Vladimir Gligorov: Slovenački slučaj

Piše: Vladimir Gligorov, Novi magazin

Sve do finansijske krize Slovenija je bila jedna od najuspešnijih zemalja u tranziciji. Zajedno sa Poljskom. Potom su se stvari promenile.

Slovenački privredni model može se okarakterisati kao neka vrsta privrednog nacionalizma. S jedne strane je izbegavanje makroekonomskih neravnoteža, sa druge je zaziranje od stranih ulaganja, pogotovo u finansijskom sektoru.

Da bi se razumela prva karakteristika privrednog nacionalizma – briga za održanje makroekonomske ravnoteže – ima smisla podsetiti na značaj spoljne trgovine. U jugoslovenska vremena je u srpskoj javnosti bilo uvreženo shvatanje da je privilegovani pristup domaćem tržištu prednost slovenačke privrede i da bi eventualni gubitak tog tržišta za posledicu imao značajan pad slovenačke proizvodnje. Ovo se pokazalo kao pogrešno jer je pad slovenačke privrede posle napuštanja Jugoslavije bio relativno mali i kratkotrajan. U ne maloj meri zato što je povećan izvoz na druga tržišta. Ovo je postignuto i zato što se vodila politika kursa tolara, čiji je cilj bio da se ne dozvoli otvaranje značajnog deficita na tekućem računu bilansa plaćanja. A za to je bilo potrebno da se izbegavaju fiskalni deficiti.

Uz to, a kako bi se umanjio pad zaposlenosti, privatizacijom su radnici postali akcionari i stoga su bili manje skloni da rešenja problema traže u smanjenju zaposlenosti. Pri tom su iz privatizacije isključeni stranci. Konačno, održavanje ravnoteže na tekućem računu takođe je zahtevalo ograničavanje stranih ulaganja jer bi se inače neminovno povećao uvoz.

Najveće banke, pogotovo Ljubljanska banka, zadržane su u državnom vlasništvu. Pa je bilo moguće finansijski podržavati domaću privredu kod kuće i u spoljnoj trgovini. Za to je bila potrebna politika kursa kod koje je cilj bio da se održi realni kurs, a to je praktično značilo da se dopusti postepena depresijacija koju je, naravno, pratila nešto brža inflacija nego u zoni evra.

Sve u svemu slovenačka privreda je ostvarila privredni rast od oko četiri odsto u proseku za period 1996. do 2008. Pritom valja uzeti u obzir da je početni pad proizvodnje u periodu 1991-1992. bio relativno mali i kratkotrajan.

Problemi su došli s finansijskom krizom. U dobra vremena bliska veza između privrednih vlasti i banaka može da bude održiva, da li i korisna drugo je pitanje. Ali kada je izbila finansijska kriza ispostavilo se da su banke u rđavom stanju. Sanacija finansijskog sistema, kroz koju je Slovenija već jednom prošla, bila je skupa i dugotrajna. Delimično zbog toga, a i zato što je usporen rast u Evropskoj uniji i kod značajnih trgovačkih partnera, slovenačka privreda značajno je usporila rast. Od 2009. do 2019. na jedva nešto iznad jedan odsto.

Kako će se privredna kretanja razvijati u budućnosti ostaje, naravno, da se vidi. Neće biti nezavisna od političkih kretanja. Otuda je važno razumeti političku dilemu pred kojom se zemlja nalazi.

U jugoslovenska vremena, a onda i posle osamostaljenja, slovenačka politika može se posmatrati kao samoupravna ili kasnije konsenzualna demokratija. U čitavom periodu od osamostaljenja, ali i ranije odbacivana je alternativa koja se može nazvati polarizovanom demokratijom. Mi i oni nije naročito popularna politička podela u zemlji s prilično izraženim iako ne i agresivnim nacionalizmom. No, zajedno sa razočaranjem u EU i u model razvoja posle gotovo decenije usporenog privrednog rasta, zemlja verovatno ne može da izbegne ozbiljniju unutrašnju političku podelu. Uz polarizaciju idu i autoritarni izazovi, što je sve vidljivo u skorašnjoj slovenačkoj politici.

U periodu posle 2000. i pre finansijske krize slovenačka privreda je uz oslanjanje na banke imala za cilj da povrati prisustvo na bivšem jugoslovenskom prostoru. Ne bezuspešno. Ovo je delimično posledica nezainteresovanosti drugih za zemlje i čitavu regiju koja kao da ne zna šta hoće i gde ide. Usled čega se danas ne može doći do privrednog razvoja kao u jugoslovenska vremena.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.