Vladimir Gligorov: Sablje, pištolji, arapski at
Piše: Vladimir Gligorov, Novi magazin
Da počnem poređenjem koje je danas u Srbiji popularno. Prema Svetskoj banci, prosečna stopa privrednog rasta od 2003. do 2020. u Avganistanu je bila 6,19 odsto, a u Srbiji 2,88. U Pakistanu 4,18 odsto, a u Iranu 2,27. Od 2012. do 2020. je u Avganistanu bila 3,4, a u Srbiji 1,74 odsto; pakistanska 3,97 odsto, a iranska 0,18. Od 2014. do 2020. je avganistanska privreda beležila rast od 1,75 odsto, a srpska od 1,92, dok pakistanska 3,98 odsto, a iranska 1,33.
Ta poređenja naravno ne znače mnogo jer je avganistanska proizvodnja po stanovniku mnogo manja od srpske; u 2020. oko 500 dolara (po kupovnoj moći nešto više od 2.000 dolara) prema nešto više od 7.500 dolara u Srbiji (gotovo 20.000 dolara u kupovnoj moći) i gotovo 1.200 u Pakistanu i 2.300 dolara u Iranu (u kupovnoj moći gotovo 5.000, odnosno nešto više od 13.000 dolara). Valja, naravno, uzeti u obzir i razlike u rastu stanovništva, koji je u Srbiji negativan, smanjuje se po stopi od 0,5 odsto, dok je u Iranu nešto ispod 1,5 odsto, u Pakistanu oko dva odsto, a u Avganistanu gotovo 2,5 odsto. Tako da Avganistanu, Iranu i Pakistanu dohodak po glavi stanovnika raste sporije od proizvodnje, dok u Srbiji raste brže. Izvor svih podataka je Svetska banka.
Što ne znači da se iz te velike zaostalosti i iz tih stopa rasta uzetih zasebno ne mogu donositi zaključci o privrednim i političkim problemima Avganistana, na duži i na kraći rok, uostalom kao i u drugim zemljama, ali to je druga tema.
U drugim slučajevima, u Vijetnamu na primer, revolucionarne vlasti uspevale su da po oslobođenju uspostave i vlast i da uspešno upravljaju privredom. U nekim drugim vlast je stabilizovana, ali iz različitih razloga privrednog napretka nije bilo. Konačno, u ne malom broju slučajeva osvajanje vlasti nije bilo praćeno ni političkom stabilnošću niti privrednim napretkom. Kako će biti kada Talibani preuzmu vlast, ostaje da se vidi.
Zanimljivo je da su reakcije mnogih, u Srbiji posebno, veoma pozitivne. Jedan izvor toga čini se da je zluradost. Ne samo prema sudbini stranih snaga koje se povlače već posebno prema izbeglicama. Mada njihov sastav nije poznat. Svakako ne dovoljno. Polazi se od toga da su to sve kolaboranti i izdajice koje je sustigla sudbina koju i zaslužuju. To nije toliko ružno koliko je sigurno netačno. Ružno je zato što se to izjavljuje i piše bez obzira na sopstvenu nesrećnu sudbinu izbeglištva i seoba u svakojakim uslovima.
Ali je netačno zato što zapravo nije nepoznato da među izbeglicama praktično u svim slučajevima ima ne malo ljudi koji bi da izbegnu rizike bezakonja koje je gotovo neminovno u okolnostima kada vladaju oni sa sabljama i pištoljima. Verovati u njihovu pravdu i opravdavati zasluženu kaznu nije toliko kriminalno koliko je pogrešno. Jer mi svakako znamo iz iskustva jugoslovenskih ratova koliko je nevinih ljudi stradalo jer nisu hteli ili nisu mogli da uteknu. Čak i među izbeglicama je bio ne mali broj onih koji su težili koliko-toliko dostojanstvenom životu kako ne bi morali da se pomire s ponižavajućim položajem koji ne mogu da promene.
Zanimljivo je takođe i lamentiranje nad nedostatkom srpskih talibana. Opet nezavisno od veoma poučnog iskustva čemu je to vodilo pre tridesetak godina. Šteta bi bila, čitam, da se ukaže prilika, eto kao Talibanima u Avganistanu, a da talibana u Srbiji nema upravo kada bi mogli da ostvare sve nacionalne i državne ciljeve, kako se to kaže.
Ne znam ništa o Avganistanu, tako da ne mogu da sudim o tome koju su izgledi novih vlasti. Bilo bi potrebno najpre uspostaviti vlast na celokupnoj teritoriji zemlje, a potom videti šta sa privredom i društvenim odnosima. Vest da će vladati savet i nedostatak najava o sprovođenju izbora obično nisu vesti koje ohrabruju, ali to ostaje da se vidi.
Konačno, to što su se Amerika i NATO povukli ne mora da bude baš najbolja vest za susedne zemlje, pa ni za druge velike sile u tom delu sveta. Jer biće potrebno uspostaviti novi odnos snaga između mnogih koji nisu baš u najboljim odnosima ili ne gaje veliko međusobno poverenje. Ne kažem da bi Avganistan mogao da bude jabuka razdora jer to ne znam, a ne znam ni da li se to može znati, ali da će biti potrebno da se podele uloge među akterima kojima je važniji odnos snaga od toga kolikom snagom oni sami raspolažu, to je izvesno. A tu je i strah da se talibanski pristup rešavanju političkih problema ne izvozi.
U tim okolnostima nije teško videti da mnogi mogu da ocene da nije čas da se slave sablje, pištolji i da se uzjahuju arapski atovi već da se traži život u novom svetu.
Tekst je prenet sa portala Novi magazin.