Vladimir Gligorov – Domaća ulaganja

Piše: Vladimir Gligorov

Svejedno, uzmimo da su se mnoge zemlje industrijalizovale oslanjanjem na sopstvene snage, nije mali broj onih koje su bile neuspešne upravo zato što su se oslanjale prevashodno na sopstvena ulaganja. Tako da površno istorijsko iskustvo nije odlučujući argument ni za jednu strategiju razvoja. Pogotovo što je moguće kombinovati strana ulaganja s kontrolom finansijskog tržišta i uz značajna državna ulaganja, recimo kao u Kini.

No, ta poređenja su uglavnom od malog značaja za male privrede kao što su one balkanske, čak i kada su im komparativne prednosti u sektoru prerađivačke industrije, recimo, jer nemaju izlaz na more ili nisu dovoljno male da mogu da se uglavnom posvete pre svega izvozu usluga. Jer, veličina tržišta utiče na specijalizaciju proizvodnje, bar ukoliko se efikasnost ulaganja sasvim ne zanemari.

No, oslanjanje na sopstvene preduzetnike i države često se opravdava ne samo tvrdnjama da će stranci zarađivati već da će zarađivati ekstraprofite na niskim naknadama za rad. Dok bi, implikacija je, domaći preduzetnici plaćali radnike bolje, pa tako i zarađivali manje profite. Zašto bi to tako bilo?

Uzmimo dve zemlje, recimo Srbiju i Nemačku, gde je ova druga razvijenija. To znači da ima relativno više kapitala u odnosu na rad. Nemačka je bogata kapitalom, a Srbija radom. To znači da srpski preduzetnici zarađuju veći profit po jedinici ulaganja od nemačkih, koji rad plaćaju skuplje. Uzmimo da samo srpski preduzetnici mogu da ulažu u Srbiji, što između ostalog znači da je konkurencija na srpskom, relativno malom tržištu ograničena. Njima bi se isplatilo da iznesu novac napolje, ili da ga ulože u nekretnine, ili u luksuz jer bi dodatnim ulaganjem u proizvodnju umanjili sopstveni profit i više plaćali radnike. Ukoliko bi pak nemački preduzetnici mogli da ulažu u Srbiju, oni bi za to imali interes jer je dobit veća, a imali bi onda i srpski preduzetnici jer bi ih na to terala povećana konkurencija.

Ovo nije bio Hamiltonov problem, pa ni problem evropskog oporavka zato što je tržište s kojim su oni računali bilo veliko, potencijalno ili stvarno. Jer ako Nemačka i Srbija uspostave režim slobodne trgovine, mogu se postići isti efekti izvozom i uvozom kao i kada bi postojala sloboda ulaganja u dvema zemljama. Što je doprinos Evropskog zajedničkog tržišta, i imigracije, i osvajanja teritorija u Sjedinjenim Državama. Ukoliko je, međutim, reč o malom tržištu ili je ono monopolisano, recimo, državnim privrednim sistemom, ne mogu se koristiti usluge konkurencije na velikom tržištu. Tako da bi trebalo očekivati da će se ulagati manje ukoliko su domaći preduzetnici privilegovani na domaćem tržištu ili će se ulagati neefikasnije ako to čini država. Ovo zato što država nema zašto da ulaže u više konkurentnih preduzeća, a ne u jedan državni monopol, koji može da bude prostorno ograničen (recimo, čeličana na svakih nekoliko stotina kilometara ili po teritorijalnim jedinicama).

Problem sa stranim ulaganjima i eventualna prednost oslanjanja na sopstvene snage jeste u tome što, recimo kao u slučaju Amerike, kolonijalna sila može da zabrani ili na drugi način ograniči domaća ulaganja u oblastima u kojima je ona razvijena. Ovo je zapazio Rikardo kada je razmatrao kolonijalnu trgovinu. Dovoljno je da se zabrani uvoz iz trećih zemalja, dakle, da se ograniči pristup stranom tržištu za kolonije. Tradicionalno, to vodi odnosu u kojem strana zemlja ulaže u rude ili izvore energije i u poljoprivredu, a ne u industriju. Jer je teško održati kolonijalnu zavisnost ulaganjem u industriju budući da su to proizvodi kojima se trguje na svetskom tržištu, na kojem se i formira cena, i stoga ne stvaraju političku zavisnost od stranih investitora kao uostalom ni od domaćih.

Uzmimo da imate rudnik koji zapošljava i finansira lokalnu zajednicu. Ali zagađuje i ima potrebu, stvarnu ili iznuđenu, za subvencijama. Ukoliko je u stranom vlasništvu, to zaista može da bude problem. Slično je sa stranim vlasništvom nad izvorima energije. Tako da zemlje najčešće teže da ne prodaju prirodne monopole strancima, osim ukoliko postoje jasna pravila i politika zaštite konkurencije i svakih potrebnih standarda. Kao u Evropskoj uniji, u kom slučaju je to bolje rešenje od državnog vlasništva.

Konačno, ako nije reč o prirodnim monopolima, koji su u stranom, pogotovo državnom, vlasništvu, demokratska država bi trebalo da je manje podložna korupciji stranih investitora u poređenju sa domaćim. Što je razlog da su strana ulaganja gotovo uvek rizičnija od domaćih. Jer će i domaća javnost, pod iluzijom da su profiti domaćih preduzetnika nekako naši, biti sklona da im oteža uslove poslovanja. Drukčije stoji stvar sa autokratskim režimom, o čemu sledeći put.

Nemačka je bogata kapitalom, a Srbija radom. To znači da srpski preduzetnici zarađuju veći profit po jedinici ulaganja od nemačkih, koji rad plaćaju skuplje