Vladimir Gligorov: Manjinska vlada

Piše: Vladimir Gligorov, Novi magazin

Nemam nešto posebno da kažem o novoj crnogorskoj vladi. Nije neočekivano da se ekspertska vlada nije održala. Pre svega zato što je mogla da se sastavi samo kao ekspertska. Jer, za pravu političku koaliciju stranaka koje bi imale većinu u Skupštini nije bilo volje. A nije bilo volje zato što nisu bili saglasni politički programi stranaka koje je trebalo da čine većinu. Ishod je mogao da bude drukčiji da se raspala najveća stranka kad je otišla u opoziciju ili da se stranke manjina priključe vladajućoj koaliciji. Ni jedno niti drugo se nije dogodilo.

I onda, kao što sam pisao odmah posle poslednjih izbora, ako je najveća stranka u opoziciji, a nekoliko manjih i malih stranaka čine koaliciju na vlasti i ako se odnos snaga bitno ne promeni u, recimo, godinu dana ekspertske vlade, nije neočekivano ako se neke od malih stranaka priklone najvećoj stranci i uz stranke manjina oforme vladu.

Zašto? Zato što male stranke mogu da imaju veći uticaj ili udeo u vlasti ako su u koaliciji s velikom, i u ovom slučaju, najvećom strankom nego što mogu da očekuju u koaliciji više manjih i malih stranaka. Ovo ne bi bilo tako da su sve koalicije moguće. U tom slučaju bi najveća stranka mogla da bira koalicione partnere i njihova bi međusobna konkurencija umanjila uticaj i vlast koje bi mogli da ostvare stupajući u koaliciju sa dominantnom strankom. Ali ako su druge stranke nespremne da sarađuju s najvećom strankom, onda male i stranke manjina mogu da zahtevaju da imaju mnogo veći uticaj od broja glasova u Skupštini – sve do toga da su na čelu manjinske vlade, kao što je i slučaj.

Problem takozvanih podeljenih društava je u tome što će politički uticaj biti u nesaglasnosti sa učešćem u vlasti. U dvopartijskim sistemima u kojima je većina glasača negde blizu sredine političkog prostora, mala pomeranja u jednu ili drugu stranu mogu da odluče ko će imati većinu. Pa promene na vlasti zavise od malog broja glasova onih kojima je u interesu da promene stranu. Ali to uglavnom pogoduje stabilnosti, a ne tome da manjina dođe na vlast.

Isto je i u višepartijskim zemljama, obično s proporcionalnim izbornim sistemom, gde je politički uticaj u vladajućoj koaliciji obično u skladu sa brojem osvojenih glasova. Osim ukoliko postoje stranke na jednom ili drugom kraju političkog prostora koje ili same ne žele da učestvuju u koalicijama ili drugi ne žele da s njima sarađuju. Jer onda i veće stranke mogu da imaju uticaj koji premašuje njihovu težinu, a mogu i manje ili čak sasvim male u zavisnosti od toga koja se koalicija na kraju oformi.

U demokratijama je podeljenost kakva se sada često sreće u ne malom broju zemalja zapravo u neskladu sa samom političkom idejom o vladavini naroda. Jer reč je o sistemu u kojem je potrebno i zapravo moguće da se od izbora do izbora, dakle u dužem periodu vremena, ostvare gotovo svi interesi, ali ne naravno na jednim izborima i ne istovremeno. Demokratski sistem ili način odlučivanja nije revolucionaran, mada neki izbori mogu da imaju dalekosežniji uticaj nego neki drugi. Ali iza svakih izbora dolaze sledeći i što se ne može ostvariti na jednim, može eventualno na nekim drugim.

Jasno je da manjinska vlada nije neko trajno rešenje. Ali je takođe jasno da se ne može mnogo postići ako se ide za tim da se najveća stranka drži trajno u opoziciji. Kao što se vidi, to može zapravo da dovede do toga da se postigne upravo suprotan efekat, da se preko manjinske vlade na vlast vrati stranka koja je izgubila izbore. Naravno, sve to do sledećih izbora.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.