Zašto su za Srbiju važne poruke suverenista u EU?

Piše: Marko Savković*

Marin le Pen, dugo jedna od vodećih figura desnice u Evropi, rekla je uoči prošle godine održanih izbora da bi “unija suverenista” mogla postati druga najveća politička grupacija u Evropskom parlamentu (EP). Ovo se na kraju ipak nije dogodilo. Različiti populisti, protivnici Brisela i desničari jesu osvojili nekih 150 (od 750) mesta u EP, ali ne i rezultat kakav su priželjkivali. Najviše glasova dobili su u Francuskoj, Italiji i Velikoj Britaniji (koja je u međuvremenu postigla dogovor o izlasku iz EU 1. januara 2021).

Suverenisti su nekako po pravilu populisti, često nacionalisti, a neretko i desničari. Daleko su, međutim, od jedinstvenog bloka. Polazna premisa oko koje se slažu jeste da su države članice, nakon što su njihove (od naroda otuđene) elite “predale” suviše suverenih prava i nadležnosti Briselu, ostale “okovane” pravilima Evropske unije (EU). Veruju kako članice već dugo nisu samostalne u odlučivanju u politikama od značaja za budućnost zemlje, poput fiskalne politike, kontrole migracija ili u međunarodnim odnosima.

Nakon godina izbornih uspeha, suverenisti nisu ništa manje deo evropskog “mejnstrima” od demohrišćana ili socijaldemokrata. Dobar deo njihove kritike – bilo da je reč o problemu demokratskog deficita ili zaostajanja i socijalnih problema Evrope usled efekata globalizacije – glasač “razume”.

Na papiru čine gotovo četvrtinu EP i nude jedan način prevazilaženja podela na liniji Zapad-Istok i Sever-Jug u okviru EU. Razlike među njima su te koje savez čine nemogućim. U Poljskoj vladajuća Partija prava i pravde (PiS) ne želi u savez sa Le Pen zbog njenih proruskih stavova. Slično razmišlja i mađarski premijer Viktor Orban, kome je odnos sa Evropskom narodnom partijom (EPP), odnosno nemačkim demohrišćanima suviše važan da bi rizikovao s nekom novom grupacijom.

OBEZBEDITI “EVROPSKI PROFIL”: Drugi problem za suvereniste je kako da pored nacionalnog, obezbede sebi i “evropski profil”, odnosno prepoznatljivost. S takvim izazovom suočio se, na primer, bivši potpredsednik Vlade Italije i lider stranke Liga Mateo Salvini. On je za kratko vreme morao da pronađe saveznike (opet Le Pen, Orban i eventualno Najdžel Faraž), a zatim i politike na kojima je mogao da insistira zajedno s njima.

Usredsredio se na kontrolu migracija (zatvaranje italijanskih luka za brodove koji prevoze migrante) i identitetsku politiku (sprovođenje popisa Roma u Italiji). U tome, međutim, nije uspeo pre nego što je u septembru 2019. izgubio u pokušaju da se premijeru Đuzepeu Konteu izglasa nepoverenje. Do tog trenutka, međutim, delovalo je da će upravo on biti naredni premijer Italije.

Razlikujemo ih i po tome koliko je njihova pozicija snažna u društvu iz kojeg dolaze; odnosno, da li su uspeli da osmisle koherentnu ideologiju. Tu su na jednoj strani – ili bolje rečeno, van konkurencije – mađarski Fides i pomenuta PiS, koji su već dugo na vlasti, a na drugoj “ostali”.

PiS je pošlo za rukom da “nominalno proevropski stav poveže sa duboko konzervativnom porukom o ‘Evropi nacija’” (ECFR) i ostvari najbolji rezultat koji je jedna stranka u Poljskoj postigla od 1989. Kao i u najvećem delu Centralne i Istočne Evrope, jaka ekonomija omogućila je socijalna davanja potencijalnim glasačima, a kontrola medija siguran plasman poruke.

NIKO KAO ORBAN: Ivan Krastev piše kako je pravo merilo uspeha u politici ono koliko vas drugi imitiraju. U tom pogledu niko nije kao Viktor Orban, koji je na svom viđenju (iliberalne) demokratije i (rigidne) kontrole migracija stekao saveznike i protivnike širom Evrope.

Ispostavilo se da čak ni ozbiljna globalna kriza, kakva je pandemija bolesti covid-19, ne može uzdrmati Fides. Naprotiv, ogromna razlika u resursima (u Mađarskoj je usred vanrednog stanja doneta odluka o ukidanju budžetskog finansiranja opozicionih stranaka), sposobnost mobilizacije medija (objavljivanje spiska neprijatelja Mađarske u jednom od njih) i odsustvo ozbiljnijeg takmaca (prema poslednjim anketama, druga najbolje plasirana stranka je Jobik, koji je još desnije!), Orbana čine praktično nedodirljivim.

Zato je i vanredno stanje, koje je proglašeno na neodređen period (bez presedana u okvirima EU) mogao ukinuti sada kad je epidemija u okvirima Mađarske pod kontrolom. (Drugi razlog bi mogao da bude i taj da je odluka o eventualnom izbacivanju Fidesa iz EPP-a odložena za septembar; nema potrebe dalje provocirati lidere EU.)

Treba reći i da suverenisti nisu svemoćni niti je V4 njihov neupitan “bastion”. Slovačka predsednica Zuzana Čaputova odnela je pobedu sledeći proevropsku, liberalnu agendu; njen uspeh ponovile su stranke umerene i liberalne levice. “Poziv na uzbunu” za mnoge slovačke građane bilo je brutalno ubistvo novinara Jana Kučijaka i njegove verenice Martine Kušnirove februara 2018, koje je pokazalo koliko je demokratija i pravna država, u biti, krhka stvar.

Slovačka je svetao primer i po tome što je pritisak građana urodio plodom – za manje od dva meseca svi u lancu odgovornosti podneli su ostavke, od premijera Fica do direktora policije. Politička klima se u ovom, inače izrazito proevropskom društvu promenila – na izborima za EP prošle godine najviše glasova odnosi koalicija “Progresivne Slovačke” i liberalno-konzervativne partije “Zajedno – građanska demokratija” (20 odsto i četiri mesta u EP).

“PREPISIVANJE” IZ MAĐARSKE: Zašto su za Srbiju važne poruke suverenista? U ovom trenutku jedina stranka koja se odredila kao eksplicitno suverenistička jeste Dosta je bilo. Međutim, veze između Orbana i Vučića su jake; zajedničke su im mere ulaganja u infrastrukturu, kao način podizanja BDP-a; širokih socijalnih davanja kojima se odstupa od navodno konzervativne fiskalne politike, a zarad osiguranja uspeha na izborima; kontrole medijske sfere; sve jačeg oslonca na Kinu u međunarodnim odnosima i glasan evroskepticizam.

Vučić još uvek nije Orban, što ne znači da to neće postati. Pritisak na, odnosno pokušaj preuzimanja Instituta za filozofiju i društvenu teoriju primer je politike koja je “prepisana” iz Mađarske, a opet tako poznata u našoj praksi. Vučićevoj verziji “suverenizma” nedostaje čvršće ideološko utemeljenje – to je ono kada Orban (ili Salvini ili Le Pen) govore o iliberalnom modelu, hrišćanskoj demokratiji ili evropskoj civilizaciji.

Sve donedavno krupna razlika između dvojice političara bila je u pristupu problemu iregularnih migracija. No, sve se to da izgraditi i zapravo bi mogao biti jedan od odgovora na pitanje “kako dalje” za SNS ako predsednik Srbije odluči da organizaciji ovog “catch all” pokreta doda i ideologiju. Saveznike će lako naći u zemljama Višegradske četvorke i još ponegde (Italija, Bugarska, Grčka), a protivnike u Nemačkoj i Francuskoj. “Evropska perspektiva” Srbije time bi se učinila još neizvesnijom.

*Autor je izvršni direktor Beogradskog fonda za političku izuzetnost

Tekst je prenet iz Novog magazina.