Vladimir Kostić: Pomračina dozlaboga!

Razgovarala: Jelka Jovanović, Izvor: Novi magazin

Ugledna klinika, prestižni fakultet, pa još Srpska akademija nauka i umetnosti, kud ćeš bolje! Tako zasigurno misli većina ljudi referišući se ovih dana na novog premijera kome je, uz ova tri, pripalo i to parče „kolača“. Manjina pak nesumnjivo misli na već bivšeg predsednika SANU profesora dr Vladimira Kostića, čoveka koji je umesto lagodne penzionerske zavetrine, s jedne strane, a sa druge eventualne konkretne moći, izabrao treći put i evo već godinu i po dana kroz Proglas, sa drugim članicama i članovima te inicijative, pokušava da nađe rešenje za akutne probleme Srbije. Iako zvuči pretenciozno, zapravo nije mada nije jednostavno objasniti ljudima kako pronaći pravi put za jednu državu i njene građane.

Profesore, možda ću delovati neozbiljno u ovako ozbiljnim vremenima, ali ne samo ovih meseci slušamo „ovo ne funkcioniše“, „ono ne funkcioniše“. Beleže to zabrinuto – ne bih da kažem kukaju – i vlast i protivnici. Funkcioniše li, po vašem uvidu, išta? Ako funkcioniše, šta i kako?

Problem prevazilaženja turobne svakodnevice ova vlast je maestralno rešila tako što je ponudila alternativnu realnost jedne izmišljene, uporedne Srbije, s neprekinutim nizom pobeda, čiji je jedini protivnik „ološ“ spoljnih i unutrašnjih, naravno debelo plaćenih – neprijatelja. Kratko i zapanjujuće jednostavno! Za razliku od Srbije zarobljene u realnosti, u ovoj drugoj sve besprekorno funkcioniše – pa vi birajte sami!

U tu licidersku Srbiju ljudi su ulazili iz lične potrebe, čak se i njeni kreatori u njoj osećaju moćnijim, hrabrijim, oni kontrolišu stvarnost i imenuju, daju značenje svemu oko sebe, na primer, da je crno belo i obrnuto, da se ono što smo videli svojim očima nikada nije dogodilo itd., itd. Ili su u nju uterivani raskošnom propagandom – Riplijevo Verovali ili ne će svakako uvrstiti rekordni broj obraćanja vršilaca vlasti u jedinici vremena.

Problem je, međutim, u nemalom broju građana sa još, tako da kažem, „dvojnim državljanstvom“, koji prepuštajući se hipnozi prema potrebi žive malo u jednoj, a malo u drugoj Srbiji, pa često sa ugodne distance iz jedne podržavaju ili kritikuju dešavanja u drugoj. Vlast je u međuvremenu napravila još jedan iskorak u kreativnosti, pa je umesto jedne ponudila više istovremenih simulakruma „normalne (i poštene) zemlje“, čime je konfabulativni repertoar izbora postao još veći. Na tragu Bodrijarovog saznanja da „suviše realnosti, u svim njenim vidovima… postaje nepodnošljivo.“

Ovakva raskrečenost, međutim, ima svoj vek trajanja i ne može da se koristi unedogled. Slutim da će u periodu pred nama svaki građanin morati konačno da se opredeli za Srbiju po svom izboru. I naravno, da snosi odgovornost za svoj izbor. 

Ovde moram da primetim kako se esencija intelektualne elite, pre svega akademske, vrlo jasno suprotstavila režimu. Mnogi bi, ne krijem i ja, rekli – napokon. Da li je stvarno poslednji trenutak za spas društva? Na svim kotama.

„Poslednji trenutak za spas društva“ zvuči suviše apokaliptično. Opasno je i vaše određenje „elita“ jer to kod nas gotovo da ima prizvuk denuncijacije. Naime, u Srbiji postoje samo pseudoelite, odnosno lažne i samozvane elite, te ona prava koju „vrhovna moć“ oktroiše. 

Ideja da politička moć bude ta koja rukopolaže elitu čini mi se najpogrešnijom jer zahteva prethodno svrstavanje. Rebus za svakog intelektualca je neizbežni raskorak između „usamljenosti i svrstavanja“, posebno u svetlu činjenice da svaka vlast, u korelaciji sa svojom autoritarnošću, sebe nekritički izjednačava s narodom, državom, kulturom… Čak i sa onim vašim „napokon“, mislim da ste bili malo nepravedni.

Verovatno je najbliže istini stav da su nam kašnjenja sve veća, a da kao društvo koje ubrzano stari gubimo i kapacitete za samoostvarivanje ili promene onoga što nam se čini pogrešnim. Postali smo neprihvatljivo nepokretni. Više od bilo kakve elite potrebno nam je odgovorno oglašavanje svakog zabrinutog građanina.

Pozivam se na vašu izjavu: „Neko je rekao da birače ne čine heroji već skupljači maraka i ljubitelji kanarinaca. Otkud meni pravo da ne razumem uplašene ljude?“ Pa za ovih godinu i po imali smo dva izborna procesa, izgleda da se bližimo trećem. Jeste li promenili mišljenje? 

Ne, nisam! 

Deo prijatelja koji su pratili nedavno „trodnevni“ skup vlasti „Za spas Srbije“ rezignirano je saopštavao da više nemaju razumevanja za one koji su iz ovih ili onih razloga pristali da, ucenjeni ili svojom voljom, budu poniženi statisti, potrošni materijal jedne opasne političke halucinoze. A bojim se da su baš oni delom onaj personalni prostor na kojem će se rešavati politička sudbina ove sredine. 

Za taj, životom i okolnostima poraženi deo društva, deo čija je društvena funkcija sve neubedljivija, sa uporno ugrađivanim osećajem beznađa i bespomoćnosti, svaka razumna politička orijentacija treba da se bori, objašnjava, strpljivo ubeđuje jasnim argumentima, bez spaljivanja mostova i konačno, istinom… da razjasni samo jedno: zašto smo se našli tu gde jesmo. 

Nepoverenje u institucije, partije i parlamentarni sistem u celini oduzima legitimitet političkim predstavnicima i samim tim nas ostavlja kao siročiće bez utočišta, na brisanom prostoru na kojem se grčevito javlja potreba za „dobrim“ vođom. Takva, pojednostavljena samodržačka logika uporno razvodnjava smisao pojma mogućnost – šta će ti snovi kada je sve isplanirano u najboljem od svih svetova u kojima je u Evropi tek poneko u ponečemu bolji! Mediji, a posebno televizija, ta karaula društvene kontrole u našim dnevnim sobama, „održavaju i potvrđuju“ prevaru. 

Ali voda polako probija branu i, posebno u tom trenutku, svi ljudi su važni!

Hteli ili ne, čitav Proglas i inicijatori, pa i vi među njima, percipirani ste kao bitan politički akter, ako ne u nameri da se domognete vlasti ono u nameri da pospešite temeljne promene. Vama posle iskustva s predsednikovanjem SANU nije novina da vas nasilno guraju u politiku. Koji je vaš odgovor?

Ne i ni po koju cenu! Žao mi je što nisam brojao koliko puta sam ovo izgovorio, a i dalje mi se ne veruje. I to „ne“ nije izraz mog gađenja nad aktivnim, izvršnim bavljenjem politikom već samo uvid u groteskni izostanak talenta i pameti za taj inače težak i važan posao.

Uz to, verujem da je pomalo tugaljivo da neko čije „očekivano vreme preživljavanja“ iznosi tek nekoliko godina, pretenciozno veruje da je upravo on, posle svih poraza i samoprevara u životu, pozvan da odlučuje o budućnosti onih pred kojima su decenije. Kao zabrinuti građanin sa iskustvom mogu eventualno ponešto da kažem o sadašnjosti, ali reč o budućnosti prepuštam onima koji su biološki i na svaki drugi način kompetentniji. Eventualno da mi se dozvole kalemegdanske šetnje sa unucima, uz obećanje da ni njih neću pokušavati u bilo šta da ubeđujem. Umesto toga, pričaću im priče.

Vi ste, profesore, u javnosti bili prepoznati i mnogo pre Proglasa, pre svega po profesionalnoj liniji koja vas je dovela i do čela SANU. Imate li vremena i želje da se i dalje bavite doktorskim poslom i naukom?

Otac mi je davno govorio da je jedna od posebnih mudrosti znati kada je vreme za odlazak, citirajući da „dosadi i ko lepo peva“. Tada to nisam shvatao! Međutim, prošle godine sam dobio jedno priznanje koje je podrazumevalo da na evropskom kongresu neurologa održim i predavanje sa imenom najvećeg naučnika u mojoj oblasti Dejvida Marsdena. Spremao sam se mesecima. U avio-saobraćajnom haosu nad Evropom kasnio mi je let, a potom nikako nisam uspeo da uhvatim priključak, i žena i ja smo se vratili kući (a ni to bezbolno). Jednostavno, nisam uspeo da stignem na krunu sopstvene međunarodne karijere. Shvatio sam to kao znak: vreme je za odlazak!

Ipak, i dalje zavaravam sebe. Konačno, „žal za mladost“ je teško i iznurujuće iskustvo. U tom zavaravanju upravo sam završio knjigu Nevoljni pokreti (eto male, beznačajne ekskluzivnosti za ovaj intervju), ubeđen da time vraćam davni, zaboravljeni dug svojim učenicima od kojih su mnogi danas ugledni profesori, docenti, stručnjaci … a kojima taj tekst zapravo i ne treba. 

I da odgovorim na pitanje: još ima i želje i vremena, ali i saznanja da je vreme za tiho povlačenje. I ne odlazim s gorčinom. Naprotiv!

Ponoviću pitanje iz našeg prošlogodišnjeg intervjua: Svojevremeno ste se radovali najavi dijaloga opozicije i vlasti. Kako vam se, tri godine kasnije, čine aktuelni razgovori o izbornim pravilima i uslovima? Gde smo danas?

Ja se radujem svakom dijalogu, svakom razgovoru. Naravno, bez kanonizovanih procedura sa unapred jednostrano pripremljenim zaključcima i bez uobičajene doze prostačke agresivnosti. 

Međutim, razgovora koje pominjete zapravo nema ili su „fingirani“, i krivica je dominantno na onome ko deli karte, tj. na vlasti. Sumnjičav sam jer je između onih koji bi trebalo da razgovaraju „u opštem interesu“ iskopan čitav splet fortifikacionih sistema, rovova i tranšeja, vodenih prepreka. Konačno, demonizacija drugog. Uslovi za razgovor sada, tri godine kasnije, neuporedivo su teži. Hoćemo li smoći snage i pameti, zapravo ne znam. 

Dok razgovaramo stiže vest da je umro veliki Ljubomir Simović. Završio bih odgovor na ovo pitanje stihovima njegove pesme „Evropska noć u Užicu“:

„Evo kape – gde je glava?

Evo čizme – a gde je noga?

Pomrčina dozlaboga!“

Poslednji stih sve objašnjava. 

Možda vas teram na ponavljanje rečenog, ali pamtim rečenicu iz našeg prethodnog intervjua: „Partokratsko nasilje ima u Srbiji ozbiljnu tradiciju.“ Jesmo li svedoci ubrzavanja te tradicije?

Uveliko ubiramo negativne plodove konfuzije koje smo gajili decenijama. Partije, bez obzira na ideološke razlike, ako je ideologija uopšte bila prisutna, proglašavane su zlom, pojavom moralne izopačenosti prema kojoj je jedino pristojno gajiti gađenje. Ništa pogrešnije! 

Uz priznanja studentima, svestan da će mi se smejati, ja poslednjih petnaestak godina najveće poštovanje upravo gajim za opozicione partije svih predznaka, čak i one s kojima se radikalno ne slažem, koje su neumorno satanizovane, negirane ili prećutkivane, proglašavane za univerzalne, dežurne krivce, maltretirane na sve načine, dok su išle svojom „Golgotom“, tukle se s kordonima – što bi se relativno brzo zaboravljalo jer „imamo jasne ‘naznake’ da šuruju s vlašću“ – i očajnički držale glavu iznad vode uprkos naporima sa svih strana da budu udavljene u ono malo vode oko sebe, tokom perioda kada nije bilo baš najjasnije da li je ova sredina uopšte opredeljena za demokratiju i da li joj treba višepartijski sistem. I danas je vrlo otmeno ograditi se od njih jer „ne verujemo da imaju šta da ponude“. 

A mi smo inače kvalifikovani i prosvećeni politički sladokusci. Možda je bolje da nestanu? Ali tada treba zaboraviti scenario iole bržih društvenih promena. Kao da ih, ako ne budu valjale, nije moguće smeniti. Kao da to nije suština same demokratije.

Aktuelna vlast, gotovo utonula u samodržavlje, to vidi lucidnije od onih koji joj se unekoliko suprotstavljaju i nudi, možda grešim, zlokobni amalgam koji će prevazići koncept partija, uključujući i sopstvenu, pa uvesti Pokret za narod i državu, ili već kako se zove, udariti glogov kolac u naše fragilno i ne posebno iskreno opredeljenje za višepartijski sistem. „Pojedinac je ništa, narodna zajednica je sve!“ Poznato je gde to vodi.

Da ne budem više ciničan: partije su još potrebne, ne ograđujmo se jedni od drugih i razgovarajmo. Nisam, na primer, siguran da moja gledišta nisu sasvim pogrešna i da mi ne bi dobro došle dobronamerne ispravke.

Dok sam sastavljala pitanja, „iskočila“ mi je vest da se čeka konačna odluka o proterivanju doktorke Arien Stojanović Ivković, hrvatske državljanke udate za srpskog državljanina i majke deteta rođenog u Srbiji, zbog, kako se sumnja, podrške studentima. Kako kao građanin Srbije gledate na takav potez, kako kao kolega i, napokon, ima li razlike u vašem pogledu kao, uslovno, političkog aktera? 

Ako u mojim godinama uopšte postoji slojevitost ličnosti, onda se bukvalno svaki takav sloj u meni užasno, užasno stidi! Ženu sa detetom u naručju, otrgnutu od muža, teramo iz sredine koju je sama izabrala! Taj motiv sam gledao i u nekim strašnim filmovima. I kao da nam iskustvo ne govori da sutra i sami možemo biti sledeći u redu. Za početak, iskreno molim one koji odlučuju: Nemojte to da radite! 

Novi premijer Đuro Macut je vaš kolega po sve tri profesije i akademik. Proglas je predložio prelaznu vladu ograničenog mandata, opozicija je predložila svoj koncept, studenti kao trenutna najmasovnija društvena opcija – namerno ne kažem politička – odbijaju svakoga ko je imao ikakve veze s politikom. Šta kažete na sve to i gde, kao nesumnjiv pobornik slobodnih izbora, vidite izlaz?

Gospodina Macuta poznajem površno, u prolazu, i moja je sramota što ne znam ni u kojoj akademiji je član. Ta stara-nova vlada barem u delu personalnih rešenja ima izvesnu senku provokacije od onog ko je imao ključnu reč u njenom formiranju, što nije dobra preporuka za dugovečnost. 

Prvi aksiom je da mi živimo u sistemu parlamentarne demokratije, čiji su praznik, kako volimo da kažemo – izbori, ali izbori različiti od prethodnih utoliko što će biti fer i pošteni, što uključuje korektno medijsko pokrivanje. Jedno od mogućih rešenja je vremenski ograničena „prelazna“ vlada društvenog poverenja, nazovite je kako hoćete, koja će te uslove omogućiti. Ona naravno nema šanse ako se pobunjeno društvo podeli u frakcije i ako se postave svi mogući isključujući preduslovi. 

Možda postoje bolja rešenja, možda je moguće kroz dogovor postići za celo društvo dobitniji konsenzus. Ali tome neće pomoći preterani zazor jednih prema drugima na političkom prostoru, osećaj ekskluzivnosti i uvredljivih odbijanja, kao da nismo svi ipak samo delići društvenog mozaika. Vreme je za razgovor, a potom, ako je moguće, i dogovor oko zajedničke suštine – ako nećemo da od jedne totalitarnosti izbezumljeni od radosti pretrčimo drugoj.

Što se Proglasa tiče i sumnjičenja kojima je izložen, samo ću citirati stav iz Sretenjskog saopštenja, 17. februara, da smo formirani „sa idejom borbe za sistemske promene, a ne borbe za bilo kakve pozicije i funkcije… Proglas obaveštava javnost da niko od njegovih inicijatora neće biti deo privremene prelazne vlade…“ I ti ljudi zaista tako misle!

Ako se u toj sinhronizaciji ideja ne uspe iz bilo kojeg razloga, nameće se pitanje da li je u ovoj sredini „demokratija sposobna za budućnost“. 

Prirodno je da su u vašem fokusu zdravlje i prosveta – kom resoru je sada gore? Pitam sa svešću da većina zaposlenih, pre svega, ima na umu opšte dobro – građana, pacijenata, učenika, studenata… – a već dugo su izloženi pritiscima da rade za dobro ili bar po diktatu vlasti. I svesna da kao penzioner ne želite da komentarišete konkretne uslove…

Ja sam po prirodi posla u životu najviše radio, bez redosleda po značaju, u zdravstvu, prosveti i nauci. Prosveti je uvek bilo najteže. Čak i jedan Sokrat, okružen učenicima, odlučuje da popije kukutu, optužen da kvari omladinu mada je, na kraju krajeva, samo pokušavao da ih osposobi za autonomno mišljenje. Jedan od podviga, iako ih još nisu terali da piju kukutu, jeste aktuelno dostojanstveno držanje dela učitelja i nastavnika kojima se ukidaju sredstva za život. Dostojanstvo uprkos „krompiru“, ma šta on značio.

Radni vek sam proveo na univerzitetu. Od smanjivanja udela naučne delatnosti u radu univerzitetskih poslenika – što je gotovo eksplicitno ukidanje ideje Humboltovog istraživačkog univerziteta! – do skorih pretnji da će se državnim univerzitetima preko favorizovanja privatnih ukinuti monopoli – koji monopol da mi je znati? – kao da se ubrzavaju procesi autohanibalizma u ovom društvu. Ne samo zbog evidentnog nerazumevanja suštine univerziteta već i zbog prenebregavanja njegove istorijske i civilizacijske, emancipatorske uloge u Srbiji. 

Tradicionalno, univerzitet je bio ili je bar trebalo da bude i relativno autonoman prostor nezavisan od zlokobnih spoljnih zvukova politike ili tržišta, u kojem se mogu negovati kritičko mišljenje, formiranje i provera ideja. Studenti nisu pasivne „crne kutije“ u koje pokušavamo da ubacimo znanje! Teško nama ako nas ubede da u to poverujemo.

Nekako vas doživljavam kao nesumnjivog Evropejca, koji se nervirao zbog naše poslovične sklonosti da olako odbacujemo vrednosti koje nosi evropska civilizacija. Ovde se Evropa i EU poistovećuju i zamera se savezu što ne pomaže – da vlast opstane ili da se otera, svejedno. Gde nas posle svega vidite i može li evropski glas prevagnuti među nama? 

Na kraju krajeva, geografija je sudbina i ne možemo da se iselimo sa sopstvenog kontinenta. A mislim da mu, iz raznih razloga i uz sva mučna sećanja, dugujemo nešto više lojalnosti. Jer Evropa nisu samo daleke Skandinavske i severne zemlje već i neposredno okruženje, a i tu stvari ne stoje baš najbolje. U nekritičnoj tabuiziranosti sopstvene istorije, mi svet i Evropu gledamo kao protivnike koji nas čekaju u neprekidnoj zasedi, a naš samopotvrđujući etos podrazumeva stalni otpor prema svemu. Ili bar inat! 

Latini su, nema sumnje, stare varalice, kaže i naš deseterac. Time na dnevnoj osnovi hrane našu ničim opravdanu narcisoidnost, uključujući i programe na nacionalnim frekvencijama. Odustajanje od sudbine mi deluje kao derealizacija, a to je zapravo psihijatrijski termin. A Evropa, heterogena kakva jeste, nije protiv nas već je zapravo, i to je utisak koji sam stekao na putovanjima, sve više ravnodušna i nezainteresovana, sem za poneki mineral, bez obzira na posledice. Ali krivica nije samo njihova! 

Nije naravno ni Evropa bezgrešna i u hipokriziji ne zaostaje za nama. Danas u Evropi kolo preuzimaju oni koji su joj najveća pretnja: populistički branitelji skloni „diskretnom“ rasizmu. Populistički identitet uvek ima negativno određenje prema Drugom, pa je, ako zaista prevladaju, moguća i neka vrsta neoplemenske Evrope, „fiksnih etničkih identiteta… i negacije svega što je veliko u evropskom nasleđu“. Verovatno je jedan od problema nepostojanje opipljivijeg evropskog identiteta, iskrenijeg osećaja pripadanja istoj zajednici. 

Nije naravno ni Evropa bezgrešna i u hipokriziji ne zaostaje za nama. Danas u Evropi kolo preuzimaju oni koji su joj najveća pretnja: populistički branitelji skloni „diskretnom“ rasizmu

Ali nusefekat površnih i preteranih težnji da se to prevaziđe može da iznedri ksenofobno samoodređenje uz isključivanje drugih, onih koji su navodno različiti. Evropi će u amoku težnje ka napretku i jedinstvu, kako je neko rekao, biti „potrebna figura Jevrejina kao strukturne prepreke na putu neograničene unifikacije“. A mi kao da se nudimo za tu ulogu, insistirajući da smo „jedini u Evropi“, u čemu god. Na taj pritisak unifikacije naravno da su najranjivije male nacije, ali ja delom verujem da je Milan Kundera u pravu kad kaže da „jedina odbrana može biti njihova kultura, originalnost i neponovljivost njihovog doprinosa“. Najbolji među nama su tu odbranu obezbedili, ali mi na nju ne obraćamo posebnu pažnju. Pa ćemo se čuditi kad sami sebe osudimo na jadno epigonstvo i bizarne kulturne iskorake naglo obogaćenih „bardova“ pseudofolklornog i vinjačkog patriotizma.

Međutim, uprkos svemu, studenti su na biciklima ušli u Strazburg i pokazali superiornost mladalačke čistote nad hipokrizijom političke Evrope i tupim briselskim birokratama. I nad mnogo čime još među nama samima. 

Meni je to zasad dovoljno!

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.