posumnjate da su glasovi desetak neživih učesnika ručka snimljeni. Deluje kao da glumci sede u susednoj sobi, uključujući se u dijalog kojim se dve stvarnosti prepliću.

Potresna predstava Njih više nema, sa vrhunskim glumačkim triom, na temu koja je predugo gurana pod tepih.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.