Željko Džek Dimić – Život su izbori, ostalo su izgovori

Izvor: Novi magazin

E moj Vlatko, džaba dangubiš, on će biti ludak iz kutije, rekla je majka Bosa Željkovom ocu, koji se nadao da će mu sin biti pilot. A Željko Džek Dimić se, em boji letenja, em obožava da se igra. U tridesetima postaje brucoš u dalekoj Americi i godinama, satima i danima besomučno vežba akcente engleskog jezika da bi stigao do uloga čistokrvnog Amerikanca što mnogima sa prostora Balkana nije pošlo za rukom. 

U razgovoru za Novi magazin Dimić govori o susretima sa velikim „holivudskim facama“, ali i o teškim trenucima izbeglištva, ulogama u ratnim filmovima, onima koje je odbio i onima koje je oberučke prihvatao. Otkiva i zašto je odbio da glumi u filmu „U zemlji krvi i meda“ i zašto više ne žali što nije upisao Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu. 

U Americi glumite, ni manje, ni više nego – Amerikance. Saglasićete se da je to retko. Kako ste to uspeli, koliko je za to trebalo truda i šta je u ovom procesu adaptacije bilo najizazovnije? 

Jezik je uvek najveća barijera glumcu koji je došao iz neke druge zemlje, a želi da radi ovde u Americi. Zato, skoro, svi kojima engleski nije maternji jezik imaju problem sa izgovorom tj. akcentom pa su primorani da igraju uloge koje nisu rođeni Amerikanci. 

Ja sam imao sreću da sam američki student jer sam diplomirao na Lee Strasberg Institutu za film i teatar u Njujorku, pa sam se izgovorom, uz pomoć svojih profesora, bavio na studiozan i posvećen način. Konačno i ja sam 12 godina svoje karijere igrao strance jer sam imao težak akcenat, da bih konačno 2012. godine u seriji Hawaii Five-0 dobio ulogu rođenog Amerikanca iz države Nju Džerzi (‘Randy Thorpe’) i do danas odigrao 11 uloga Amerikanaca od ukupno 96 koje imam za sada u svojoj karijeri. 

Nema sumnje, ogroman rad i odricanje su uloženi u to ali nije mi žao jer što bi rekao moj profesor Majkl Margota koji me je primio na klasu: „Gluma je zanat koji ne treba da poznaje barijere!“ I samo da napomenem da nisam jedini jer je sa naših prostora i Goran Višnjić, takođe, u nekoliko navrata igrao američke uloge.

Od početka karijere nisam pristajao da igram likove koji su mi bliski jer mi je uvek bio izazov da igram čoveka kakav nikad ne bih mogao niti želeo da budem u stvarnom životu

Da li je Amerika bila san ili tek stanica na putu i kako sada gledate na to što ste i te kako angažovani u domaćoj produkciji gde nekada davno niste dobili ni priliku za upis na FDU-u? 

Na akademiji Lee Strasberg sam od svojih velikih profesora pune četiri godine učen i vaspitavan da naš zanat ne poznaje granice, da glumac ima obavezu da savlada svaku prepreku koja mu se ispreči u karijeri i, naravno, da voli svoj posao bez obzira na to gde ga radi. Nekad mi je bilo žao što nisam primljen na Fakultet dramskih umetnosti FDU u Beogradu, ali sam im postao zahvalan kad sam diplomirao na Lee Strasberg-u u Njujorku, jer da su me primili tamo verovatno nikada ne bi bio ovde i igrao bih uglavnom na maternjem jeziku. Kod nas u regionu radim sa zadovoljstvom bez obzira na to što sam oficijelno američki glumac i što mi je scensko ime Džek Dimić.

Moj pristup ovoj profesiji je takav da ulogu radim bilo gde na ovom svetu pod uslovom da mi ona odgovara i da želim da je odigram. Zato sam do sada igrao na tri kontinenta, u šest zemalja, na četiri jezika i četiri dijalekta na engleskom jeziku jer, kao što rekoh, to sam naučio od svojih profesora. 

San i rad u ovom poslu nikada ne prestaju osim kad napustimo ovu divnu planetu. Barem, ja tako mislim.

Kod nas u regionu radim sa zadovoljstvom, bez obzira na to što sam oficijelno američki glumac i što mi je scensko ime Džek Dimić.

Upisali ste fakultet u Americi posle izbeglištva i sa 32 godine. Koliko je ovo bilo teško, a koliko izazovno za jednog „ludaka iz kutije“, kako vas je majka videla procenjujući da ćete biti glumac? 

Tačno je da je bilo teško biti „brucoš“ u 32. godini života i biti najstariji na klasi na kojoj su kolege bile u ranim 20-im, ali meni je to bio još jedan motiv da radim više od ostalih, da nikada ne zakasnim ili, ne daj Bože, propustim čas. Pored toga sam morao da radim da bih svoje školovanje mogao da platim i, naravno, da se izdržavam tokom godina studija. 

O tome najbolje govori moj dnevnik koji sam vodio četiri godine od prvog (12. septembra 1997.) do poslednjeg časa (7. maja 2001.) u kome se na oko 800 stranica nalaze sve moje vežbe, scene, improvizacije, časovi, opservacije i kompletan rad jednog studenta glume. Taj dnevnik mi je danas osnova za radionice koje često imam sa studentima kad gostujem u regionu i uvek mi je od koristi kad radim na ulogama.

Kako kao neko koga je rat oterao sa Balkana danas gledate na ove prostore? 

Tačno je da je rat najveći razlog mog odlaska iz bivše SFRJ, jer rat je nešto najgore što može da se desi jednoj zemlji. Da nije bilo rata nikada ne bih otišao i pokušavao bih da upišem akademiju dok me ne prime. Ali kad sam video da mojoj zemlji nema spasa zauvek sam je napustio 1992. godine. Na to gledam kao i na svaku zemlju u kojoj se ratuje jer tu zemlju niko ništa ne pita. 

Mi smo samo bili žrtve svetskih moćnika zarad njihovog profita, a nacionalizmi raznih vrsta na Balkanu su im pomogli da svoj profit i ostvare. Jedini gubitnici smo bili mi koji smo poverovali da će nam biti bolje kad nas rasparčaju i kad budemo teritorijalno manji nego što smo bili u Jugoslaviji. Platili smo ogromnu cenu i, bojim se, da će nam trebati još mnogo vremena da to shvatimo.

Tri puta ste odbili uloge i kako ste rekli u intervjuu „zato što su imale političku konotaciju“. Hteli ste da ostanete politički korektni ili nešto drugo? 

Odbijao sam i uvek ću odbiti ulogu ako je deo projekta koja služi nekom ili nečemu kao propaganda i ako je uperena protiv jednog celog naroda. Pokojni kolega Laušević mi je jednom rekao na probi predstave „Emigranti“ koju smo radili u Americi: „Može da ti bude žao ako neku ulogu koju nisi dobio da odigraš, ali nemoj nikad da dozvoliš da žališ zbog one na koju si pristao.“ Zato mislim da je u našem poslu, kao i u životu, sve stvar izbora. Sve ostalo su samo izgovori.

Koliko su generalno uspešni, a pre svega objektivni projekti koji se u američkoj produkciji bave pitanjima sukoba na Balkanu, Bliskom Istoku, Avganistanu, Ukrajini… 

Naravno, da iza nekih holivudskih filmova stoji politička propaganda ili agenda kojom se, kad se radi o ratnim sukobima, favorizuje jedna strana. To rade produkcije i u drugim zemljama, ne samo holivudska u Sjedinjenim Američkim Državama. Zato i nisam hteo da učestvujem u nekoliko njih kao što su: „Iza neprijateljskih linija“ i „U zemlji krvi i Meda“. Ja kao glumac ne mogu uticati na proizvodnju takvih filmova, ali mogu izabrati da u njima igram ili ne. Kao što rekoh, sve je stvar izbora. Sve ostalo su izgovori.

Skloni smo da američku kinematografiju doživljavamo kao površnu, prizemnu bez mnogo sadržine i dubine sem dubine džepa i finansija koje ste ulažu u filmove i serije. Šta im vi zamerate a šta vidite kao adut Holivuda? 

Američka kinematografija i Holivud nisu jedno te isto. Imao sam privilegiju da radim mnogo nezavisnih američkih filmova koji nemaju veze sa holivudskom produkcijom i budžetima i veoma sam srećan zbog toga jer se radilo o ozbiljnim autorskim filmovima. Nema pravila kad se radi o kvalitetu u našem poslu u odnosu na budžete. Nekad se za malo manje novca napravi odličan film a često se desi da Holivud uradi film za ogromne pare koji ne možete da odgledate do kraja.

Imao sam privilegiju da radim mnogo nezavisnih američkih filmova koji nemaju veze s holivudskom produkcijom i budžetima i veoma sam srećan zbog toga jer se radilo o ozbiljnim autorskim filmovima

Radili ste sa mnogim holivudskim glumcima. Ima li arogancije, kako ste se osećali dok ste radili sa Al Paćinom ili Boldvinom? Možete li ih uporediti sa kolegama iz Srbije ili BIH? 

Na akademiji sam učen da radim svoj posao bez obzira na to sa kim radim i da li je on poznat ili ne. Na setu sam, bez obzira na to gde radim (kod nas, ovde u Americi ili negde drugde) posvećen isključivo svojoj ulozi zato se ne sećam da sam ikada imao problem sa nekim tokom snimanja.

Tačno je da je kod nas malo opuštenije nego ovde u Americi, ali to ne znači da ja ne treba da se tome prilagodim. Tuđa arogancija i ego me ne zanimaju niti utiču na moj rad. Moje je samo da je konstatujem ako je prisutna i da ne dozvolim da utiče na moj rad a to se postiže tako što je glumac, isključivo, posvećen ulozi koju radi. Ili što bi rekao jedan od mojih profesora Dan Grimaldi: „Do your job, be nice to everyone and enjoy every moment on the set!“ – „Radite svoj posao, budite ljubazni prema svima i uživajte u svakom trenutku na snimanju!“ Glumci su, takođe, samo ljudi i ništa više. Ako neko misli da je Bogom dan, to je njegov problem. Pre ili kasnije će shvatiti da je samo čovek.

Čini se da ste u karijeri imali više negativnih nego pozitivnih uloga odnosno likova koje ste igrali. Šta vam je u tom procesu najteže palo a u kojoj ste ulozi najviše uživali, možda čak i u ulozi negativca? 

Mnogo je teže igrati svaki lik negativan, naročito ako je potpuno suprotan onom što ste vi. Pa, ipak, suština ovog zanata, barem kako sam ga ja učio, jeste u transformaciji. Nisam pristajao od početka karijere da igram likove koje su mi bliski, jer mi je uvek bio izazov da igram čoveka kakav nikad ne bih mogao niti želeo da budem u stvarnom životu. 

Svaka uloga mora da se voli i da se na njoj temeljno radi bez obzira na to da li je ona pozitivna ili negativna, mala ili velika. Publika nije glupa i uglavnom prepozna kad glumac dijaloge samo nauči napamet igrajući, u stvari, samog sebe.

Publika nije glupa i uglavnom prepozna kad glumac samo nauči dijaloge napamet igrajući, u stvari, samog sebe

Na čemu trenutno radite i kakvi su planovi? 

Završio sam sve za ovu godinu i dolazim kod nas na divni Balkan za Novu Godinu, a na proleće radim seriju u regionu o kojoj, za sada, ne mogu da govorim.

Šta ostaje kao najinspirativnije profesionalno sećanje na 2024? U čemu ste radeći najviše uživali i naravno, šta sebi želite u narednoj godini? 

Godinu koja je na izmaku pamtiću po filmu „Hamilton House“ u kojoj sam odigrao ulogu ‘Gunther Lazlo’. To je odličan triler reditelja Jordan Rowea. Nedavno sam imao priliku da u Beogradu radim glavnu ulogu u jednom takođe odličnom, ali obrazovnom filmu za Agenciju za bezbednost saobraćaja. U njemu se apeluje na učesnike u saobraćaju da ne konzumiraju alkohol pre vožnje i da ne koriste mobilne telefone tokom vožnje. Mislim da je taj projekat veoma dobar i siguran sam da će sačuvati mnoge živote. Biće emitovan posle Nove godine na televizijama u Srbiji.

Konačno, šta su poruke koje šaljete svojim studentima širom regiona i šta im kažete šta je najvažnije u procesu izgradnje dobrog glumca? 

Sve se svodi na svakodnevni rad na sebi – intelektualni, duhovni i fizički kao i rad na svom glumačkom instrumentu, a glumac kao instrument ima samo sebe: um, dušu i telo. Mi nemamo ni kist, ni gudalo, ni klavir, ni violinu. U znanju i u napornom radu je najveća moć. Talenat je samo polazna osnova svega što sam naveo. Verujem da niko od nas ne bi trebalo da se oslanja samo na talenat jer niko objektivno ne može da zna koliko i da li ga uopšte poseduje.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.