Zašto Srbin ide u vojnike
Autorka: Aleksandra Glovacki, Izvor: Novi magazin
Pre četiri decenije Dušan Kovačević napisao je dramu Sveti Georgije ubiva aždahu. Topovi će na ovim prostorima zagrmeti pet godina kasnije, ali u vreme nastanka drame ljudi osetljivog sluha već čuju zveckanje oružja u Jugoslaviji. Svesno ili nesvesno tražeći odgovor na pitanje zašto Srbin ide u vojnike, Kovačević se tekstom vraća u vreme sarajevskog atentata, u malo selo u Mačvi na granici sa Austrougarskom, desetkovano Balkanskim ratovima, a u osvit novog, velikog rata.
Protagonisti su muškarci, njih dvadesetak. Neki obogaljeni rođenjem, drugi su se takvi vratili iz rata, treći stoje u redu za novi rat. Samo je jedna žena tu, da unosi nemir u njihov neupitni, patrijarhalni obrazac. U tom obrascu, zamagljenom nemoću i rakijom, muke i nepravda se trpe bez propitivanja uzroka, bez pobune, ali sa pritajenim besom koji eskalira prema najbližima, jednako nesrećnim i nemoćnim. Nije to ni začarani krug, jer krug se ipak kreće; ovo je beskonačnost bez izlaza, jer izlaz niko i ne traži.
Konglomerat likova Kovačević filigranski definiše, psihološki ih oblikujući svakog po različitoj matrici. Od rođenja obogaljeni lakrdijaš Joakima Tasića, žestok jedino na rečima, Krivi Luka Alekseja Bjelogrlića, Bane Siroče Teodora Vinčića (sva trojica nagoveštaj čistote i nežnosti koju su sudbina ili ljudi unizili i uništili), preko uludo besnog Mikana Lazara Đukića, zbog nekog skrivenog razloga Neženje Daneta Lazara Nikolića, povučenog Baće Luke Antonijevića, smirenog Ninka Aleksandra Đurice, dobroćudnog ali zagonetnog Voje Miloša Samolova, zaluđenog Učitelja Zorana Cvijanovića, požrtvovanog doktora Grka Srđana Timarova, nepokolebljivog deda Alekse Nebojše Ljubišića – sve su to čvrsto ocrtani karakteri koji vreme ubijaju u krčmi, kao kakvoj čekaonici, bez radnje. Deluje da su tek fon za radnju koja se tokom prve polovine drame odigrava u paralelnom svetu, u ljubavnom trouglu, gde između muža i ljubavnika stoji goropadna, svojeglava, nepomirljiva Katarina Jovane Belović. Gavrilo Milana Marića, osakaćeni povratnik iz rata, njena je životna strast, kao što je i ona njegova. Nasuprot ljubavnicima, ali nasuprot i svima ostalima u tom loncu koji proključava, stoji muž, pomirljivi, razumni Đorđe Nikole Rakočevića. Njegova pomirljivost ne ide iz starosti, kako je Kovačević zamislio. To je mir praštanja i razumevanja, kako ga je reditelj Nešković odredio, a Rakočević svakim damarom svog glumačkog bića doneo.
Muška grupa će se pokrenuti tek sa mobilizacijom. Prvo oni zdravi i pravi, a potom čak i fizički osakaćeni. Pokrenuće se tek toliko da kafanu zamene rovom na Ceru, jednu čekaonicu drugom. Nasuprot grupi, kao pasivnom protagonisti, u drugoj polovini drame stoji eruptivni Marko Janketić kao poručnik Tasić. Iz njegovih usta izlazi čitava bujica rodoljubivih i samoubilačkih naredbi i zaklinjanja iza kojih on čitavim svojim grozničavim bićem stoji. Dok ih smrt sve ne upokoji.
Suptilni rediteljski, dramaturški (Jelena Mijović) i glumački pristup, lagani ali primetni odmak pojačan ironičnim tekstovima songova Julije Petković, neće dozvoliti da Tasićeve teške reči pređu granicu banalne patetike. Priča je zaokružena kao dokument tragičnog stanja duha jednog naroda, na koji gledamo kao na opomenu, ali ne bez empatije. Čini se da je to bila osnovna Neškovićeva namera, uz pažljivi rad sa glumcima, a tu je i Anđelika Simić kao Katarinina tetka, koji su listom ostvarili snažne, psihološki nijansirane likove.
Ovoj vrhunskoj produkciji doprinosi efektna i funkcionalno sveobuhvatna scenografija Gorčina Stojanovića, dizajn svetla i zvuka Jovana Stankića i Vladimira Becina, zahvaljujući kojima scena bitke deluje posebno upečatljivo, muzika Vladimira Pejkovića, kao i kostim Biljane Grgur.
I ne, Sveti Georgije se (opet) nije pojavio da ubije aždahu. Umesto njega, na poklon su izašli glumci pokazujući krvave ruke.
I ne, Sveti Georgije se (opet) nije pojavio da ubije aždahu. Umesto njega, na poklon su izašli glumci pokazujući krvave ruke.
Tekst je prenet sa portala Novi magazin.
