Vladislav Bajac – Osećaj pripadanja svetu

Razgovarala: Anđelka Cvijić, Izvor: Novi magazin

Tri mlada novinara iz Jugoslavije odlaze u Ameriku i rade niz video-intervjua, putopisa, filmova, susreću ljude koji se ne sreću slučajno, borave u hotelu čije ime znači mnogo više od imena njujorške četvrti po kojoj se on zove… Govore, slikaju, beleže, diskutuju sa vremenom koje ne postoji, žive sa događajima koji su se možda odigrali, koji zasigurno više ne postoje. Snimaju film, verovatnije TV seriju koju će pokazati tamo, kad se vrate, u Jugoslaviji. To tako sjajno rade, da se video vidi na štampanom papiru knjige.

Ovim je rečima Boris Miljković opisao najnoviji roman Vladislava Bajca Pucanj u prazno, smeštajući delo negde između realnosti i fikcije, i romansiranog svedočanstva i rafiniranog sentimenta. Miljkovićeve reči potvrđuje i Zoran Paunović, dodajući da je Pucanj u prazno u isti mah i primer totalne knjige, sazdane od elemenata različitih književnih žanrova: autobiografije i pripovedne proze, poezije i istoriografske metafikcije, putopisa i eseja, kao i mnogih drugih oblika književnog izraza… „Priča je to i o poslednjoj deceniji u kojoj smo još mogli da verujemo da je Njujork predgrađe Beograda, o krhkim idealima i moćnim zabludama, o dugom putovanju u istorijska bespuća iz kojih možda i nema izlaza…“

Pucanj u prazno nedavno je objavila Geopoetika, a za Novi magazin Vladislav Bajac, jedan do naših najboljih savremenih pisaca, na konstataciju da je njegov roman nadahnuta evokacija američke kulturno-umetničke scene 1980-ih godina, i na pitanja – Zašto ste se opredelili za ovo vreme? U čemu je taj duh tada bio inspiracija skoro celom svetu? – kaže: „Iako je centralno vreme događaja u knjizi 1984. – dakle orvelovska godina, ona se ne bavi kontrolisanim društvom i temama ovog čuvenog romana. Naprotiv, putovanjem unazad i unapred od ove godine, ona obuhvata nekoliko decenija kulturnog, ako ne i civilizacijskog, prosperiteta dve države, SAD i Jugoslavije. Iako su tada devedesete blizu i vetrovi negativnih promena se već osećaju i u Njujorku i Beogradu, još uvek je dominantan procvat stvaralačkog duha i njegova materijalizacija. Želeo sam da u ovo sumorno vreme vratim sećanje na neko bolje“.

Taj duh, i dah zahvatili su i Jugoslaviju. Pravite paralelu između Amerike i Jugoslavije / Srbije iz tog doba. U kojoj je meri američka kulturna scena prihvatana, i širena u Jugoslaviji? Koje su bile njene glavne karakteristike?

Taj duh iz Amerike stizao je prvo preko Velike Britanije, to jest anglosaksonskim jezičkim putem. Tada su perjanice brzog upijanja zapadne kulture bili pop muzika i rokenrol. Prva pratilja njima bila je književnost, a onda i vizuelne umetnosti. Iako su sve one zajedno prihvaćene generacijski, dakle – masovno, to nije izbacilo van dnevne orbite sve druge stvaralačke oblike i uticaje. Naprotiv, taj multikulturni model je pre govorio o međusobnoj toleranciji nego o sukobljavanju. Vetar sa zapada jeste delimično donosio i povetarac tržišta i konzumerizma, ali u skromnim količinama. Najvidljivija promena bila je u osećaju pripadanja svetu, u novonastaloj širini pogleda, u skoro pa prigodnom utapanju hipijevske naivnosti u socijalistički romantizam. Akcenti u politici tako različitih društvenih sistema i ideologija dveju država insistirali su na sličnostima a ne na razlikama. To zbližavanje rađalo je optimizam. Uz svu podrazumevajuću stratešku korist obe strane, kultura je zaista bila idealni tehnološki protočni bojler globalnom utapanju jednih u druge.

Jugoslovenski umetnici trudili su se da idu ukorak sa svim novinama koje su dolazile iz Amerike. Kako je jugoslovenska vlast gledala na to?

S jedne strane umetnici su koristili svoju kreativnu nedisciplinu kako bi proširili zonu slobode, a sa druge vlast je shvatala da joj je odobravanje takvog ponašanja izvanredan marketinški potez ka zapadu. Sve veća stvaralačka nesputanost izazivala je granice strpljenja političkog establišmenta. U najvećem procentu, njihovi nesporazumi pa i prirodna nespojivost završavali su se tolerancijom. Naravno, bilo je pojava i perioda rigidnosti i nerazumevanja, onih skoro pa represivnih, ali i onih koji su bili dobra gluma i/ili obostrani prećutni dogovor tipa „vi ćete kao malo da preterate, a mi ćemo kao da vas sankcionišemo“. Ali čak i takvi slučajevi dizanja prašine u zbiru činili su Jugoslaviju vidljivijom i drugačijom od drugih. Na kraju krajeva, političari obe zemlje nisu krili korist koju su proizvodili iz ne samo saradnje, već i iz sporadičnih neuspeha.

Glavni junak romana – V, fiktivna je ličnost, ali građena na delovima vaše biografije. I vi ste sa dvojicom kolega otputovali u Ameriku da snimite dokumentarnu seriju o savremenoj kulturi Amerike. Koje ste najvažnije iskustvo podarili svom junaku?

Preispitivanje. Sebe i svega i svačega. Iako je u Jugoslaviji i Srbiji bilo dovoljno informacija o svim drugim krajevima sveta, a država čak delovala kao lepak ili magnet za druge međusobno veoma različite sisteme, lično svedočenje krupnim promenama koje je Amerika doživljavala učinilo je da se uhvate nijanse koje se spolja gledano nisu videle. Nisu u SAD ogromni bili samo auto-putevi i saobraćajni znaci; cela zemlja je bila velika, pa samim tim i sve drugo u njoj. I brojevi su bili veliki, a širina prostranstva je nudila oslobođenu misao, naročito onu stvaralačku. Naravno, i konzervativizam i provincijalnost udaljenih i od boga zaboravljenih mesta. Otkriće bujanja konzumerizma skoro da me je šokiralo, ali me je spasavala druga krajnost: snaga duhovnog beskraja koji su nesputano odašiljali oslobođeni pojedinci. Oni su činili jedan snažan front nade da je sve moguće, ne samo kroz čuveni Američki san, već kao realno ostvarenje stvaralačkih zamisli. To svedočenje umnogome je uticalo na zdrav pogled na ono što sam posle tog putovanja komotno mogao da nazivam Jugoslovenskim snom (koji je takođe u našoj kulturi bio ostvariv i ostvarivan).

Koji su glavni američki umetnici koji su vas / vašeg junaka fascinirali, i čime?

Javnost često ume da se ogreši o neke ličnosti koje nisu „na prvoj liniji fronta“ popularnosti. Zadatak nekih od priloga i emisija bio je da takve ljude istakne i ispravi tu vrstu nepravde. Ne previše, jer često takve ličnosti ni nemaju potrebu za stalnim prisustvom. Te odluke zavise od same profesije kojom se bave ili od osobenosti njihovih karaktera. Takav primer bio je i u realnosti i u liku Džejmsa Loflina, osnivača i prvog čoveka izdavačke kuće Nju dajrekšns (Novi pravci) koji je verovatno suštinski najznačajniji američki izdavač druge polovine 20. veka. On je zaslužan za otkrivanje i kontinuirano afirmisanje moderne američke literature potpuno različitih pripadnosti, od Ezre Paunda, Vilijama Karlosa Vilijamsa, pesnika bit generacije (Geri Snajder i dr), Alena Ginzberga i mladih pripadnika različitih škola. Takođe je zaslužan za prevođenje i unos najvažnijih književnih dela iz Evrope. Loflinova korespodencija sa najvećim piscima veka sačinjena je od desetina hiljada objavljenih stranica od kojih se mnoge još priređuju. Samo prateći nju, može se imati uvid u spisateljsko stvaralaštvo SAD u 20. veku.

Slično tihi čovek, lik iz knjige je i Stenli Bard, menadžer hotela Čelsi, bez čijeg čudnovato tolerantnog i meditativnog karaktera taj hotel ne bi stekao glas najstarijeg i najoriginalnijeg umetničkog mesta Menhetna, Njujorka i cele Amerike. A boga mi – i sveta.

Druga grupa junaka su oni po struci okrenuti javnom nastupanju ili po odluci da se eksponiraju. Među prve od ovih, a da su junaci TV priloga tj. knjige, spada Lenard Koen (čuven po stidljivosti koja je zapravo bila kreativna sumnja u sebe, a bez zadrške i skrivanja). Tu je Endi Vorhol (zaljubljenik u javnost i samoga sebe), pa njegova nepravično skrajnuta a čuvena glumica Viva i mnogobrojni drugi poput političkog angažmana Harija Belafontea, čuvenog pevača i glumca.

Između ove dve vrste ličnosti stoje oni na zlatnoj sredini: mirni intelektualci koji se ne guraju na binu ali je ni ne odbijaju: pesnik Mark Strend, video rediteljka Širli Klark, kompozitor klasične muzike Virdžil Tomson… Sve ljudi od čvrstog kredibiliteta i izuzetnog talenta.

Koliko su američki umetnici bili upoznati sa Jugoslavijom kao komunističkom zemljom? Navodite primer Ginzberga za koga kažete da je vrlo dobro uočavao razlike između Jugoslavije (jugokomunizma) i drugih socijalističkih zemalja?

Bio je dobro obavešten, veoma znatiželjan, a i dovoljan broj puta je posećivao Evropu, pa i Jugoslaviju. Bio je i objektivan sa prilično iznijansiranim uvidima, oštar, ali pravičan. No, takav je bio i prema sopstvenoj zemlji: pravio joj je nelagodu ne samo opscenošću već britkom kritikom. Rado su ga izbegavali, a opet nisu ga mogli ni zaobilaziti; bio je isuviše značajan i uticajan. Voleo je da poredi troškove života u SAD i Jugoslaviji, a ne samo književnosti. Unosio se u detalje. Bio je izuzetan slušalac, a ne samo govornik i pesnik naglas. Našu zemlju je uvek izuzimao iz globalnih kritika socijalizma i kapitalizma. Imao je neku vrstu razumevanja, ako ne i naklonosti.

Ponešto o nama znali su Koen, Strend, ljudi iz oblasti stripa (Marvel, King fičers), kablovske televizije i magazina Nacionalna geografija.

Posebno ističete Fest. Impresivno, kaže vaš junak na konstataciju da nije bilo rediteljskog ni glumačkog imena od svetskog značaja koje nije došlo u Beograd. Tito je povodom prvog Festa podelio ordenje desetorici svetskih reditelja, od Kurosave i Langa, preko, Klera i Bunjuela do Viskontija i ser Lorensa Olivijea… Beograd je već onda bio svet… Kako je počeo da se gasi?

Knjiga nudi jedan korpus odgovora na ovo pitanje, možda naivan, ali po pisca i medije važan: lingvistički. Naime, činilo mi se da bi umesto direktnog opisa urušavanja kulture i svega drugog u bivšoj domovini, a naročito u današnjoj Srbiji, bilo zahvalno to učiniti i na jezičkim primerima. Tako knjiga poseduje čitav jedan sloj (pomalo i duhovitih) primera krunjenja i kvarenja jezika kroz pogrešna značenja, neznanje, prostakluk, bahatost i zloupotrebu govora. Kroz lingvističke kalambure opisane su dekade od 1990-ih do današnjeg dana, sa primerima novokomponovanog i estradnog jezičkog karijesa. Samim tim, indirektno poređenje ovog vremena i onog od 1960-ih do kraja 1980-ih, kad je kultura (naročito u Beogradu) cvetala, jasno je označila ambis između njih. Kao i nas tadašnjih i nas sadašnjih.

Knjiga poseduje čitav jedan sloj primera krunjenja i kvarenja jezika kroz pogrešna značenja, neznanje, prostakluk, bahatost i zloupotrebu govora. Kroz lingvističke kalambure opisane su dekade od 1990-ih do današnjeg dana, s primerima novokomponovanog i estradnog jezičkog karijesa

U romanu upoređujete dve stvarnosti onog vremena: američku i jugoslovensku. Šta zapaža vaš junak: šta je od njihovih unutrašnjih svetova sačuvano za budućnost danas?

Bojim se, malo toga. Nasleđe dobrog ostalo je u sećanju i genima samo generacijama koje su ono doba proživele i još uvek žive ovo doba. Ta mogućnost poređenja koliko bila značajna, toliko je i porazna; biti svedok tih promena nije nimalo ugodno. No, ako je taj – ondašnji DNK malo prešao i na današnje generacije studenata i srednjoškolaca, onda smo utešeni i možda spaseni nadom.

U tom upoređivanju neizostavno je danas uporediti sudbinu Čelsi hotela, u ono vreme centra američke avangardne kulture, a koji je 2022. pretvoren „u običan hotel, Čelsi Savoj“. U Beogradu se danas nemilosrdno ruši – stara zgrada pošte u Savskoj ulici je upravo srušena do temelja, kao i čuveni hotel Jugoslavija (baš kao i zemlja Jugoslavija). Slična sudbina, verovatno, čeka i Beogradski sajam. Kakvi su to „pucnjevi u prazno“? I čemu prkose?

Prkose načelima logike, estetike, nasleđa ali i budućnosti. Ta besramna nekultura koju je čitav sloj besramnih doneo u Beograd i bukvalno ga zacementirao, da ih citiram – kao nikada „u istoriji Srbije“. To je njihovo shvatanje urbanog: beton i bekstvo od prirode. One koji su došli iz ruralne sredine bežeći od svega zelenog što ih podseća na zavičaj još nekako mogu i da razumem. Ali one poreklom iz ove lokalne gradske sredine ne mogu. Nisu mi dovoljna objašnjenja da je to halavost prema bogaćenju (oni jadni ne shvataju da je jednaka nesreća biti prebogat, kao i presiromašan) niti sebičnost to jest nemanje ni trunke osećaja šta je opšte dobro ili briga o Drugome. Mislim da je to već sfera metafizičkog zla do kojeg se stiglo neumoljivom mržnjom prema svemu što nisam Ja. Reč je zapravo o potpuno devijantno, moderno shvaćenom individualizmu: nekad je on označavao originalnost i kreaciju pojedinca koja je služila kolektivu, a danas opsednutost isključivo sobom koja služi samo svojem neprikosnovenom Ja. Dakle, osnovno načelo je rušiti sve postojeće jer svet počinje od mene i sa mnom se završava.

Besramna nekultura koju je čitav sloj besramnih doneo u Beograd i bukvalno je zacementirao, da ih citiram – kao nikada „u istoriji Srbije“. To je njihovo shvatanje urbanog: beton i bekstvo od prirode

Vremena su se promenila. Kad bi sad vaš junak išao da pravi dokumentarac o Njujorku, šta bi mu bilo najvažnije?

Potraga za ostacima one širine duha koja još postoji na Menhetnu, ali je zatrpana pomamom za novcem. Ignorisao bi Trampove političke igrarije, a otkrivao sitna stvaralačka zadovoljstva tog umetničkog sveta u malom.

A kada bi pravio dokumentarac o Beogradu? I kad bi ih uporedio?

Možda bih to ostavio mlađima; recimo, ćerkama. Jedna bi filmskim i dramskim jezikom otkrivala tajne nade u budućnost, a druga kulturološkim akcijama tu budućnost osiguravala. Simbolički i realno, one jesu te generacije promena. Ja sam svoj film, koliko god uspešno ili ne, prikazao.

Za kraj ste ostavili nepostojeću latinsku izreku: Veni, vidi, ivi – Dođoh, videh, odoh? Amerika se danas pretvorila u ogroman tržni centar, Jugoslavija u političku utopiju, primećuje V. Šta je od budućnosti koja je bila sačuvana, a šta nas očekuje od one koja dolazi?

Ova identična (izmišljena) izreka i na samom začetku knjige ima moju dodatnu kreaciju. Na njenom početku, iako istih reči u originalu, ona je drugačije vremenski prevedena: Dođi, vidi, idi. Posle tog iskustva putovanja i njegovog opisa, ona je iz poziva iskazanog u sadašnjem vremenu a za ono buduće, prešla u prošlo vreme aorista. Tako je i sa životom: stalna igra ravnoteže razočaranja i zadovoljstva.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.