Vladimir Gligorov: Održivost javnog duga

Piše: Vladimir Gligorov, Novi magazin

Dve su definicije održivosti javnog duga (ili uostalom svakog duga, ali ovde privatne i strane dugove ostavljam po strani). Neodrživo je da dug trajno raste brže od nacionalnog dohotka jer neće moći da se prikupe potrebni porezi da bi se poverioci isplatili. Takođe je neodrživ dug koji bi mogao da se vrati, ali to bi zahtevalo velike i stoga politički neodržive žrtve. Dakle, u jednom slučaju nema sposobnosti da se dug vrati, a u drugom nema spremnosti.

Kako može da dođe do toga da je javni dug neodrživ? Uzmimo da se fiskalne vlasti zadužuju pod povoljnim uslovima, recimo s kamatnom stopom od dva ili tri odsto. Ukoliko je privredni rast postojan i, recimo, takođe je negde oko dva ili tri odsto, a naravno još bolje da je brži, javni dug se može finansirati zaduživanjem. Ili, drukčije rečeno, može redovno da se refinansira. Manje-više nezavisno od toga koliki je ukupni dug, recimo u odnosu na ukupnu proizvodnju ili dohodak.

Uzmimo, međutim, da se kamatna stopa poveća na šest ili sedam odsto. Tada više nije moguće održivo refinansirati dug. U tim novim uslovima sasvim je svejedno s kolikom su kamatnom stopom prvobitno uzeti krediti jer će biti potrebno vraćati dugove bilo novim porezima ili smanjenjem javne potrošnje. Koji god način da se izabere kako bi se obezbedila održivost javnog duga, on će najverovatnije imati negativan uticaj na privredni rast. Što će dodatno otežati ispunjavanje dužničkih obaveza državnog budžeta.

Važi, naravno, i obrnuto. Neka se država zaduživala po visokim kamatnim stopama, kao u vreme finansijske krize iz 2008-2009, a i nekoliko godina posle nje, sve dok se kamatne stope nisu značajno smanjile. Onda je ponovo svejedno po kojim su kamatnim stopama uzeti krediti u vreme kada je ponuda bila veoma oskudna. Jer se javni dug može refinansirati po sada znatno nižim kamatnim stopama.

Uzeću primer. Često se navode visoki javni dugovi u nekim zemljama Evropske unije. I svakako da oni nose određeni rizik. No, neke zemlje su i pre ulaska u EU bile veoma zadužene, da bi prelaskom na evro da te dugove mogle refinansiraju po značajno nižoj kamatnoj stopi jer su njihove državne obveznice dobile značajno bolji rejting, značajno je smanjen rizik nelikvidnosti. Jer je tu, računalo se, Evropska centralna banka, što se na kraju pokazalo i kao tačno kada je nastupila kriza.

Za razliku od zemalja članica evropske monetarne unije, zemlje koje koriste evro kao rezervni novac, a to su sve balkanske zemlje izvan zone evra, uključujući i one koje koriste evro kao sopstveni novac, Crna Gora i Kosovo, one ne mogu da se oslone na sopstvene centralne banke zato što bi to samo povećalo rizik da će javni dug postati neodrživ jer bi se ubrzala inflacija ili bi došlo do devalvacije ili, zapravo, i do jednog i do drugog. Pa bi rast duga bio znatno brži od rasta dohotka iz kojeg je potrebno finansirati otplate.

Budžet može da bude solventan dugoročno posmatrano, a javni dug svejedno ne mora da bude održiv. Iz socijalnih i političkih razloga. Jer može biti potrebno da se u periodima visokih kamatnih stopa štedi i na potrošnji, i na zaposlenosti, i na platama. U slučaju da je dug u domaćem novcu, inflacijom mogu da se obezvrede dugovi i da se takoreći oporezuju kreditori. Ali ako je reč o dugovima u stranom novcu, tada će teret pasti na dužnike, a to su poreski obveznici.

Sada nije jasno koliko će dugo potrajati period visokih kamatnih stopa. U Americi i Britaniji se računa s kamatnim stopama centralnih banaka od iznad četiri odsto. A isto važi i za Evropsku centralnu banku. Štaviše, i ako inflacija bude svedena na dva odsto, što je cilj tih centralnih banaka, kamatne stope se neće ponovo približiti nuli jer će centralne banke težiti da to svakako izbegnu.

To opet znači da će balkanske zemlje izvan zone evra u dužem vremenskom periodu morati da računaju sa značajno višim kamatnim stopama. I otežanim uslovima za ubrzani privredni rast jer će dugovi morati da se vraćaju, a ne da se neprestano refinansiraju. To obično ide s političkim i socijalnim nezadovoljstvom.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.