Zbogom solidarnosti

Piše: Ivan Đorđević, Novi magazin

“Savremeni svet je… prepunjen? Previše intenzivan? Prebrz? Pretopao? Previše nejednak? Previše neoliberalan? Previše ispunjen dominacijom ljudskih bića?”, pita se antropolog Tomas Hiland Eriksen u uvodu svoje knjige pod nazivom “Pregrevanje”, objavljene 2016. godine. Ova dijagnoza opisuje kulminaciju ere koju mnogi nazivaju Antropocenom, epohe u kojoj ljudska aktivnost ima ključan uticaj na stanje naše planete. Danas, samo pet godina nakon objavljivanja Eriksenove knjige, u jeku pandemije koja je na brutalan način podsetila ljude da živi svet na Zemlji ne čine samo oni, autorova pitanja relevantnija su nego ikada.

Godinu i po dana borbe s virusom i prilagođavanja “novoj normalnosti” nije donelo suočavanje sa činjenicom da, uprkos tome što smo, kako piše Latur, sposobni da pomerimo nebo i zemlju, naša kultura ne postoji u apsolutnoj dihotomiji sa prirodom. Iako nam jedan virus, takozvani najprimitivniji oblik života, svakog dana pokazuje da planetu slabo zanimaju naša sportska, umetnička ili tehnološka dostignuća, čini se da je hibris ljudskog roda veći nego ikada. Neverovatno dostignuće izuzetno brzog razvoja vakcine protiv virusa stoji u potpunoj suprotnosti s njenom neravnopravnom raspodelom, suludim uverenjima o nepostojanju virusa, rastućim nepoverenjem u institucije koje rezultira grotesknim teorijama zavere.

Bazično pitanje javnog zdravlja pretvorilo se u često bizarne debate o pitanjima prava i sloboda, a globalna tendencija vladavine populističkih politika uslovljava potpuni komunikacioni šum, gde količina kontradiktornih informacija i preduzetih mera proizvodi osećanje potpune zbunjenosti. Bolest i smrt kao da su postali efemerna kolateralna pojava u moru “važnijih” pitanja, kao što su 5G mreža, čipovanje, ali i pomalo nadrealni poduhvati poput letova u svemir u izvedbi od realnosti potpuno odrođenih bogataša. Ekonomska kriza s kojom se suočavamo ne proizlazi iz nemaštine već iz povećane tražnje za resursima poput gasa i nafte kako bi se proizvodilo i konzumiralo “brže, jače i bolje”.

Ako premotamo film samo malo unazad, na sam početak pandemije u zimu i rano proleće 2020, sve je izgledalo mnogo drugačije. Potpuno zatvaranje granica, obustava mobilnosti, stroge mere zatvaranja, u međuvremenu odomaćene pod nazivom “lokdaun”, strah i neizvesnost od nepoznate bolesti i, još više, nepoznate budućnosti, u jednom momentu skoro u potpunosti su zaustavili svet, usporili gotovo bezglavo neoliberalno jurcanje ka famoznom cilju rasta i ostavili ljude da se suoče sa svetom onakvim kakvim ga je opisao Eriksen u pitanjima na početku ovog teksta.

Nakon prvobitnog šoka, odjednom, javni i medijski prostor bio je preplavljen pozivima za pomoć najosetljivijima i najugroženijima, komšije su se organizovale da dostave neophodne potrepštine svojim starijim sugrađanima koji su prepoznati kao najverovatnije žrtve novog ubilačkog virusa. Naprasno se ispostavilo da nije neophodno trčati 12 sati dnevno u cilju dostizanja nerealnih poslovnih ciljeva, da konzumiranje različitih šarenih sadržaja ne predstavlja našu nasušnu potrebu, da je ljudski život važan i da ga treba sačuvati. Da imamo pravo na slobodno vreme i da je moguće pronaći ga. Svet se, činilo se, našao na prekretnici u kojoj je pomalo zaboravljena reč “solidarnost” ponovo izbila u prvi plan, a suočavanje s neodrživošću faze kapitalizma u kojoj živimo stidljivo je počelo da se probija u globalne debate. Sada već čuvene fotografije delfina u kanalima Venecije i mantre o “prirodi koja se obnavlja” ukazivale su na razumevanje štetnog delovanja čoveka u odnosu na životnu sredinu. Samorefleksija i refleksija, svest o ekstremno fragilnom bivstvovanju čoveka suočenog sa elementarnom nepogodom u vidu smrtonosnog virusa, suočavanje s važnošću pitanja ljudskih života, u jednom momentu probudili su nadu da je drugačije i bolje društvo ne samo poželjno već i moguće.

Kao što nikada nisu postojali delfini koji su se brčkali po Veneciji, tako se ispostavilo i da je ovaj “refleksivni momenat” ubrzo nestao poput mehura od sapunice. Priroda koja se obnavlja brže-bolje je pobegla pred nikada jačim naletima potražnje koja se samo preselila u virtuelni prostor. “Zum sastanci” i ostali oblici onlajn poslovne komunikacije ubrzo su postali deo svakodnevice, a ne nužno zlo koje će trajati dok traje pandemija. Rad od kuće, umesto da olakša život, postao je deveti krug pakla za ljude čiji su se profesionalni i privatni životi potpuno izmešali, a istovremeno bavljenje, recimo, decom i još jednim u nizu onlajn susreta postalo je uobičajena dnevna rutina. Izmeštanje u onlajn okruženje, umesto da olakša komunikaciju, ukinulo je i poslednje granice zaštite privatnog prostora od nadirućeg “poslovnog okruženja”, gde više nije bitno ni doba dana, ni vremenska zona, ni to da li je vikend ili radni dan – svi smo dostupni svuda i uvek. Situacija u kojoj usred pripreme za poslovni sastanak stiže poruka iz vrtića da dete ide u dvonedeljnu izolaciju zbog pozitivnog slučaja u njegovoj sobici i da se mora odmah doći po njega postala je nova realnost. Naravno, niko te više ne pita kako ćeš se organizovati te dve nedelje jer, naravno, zašto bi bio problem da radiš noću kad dete legne.

Realnost u Srbiji izgleda tako da i najmračnija noćna mora pesimističnog promotera nekropolitika deluje kao raj. Dok imamo “najveći ekonomski rast u Evropi”, dok se prave žurke i svadbe, ljudi, ogroman broj njih, svakog dana umiru i polako postaju statistika slična onoj Staljinovoj. Briga i solidarnost otišli su zajedno sa razigranim venecijanskim delfinima. Smrt i bolest postali su domen najdublje privatnosti i intime, a lične tragedije je skoro nepristojno deliti sa društvom koje “želi da živi”. Ljudi su prepušteni sebi, tražeći minimalno racionalne načine da spasu živu glavu sebi i svojim najbližima, praktično krijući sopstvena uverenja da bi zaštita ljudskih života ipak trebalo da predstavlja zajednički, društveni problem.

Za to vreme virus je tu i koliko god ga ubeđivali da bi trebalo da uzme u obzir našu ugroženu slobodu, on dosledno i uporno pokazuje da se priroda ipak obnavlja.

Dr Ivan Đorđević je viši naučni saradnik Etnografskog instituta SANU. Bavi se antropologijom sporta, političkom antropologijom i proučavanjem osetljivih grupa. Objavio je monografiju “Antropolog među navijačima” (Biblioteka XX vek, Beograd 2015) u kojoj se bavio ulogom sporta u konstrukciji nacionalnih identiteta na prostoru bivše Jugoslavije.

Članak je prenet sa portala Novi magazin.