Vladimir Arsenijević: Udaljili smo se od mnogih istina

Razgovarala: Gordana Nonin. Izvor: Novi magazin

Krajem ovog meseca završava se „sapunska opera“. U izdanju Lagune biće objavljen četvrti, završni deo tetralogije „Cloaca Maxima“, više od 25 godina od kada je objavljen prvi deo, roman „U potpalublju“. Vladimir Arsenijević (Pula, 1965) tada je dobio NIN-ovu nagradu, koju kao dvadesetdevetogodišnjak nije uopšte očekivao za svoj prvenac jer su u konkurenciji bili i Milovan Đilas i Vuk Drašković sa svojim novim knjigama. O književnosti, jeziku, ali i aktivizmu, za Novi magazin govori pisac i idejni tvorac Udruženja „Krokodil“, koje je prošlog meseca ponovo organizovalo humanitarnu pomoć ugroženima u Ukrajini.

Malo je intelektualaca na našoj ovdašnjoj sceni, naročito ako se setimo one Sabatove da je pisac istinski intelektualac „ako se ne stavi na stranu onih koji prave istoriju već na stranu onih koji zbog nje trpe“. I među tim malobrojnim, danas se u Srbiji i šire, izdvaja po mnogo čemu upravo sagovornik Novog magazina, Vladimir Arsenijević. Povoda za razgovor sa njim je mnogo, između ostalog, i zato što se on i među tim malobrojnim javnim ličnostima izdvaja aktivnim delovanjem a ne samo komentarisanjem i „lajkovanjem“ svega i svačega što izgleda u sadašnjem društvu postaje mera intelektualizma.

Da li ste „Duhove“, kao završni roman tetralogije, napisali onako kako ste to zamislili pre četvrt veka ili su decenije koje su iza nas doprinele da četvrti nastavak „Cloaca Maxima“ ipak bude temeljno drugačiji?

Tom prerano datom najavom baš sam sebi lepo namestio… Ali kada se setimo, te se 1994. godine sve to dosta ubrzano dešavalo. Kada je roman „U potpalublju“ objavljen, narednih pola godine je bilo sporadičnih reakcija, ali onda je došla NIN-ova nagrada i zaista je sve eksplodiralo. Trebalo se snaći u svemu tome. Mesec dana pre toga me niko ni za šta nije pitao a onda vam odjednom prilaze ljudi i pitaju: „Gospodine Arsenijeviću, šta će biti s nama?“. Snalazio sam se u svemu tome i pričao da je to samo prvi deo jednog četvoroknjižja koji sam ja tako zamislio. Plan je bio da se u prve tri knjige hronološki odvija kompaktna priča koja se dešava u toku godinu dana, od oktobra 1991. godine, dakle u vreme napada na Vukovar i Dubrovnik, a naravno, na početku proleća i početak opsade Sarajeva, pa sve do oktobra 1992. godine. U romanima se ne prati toliko hronologija tih događaja koliko hronologija jedne porodice u nastajanju, mladi bračni par koji čeka bebu, dvoje ljudi koji već sami po sebi vuku jedan ogroman teret svega što se u to vreme inače dešavalo u našim gradovima. Ta intimna drama smeštena unutar mizanscena jedne velike nadolazeće tragedije predstavlja sadržaj prve tri knjige. Četvrta knjiga je zamišljena kao epiloška i pomerena je u vremenu u odnosu na vremenski raspon obuhvaćen u prve tri knjige.

Dobro znam svoj ritam pisanja pa mi je od početka bilo jasno da ću na čitavoj stvari raditi minimum šest-sedam godina i pamtim da sam tad razmišljao da ćemo mi za tih sedam godina svakako biti u nekoj drugoj stvarnosti, onoj koju smo sve to vreme intenzivno priželjkivali. Ipak će, kao, proći svi ti ratovi, mi ćemo se unormaliti, smestiti se u evropski ambijent i početi da napredujemo. Zamislio sam da će se pripovedač iz tog položaja vraćati unazad kako bi se, kao, iz udobnosti te verzije budućnosti sećao užasnog doba u kojem smo živeli tokom devedesetih.

Kad ono… došli smo dovde. Kako biste vi okarakterisali ovo vreme koje danas živimo ovde?

Otimam se tome, i jako me vređa, kada ljudi kažu da je danas gore nego tokom devedesetih. Na Vračaru možda. Ali, mislim, budi ti u Vukovaru, Srebrenici, Prijedoru ili Orahovcu tih devedesetih pa onda mudruj. Naravno da nije gore danas nego tada i stvari su tu veoma jednostavne: živi se loše ali normalno bez ubijanja civila, okupiranih gradova, koncentracionih logora i masovnih grobnica…Ova budućnost stvarno, ni u naznakama, nije ona kojoj smo se nadali, ni lokalno ni globalno, ali reći da nam je gore nego devedesetih je stvarno blasfemija. Međutim, ona nije ni blizu onakva kakvu sam je zamišljao planirajući unutar svoje književne građe da se pripovedač iz nje vraća u prethodne decenije. Taj osećaj kontinuiteta, naročito našim generacijama koje su sve to doživele, jako je intenzivan. Osećaj da nismo u nekom novom dobu nego da se sve jadno preliva od tada pa sve do ovih vremena I da se ujedno veoma svesno udaljava od faktografije donoseći teror revizionizma.

Juče me je jako rastužilo nešto što se desilo u „Krokodil“-u. Donose nam ovde časopis „LiceUlice“ i u novom broju ima fotografija marša „Crni flor za Sarajevo“ iz aprila 1992. godine na kojoj se vide prepune ulice ljudi kada se skupilo na desetine hiljada nas i razvuklo crni flor od Slavije do Palate Albanije. Sećam se, bilo nas je zaista puno i onda shvatiš da se ipak u tom jednom empatijskom smislu mnogo toga promenilo na lošije. Sećam se da sam prolazio pored kamiona sa ozvučenjem s kojeg je puštan zvuk granatiranja Sarajeva i zvuk sirena. Bio je predivan sunčan dan u Beogradu i ti zažmuriš i samo slušaš taj zvuk užasa. Za nas je to tada bio izuzetno intenzivan osećaj. A danas treba da uveravamo ljude da su se zločini zaista događali. Zavladale su emotivne istine i svako je iskrojio svoju revizionističku priču. To je ta pozicija iz koje, dakle, na kraju, pripovedač piše svoju knjigu i upravo je to taj osećaj izneverenosti koji on nosi sa sobom.

Nije li to vaša sudbina kao pisca da nešto zamislite kako ćete pisati, a onda vam se desi da se okolnosti drastično promene i da morate drugačije? Naravno, mislim na vašu knjigu „Meksiko“ u kojoj ste opisali da ste kupili predivnu plavu svesku pred put u Meksiko, a onda je počelo bombardovanje i „Meksiko“ je postala priča nemogućnosti odlaska iz Srbije, kao i velika priča o prijateljstvu sa piscem albanske nacionalnosti sa Kosova. I u centru „Krokodil“ nastavili ste da negujete komunikaciju I programe u kojima učestvuju umetnici iz drugih bivših republika i pokrajina.

Uvek su postojali ljudi na svim stranama koji nisu pravili razlike među ljudima i nije im bio problem da ostvaruju komunikaciju. Bilo je indikativno ono što se događalo devedesetih kada nije bilo moguće negovati kontakte i saradnju. Susreti su bili nemogući, možda poneki na nekom neutralnom terenu. A kada god smo se nalazili u inostranstvu, uvek su ex-Jugosloveni bili zajedno i igrali neku svoju zatvorenu igru. Uvek nam je ta komunikacija sa nama bliskim ljudima bila važna. Mislim da i dan danas čak i najokoreliji nacionalista zna da realno inostranstvo za nas sve počinje tamo gde su nekada bile granice SFRJ. Niko tu nikome u međuvremenu nije postao baš stranac. To odlikuje naš život, sve što predstavlja vrednost koja uvek opstaje, koju je nemoguće ugušiti i koja je jedna vrsta neprestanog zaloga za neku bolju budućnost od ove koju smo stvorili, taman da ona nikada i ne dođe. Te stvari ostaju.

Bili ste i glavni pokretač Deklaracije o zajedničkom jeziku…

Karakter jezika je isti samo se u međuvremenu rascepio na te četiri političke tvorevine pa se sada zovu bosanski, srpski, hrvatski i crnogorski jezik ali, jedna lingvistička, logička pa i etička činjenica jeste da je to budalaština i da se radi o istom jeziku. Delimo ga kao što delimo i zajednički senzibilitet, kao što delimo i jedan deo zajedničke istorije. To su stvari koje su još uvek žive. U maju se spremam da idem u Prištinu na međunarodni književni festival „Polip“ koji predstavlja sjajan primer kako se regionalna komunikacija odvija i koji iz godine u godinu okuplja veoma interesantan sastav regionalnih autora. Mi to, takođe, radimo i u „Krokodil“-u zahvaljujući kom se u Srbiji stvorio ambijent da su regionalni pisci veoma dobrodošli i rado čitani pa poneki među njima spadaju u najkomercijalnije autore na našem tržištu knjige.

“Krokodil“ je objavio i ediciju „Zajednička čitaonica“ od devet knjiga. Koja je glavna nit koju ste želeli da razvijete sa tom bibliotekom koja je veoma pažljivo koncipirana?

Taj projekat se nadovezuje na naš prethodni projekat „Jezici i nacionalizmi“ u okviru kog smo organizovali lingvističke konferencije u četiri zemlje regiona sa namerom da, uz pomoć stručnjaka, ekspertski dokažemo da je „voda tečna“. To jest da se mi međusobno razumemo i da nam nisu potrebni prevodioci. U tom smislu moramo da mislimo u kontekstu jednog jedinstvenog jezika, koji je policentričan, koji ima četiri standarda, ali sve to ipak ne umanjuje činjenicu da se radi o jednom zajedničkom jeziku. U Podgorici, Splitu, Sarajevu i Beogradu, te su se konferencije završavale razmenom mišljenja sa publikom i pokazalo se da jedan broj ljudi ne prihvata lako manipulacije. Fascinantan je to politički projekat da vi ubedite ljude, govornike nekadašnjeg srpsko-hrvatskog jezika, da govore različitim jezicima. Jer, ako uspete u toj budalaštini, pretpostavka je da će sve drugo ići mnogo lakše. I to se na žalost pokazalo kao velika istina.

Nakon serije regionalnih konferencija mi smo sastavili i objavili sada već čuvenu Deklaraciju o zajedničkom jeziku koju je potpisalo preko 10.000 ljudi i Noam Čomski. Onda se desila i ona buna među srednjoškolcima u Jajcu. Bila su to deca iz bošnjačke i hrvatske zajednice koja su se lepo družila odrastajući u Jajcu, da bi onda počela obrazovna segregacija pod tim prividno nevinim nazivom „Dvije škole pod istim krovom“ koja je podrazumevala da će ta deca biti razdvojena u različite smene pod lažnom tezom da govore različitim jezicima te da će im u okviru te isti opsežne i podle manipulacije biti dati odvojeni udžbenici iz svih nacionalnih predmeta. A deca su naprosto prozrela čitavu tu stvar i nisu htela da nasednu na laž.

Pokazalo se da postoje i oni koji ne gutaju tako lako sve što im se servira. Ta vrsta dečje naivnosti i neposrednosti učinila je mnogo. Sećam se da sam tada viđao snimke i fotografije sa njihovih demonstracija gde su na transparentima bile iscrtane kruške i jabuke. Nisam to mogao da rastumačim sve dok mi nisu objasnili da je kantonalna ministarka obrazovanja, kada su je direktno pitali zašto ne ukine obrazovnu segregaciju, rekla: „Pa znate, ne možemo mi sada da mešamo kruške i jabuke“. To je bio fenomenalan odgovor dece koji je potpuno obesmislio tu nakaradnu politiku. Nastavili smo da razmišljamo o čitavoj toj stvari i naravno, vrlo brzo došli u polje književnosti gde sva ta lingvistička pitanja dobijaju komunikativniji i manje akademski oblik. Razumeli smo da sa priličnom dozom slobode možemo da osmotrimo poslednjih stotinjak godina književnog stvaralaštva na ovim prostorima i da sastavimo jednu dinamičnu kombinaciju esejističkih dubleta.

Za svaku od tih knjižica ste izabrali po dva eseja, autora kao što su, na primer, Miroslav Krleža do, recimo, Lane Bastašić. Tu su i Dubravka Ugrešić, Danilo Kiš, Daša Drndić, Nikolaidis, Borka Pavićević…

Napravili smo jednu mešavinu jako interesantnih i za nas beskrajno značajnih autora iz različitih perioda naše zajedničke istorije. Tih devet segmenata su tematski određeni i stvorili smo jednu vrstu čitaonice koju niko, a verujem ponajmanje sami ti autori, ne bi želeli da se svrstavaju u neke nacionalne ili etničke potkategorije. To su jednostavno pisci našeg jezika.

Nisu kruške i jabuke…

Da, da… nisu kruške i jabuke. To je ono kod pisaca, ne možete vi sada njima obući nacionalne dresove i terati ih da pevaju nacionalnu himnu. Ne funkcioniše to na taj način. Tu se vidi da su stvari dublje i komplikovanije od same naše poslovične zaguljenosti. Zamislite kada bi se knjige tih naših pisaca našle na zajedničkom nenacionalnom nastupu na, na primer, Lajpciškom sajmu knjiga. Kao književnost jezika. To bi našu scenu popelo na višu lestvicu evropske i globalne književne utakmice gde bismo mi učestvovali sa jednom produkcijom koja je objedinjena, i koja ne bi bila ni približno toliko provincijalizovana kakva je danas. Knjige iz „Zajedničke čitaonice“ su zaista fenomenalno dočekane od strane publike što samo govori u prilog tome da su nam izdavaštva omeđena nepremostivim zidovima. Zbog toga je Hrvatskoj Fraktura objavila svih devet knjižica u jednom tomu, a u Crnoj Gori je u produkciji Grada Podgorica pripremljeno besplatno jednotomno izdanje „Zajedničke čitaonice“ za sve koji su za takve stvari zainteresovani. Na osnovu tog projekta je urađena i predstava „Urotnici“ u kojoj Bogdan Bogdanović vodi Krležu kroz vremena i prostore da mu pokaže šta se sve u međuvremenu, od njegove smrti desilo.

Aktivisti udruženja „Krokodil“ i Inicijative mladih za ljudska prava su nedavno u parku kod Mitićeve rupe na trgu Slavija organizovali čišćenje tog prostora i tom prilikom prekrečili i jedan veliki grafit čiji sadržaj nije primeren deci koja se igraju na tom prostoru. Odziv građana nije bio veliki u onoj meri koliko je ljudi akciju podržalo na društvenim mrežama. Zašto je to tako?

Nekako sam sklon nekoj vrsti delatnog fatalizma, već sam u onoj fazi u kojoj lično ni u šta ne verujem, ali mislim da ipak treba zasukati rukave i nešto učiniti eto baš zato. To je jednostavno moj stav. Vidim inače dosta pasivnosti kod ljudi. Na primer, desnica pokazuje veliku dozu agilnosti i spremnosti za delovanje, i to joj se jednostavno mora priznati, dok sa ove druge strane političkog spektra više vlada letargija. Ljudi se zadovoljavaju pametovanjem na društvenim mrežama do izbezumljenja, bave se teoretisanjem. Skloni su da iskomplikuju i najjednostavnije stvari, vlada sveopšte trolovanje. Ako bilo koju stvar pokušaš da kažeš ona biva odvedena u neku stranu na koju nikada nije trebala da krene i onda ti kreneš da objašnjavaš… Sve to mene lično jako iscrpljuje i trudim se da što manje objašnjavam, da što manje ulazim u bilo kakve rasprave, nikome ništa ne odgovaram, prosto idemo i radimo svoju stvar. Tako funkcionišemo i to je naš načelni stav da mi stvari koje nas uznemiravaju pokušavamo da na neki način učinimo boljima a hoće li se neko u to uključiti ili neće, to je na izvolte. Na kraju, primećujem da samo nas nekolicina završi u akciji. Kod nas se svaki protest protiv ideoloških i vizuelnih zagađenja na našim zidovima svede na to da nas nekolicina učestvuje.

Jedna od tih stvari koje ste inicirali je i humanitarna pomoć ugroženima u Ukrajini. Sada su već dva odlaska u tu zemlju iza vas… Da li se nešto promenilo u odnosu na prošlogodišnje putovanje?

Neke stvari su drugačije… Već u junu sam primetio da Ukrajinci gotovo po pravilu poseduju jednu posebnu vrstu hrabrosti i izdržljivosti. Stekao sam utisak da nisu skloni samosažaljenju, da se u različitim okolnostima vrlo brzo preslože i počnu da žive onoliko normalno koliko je to uopšte moguće. Sećam se da me je to dirnulo kada sam video jer me je podsetilo na onaj čuveni tekst Miše Vasića u Vremenu kada je on prvi ušao u okupirano Sarajevo i u kojem je pisao da čim prestanu granate, otvaraju se kafići i Sarajlije odmah izlaze da piju kafu i da se druže. Posle nam je postalo jasno da čovek i u najdrastičnijim situacijama juri taj minut u kojem može život da provede normalno.

Ovaj put kada ste bili, ta normalnost se desila i jedno pre podne kada ste održali književni matine…

Da, između dva vazdušna napada smo se družili na tom matineu u Bliznjukiju. Bilo je zaista neverovatno. Publika, a bilo je tu i mladih i starijih, obukli su najlepšu odeću, uparadili se za matine u 11 prepodne u tom malenom mestu i to je zaista nešto što ostavlja snažan utisak. Prošle godine smo išli do Harkiva i nazad i sve vreme je baš gruvalo. Sada smo išli skroz na istok zemlje, i nakon Bliznjukija, pošli smo dole prema Donjecku i prošli smo ceo Dombas sve do linije fronta. Ta količina devastacije… zaista je potresno kada vi prolazite tim putem a selo do sela, sva su potpuno razrušena. Vidi se da je taj deo sistematski uništavan, tamo više nema ni stanovnika. Vidite da su porušili sve, i crkve i obdaništa i štale i kuće, nema bukvalno nijednog objekta da je ostao neoštećen. To ne može u čoveku da ne ostavi trajnu gorčinu. Ono što sam i onda i sada primetio je da su i ti naši ratovi bili užasno toksični i ostali takvi do današnjih dana. Ogromna mržnja se nije dala, nigde nije odmakla, a Ukrajinci ipak imaju posla sa napadačem koji dolazi spolja. Društvo je u tom smislu dosta suzbilo redove i neke razlike među ljudima su se barem trenutno ublažile. Naše gošće iz Ukrajine koje ovde borave u rezidenciji su nam pričale da nije bilo baš sve lako kada je bila u pitanju recimo integracija LGBT zajednice u ukrajinsko društvo pre rata. Rat je učinio jako mnogo da se ti ljudi integrišu jer su i oni, kao i svi drugi ljudi, poželeli da brane svoju zemlju i javno su se angažovali, naravno, ne krijući svoje seksualno opredeljenje. To što se oni bore za svoju zemlju je na neki način otvorilo oči Ukrajincima koji ih do tada nisu podržavali. Mislim da je ukrajinsko društvo na jako dobrom putu i to je ono što je značajno. Oni proživljavaju ovu tragediju koja može da traje jako dugo ali, ono što se kod njih primećuje, a kod nas se to nije moglo primetiti, je da oni, onog momenta kada ih pustite na miru, makar i neki kratki period, to društvo krene da napreduje. Oni imaju tog kapaciteta u sebi i ne sumnjaju u put za koji su se opredelili.

Prva biblioteka knjiga na ukrajinskom jeziku u Srbiji

U Udruženju „Krokodil“ smo, nakon prošlogodišnje humanitarne akcije i putovanja u Ukrajinu, shvatili da smo imali „prazan hod“, odnosno da smo se iz Ukrajine u Beograd vraćali praznim vozilima. Stoga smo ovoga puta, zajedno sa osam izdavačkih kuća (Blum, Booka, Finesa, Geopoetika, Heliks, Štrik, Treći trg, Urban Reads) i ukrajinskom humanitarnom organizacijom u Srbiji „Čini dobro“, odlučili da pokrenemo inicijativu nabavke knjiga na ukrajinskom jeziku koje su prevashodno namenjene rastućoj ukrajinskoj zajednici u našoj zemlji. Novac je ekspresno brzo skupljen, a nakon puta u Ukrajinu, početkom marta, knjige su dopremljene u Srbiju. Vratili smo se s paketima knjiga na ukrajinskom jeziku i sada je oko 400 knjiga na raspolaganju u Humanitarnoj organizaciji „Čini dobro“ za Ukrajince, koja sada boravi u Beogradu.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.