Vizije Dimitrija Mitrinovića

Piše: Anđelka Cvijić

Još dok sam bio đak u srednjoj školi, zanimale su me istorija i sadašnjost Balkana. U ovom regionu ima toliko mnogo da se nauči, a toliko i objasni Evropi u svakom značenju: političkom, socijalnom, kulturnom, verskom. Moja ranija istraživanja bila su vezana za Gavrila Principa, i njegovu generaciju sanjara i atentatora koja su živeli pre Prvog svetskog rata. Pokušao sam da shvatim i da pratim sve mreže mladih intelektualaca iz Bosne koji su studirali u gradovima širom Evrope, u Beču, Parizu, u Briselu. U tom istraživanju saznao sam da je Dimitrije Mitrinović – koji je bio povezan sa mladobosanskim mrežama – pisao pisma holandskom piscu Van Edenu. Tada sam rekao sebi da bi to bilo nešto zanimljivo za jednu drugu knjigu, i tako je krenulo – objašnjava holandski istoričar i pisac Gvido van Hengel zbog čega je svoja naučna istraživanja okrenuo prema Balkanu, za doktorsku tezu odabrao je organizaciju Mlada Bosna, onda napisao i 2014. objavio knjigu Dani Gavrila Principa o Mladobosancima, a potom za grafički roman Atentat – S one strane patnje (2015, izdavač Besna kobila iz Zemuna) napisao scenario, dok su crteži delo Borisa Stanića.

Sad je pred srpskim čitaocima nova knjiga ovog holandskog istoričara, Vidovnjaci – Snoviđena Evropa, koju su sa nizozemskog jezika (objavljena 2018) preveli Jelica Novković Lopušina, Mila Vojinović, Gioia-Ana Ulrich Knežević i Radovan Lučić Lutz, a nedavno objavio beogradski Clio. Autor, koji je studirao u Groningenu, Jeni i Beogradu, i odlično govori srpski jezik, za Vidovnjake je izabrao trojicu intelektualaca fantasta – bivšeg mladobosanca Dimitrija Mitrinovića, holandskog psihijatra Frederika van Edena i nemačkog filozofa Eriha Gutkinda, zanesene idejom o svečovečanstvu u kojem će vladati dobro. Utopija, naravno, ali to njima nije smetalo da šire svoje ideje i steknu veliki broj poštovalaca ne samo među običnim ljudima već i među brojnim umetnicima, piscima, slikarima, filozofima i naučnicima.

Dimitrije Mitrinović (Donji Poplat, 1887 – London, 1953), kod nas predugo zaboravljeni filozof širokog obrazovanja koji se bavio i kritikom, pisao eseje, pesme i prevodio, otišao je iz Bosne pred Prvi svetski rat, i skrasio se u Londonu. Njegove ideje bile su avangardne: zagovarao je ujedinjenje država bez obzira na religiju, tradiciju i istoriju, bio je za mir – pisao je pismo Hitleru, upozorivši ga da će ako počne rat uništiti svet, kralju Aleksandru je izlagao zamisao o ujedinjenoj Jugoslaviji… Njegovo delo prvi je oživeo Predrag Palavestra. Studiju o njemu napisao je Dušan Pajin, a Vladislav Bajac scenario za film koji nikad nije snimljen, ali je na osnovu teksta Bajac napisao roman Crna kutija. I najzad, Umetničko društvo Gradac objavilo je zbirku Mitrinovićevih tekstova koje je sa engleskog prevela i priredila Gordana Mitrinović-Omčikus. Sad su pred nama Vidovnjaci, s kojima Gvido van Hengel podseća da su oduvek postojali ljudi što su svojim delom dokazivali da treba gledati ka budućnosti, i imati slobodoumne vizije. Jednog dana one, možda, mogu da budu i pretvorene u stvarnost, na dobrobit civilizacije.

Šta spaja Dimitrija Mitrinovića, Frederika van Edena i Eriha Gutkinda?

Svi su bili veliki karakteri, snažnih ubeđenja. Zapravo, mogao sam da odaberem druge protagoniste, ali su mi se dopala samo njih trojica. Kao da su bili moji prijatelji: nekako je bilo lepo da se družim sa ovim istorijskim junacima. Mnogo je napisano o velikim vizionarima tog doba: Romenu Rolanu, Štefanu Cvajgu, Džordžu Bernardu Šou, Vidržiniji Vulf, Nikolaju Berđajevu, Volteru Benjaminu. Ali ono što mi se kod ove tri ličnosti čini važnim jeste to što su bile relativno nepoznate. Bili su od onih ljudi koji su imali velike, velike snove, ali njihov uspeh bio je skroman, posebno kad se pogledaju njihovi utopijski projekti. Zar to nije najinteresantnije u životu? Pokušavaš da promeniš svet, iako shvataš da će uticaj biti skroman ili čak nikakav?

U čemu se njih trojica razlikuju?

Bili su iz potpuno različitih delova Evrope ali, kao što sam rekao, to zapravo nije bilo važno. Mitrinović je za mene ostao misterija, i nakon što sam proveo toliko vremena u istraživanju. Mislim da je i on voleo da bude tajna, kako za svoje sledbenike, tako i za sebe. Siguran sam da bi mu bilo drago i važno da pročita da istoričari 2021. misle da je on misterija! Gutkind je u svojoj komunikaciji bio prilično mističan, ali kad sam pročitao njegova pisma, mogao sam da vidim da su mu samo bili potrebni prijatelji. Bio je pomalo socijalno hendikepirana osoba. Van Eden nije bio mislilac. Bio je više umetnik, koji je napisao super romane. Van Edena sam upoznao kao romanopisca, i on je mogao da nađe reči za sve. Pesnik, iako moram reći da je on, naravno, pisao na mom maternjem jeziku. Njegova istraživanja o psihologiji, snovima, jeziku i vizijama povezali su ga sa Gutkindom.

Mitrinović je zagovarao integralno jugoslovenstvo, i jugoslovensku naciju. Istorija je pokazala da je ta ideja čista iluzija?

O tome, takođe, pišem u knjizi. Za Mitrinovića je jugoslovenska ideja bila samo stepenica ka globalnijoj sintezi. Bio je obuzet sintezom. Srbi, Hrvati, Evropljani, Rusi, Azijati, muslimani, hrišćani: uvek je verovao da treba da postoji neka sinteza između kultura, ličnosti, identiteta i umetničkih tradicija. Zaista, mislim da on očigledno nije bio praktičan u tom smislu. Jedna od njegovih britanskih sledbenica, koja je još živa, rekla mi je da je od Mitrinovića naučila da su samo dve stvari potpuno celovite: pojedinac i svet. Možda je to istina, ali sve druge stvari ne mogu se pretvoriti tačno u samo jedno. Možemo samo pokušati.

Ima li Predrag Palavestra pravo kad to naziva planetarnom utopijom?

Apsolutno ima pravo.

Neke Mitrinovićeve ideje ipak nisu ostale utopija – uoči Velikog rata govorio je o uniji evropskih država, kao i o svečovečanskom parlamentu nacija (danas OUN). Da li mu svet danas to priznaje?

Njegova ideja o Evropi bila je veoma različita od onoga što danas smatramo pod EU. Međutim, neki od njegovih sledbenika bili su kao delegacije iz Londona u pregovorima za evropske integracije posle Drugog svetskog rata (tada on je bio previše bolestan da bi putovao). Rekao bih da on nije bio jedina osoba koja je imala te ideje, bilo je mnogo sastanaka intelektualaca u međuratnoj Evropi na kojima su pisci i poznati ljudi (kao Cvajg, na primer) promovisali evropske integracije. Međutim, mislim da je ipak vrlo zanimljivo da je Mitrinović, kao istinski Evropljanin, ovo promovisao u Velikoj Britaniji. Svi znamo da Englezi smatraju sebe veoma dalekim i drugačijim od Evrope. Činjenica da je mogao širiti evropejstvo u Britaniji sama po sebi je zanimljiva. Naročito u svetlu našeg vremena, Bregzita i atlantizma.

Koliko su tačne primedbe koje se odnose na Mitrinovićev antisemitizam?

Teško je odgovoriti na ovo pitanje. Iz današnje perspektive, većina ljudi 1920-ih i 1930-ih godina sve vreme su koristili antisemitske stereotipe. U stvari, Erih Gutkind, koji je i sam bio Jevrejin, koristio je antisemitske stereotipe protiv drugih, a ponekad i protiv samog sebe. Upozoravam čitaoca u uvodu, da svi protagonisti u knjizi koriste jezik koji je danas potpuno politički nekorektan. Ono što me je zbunilo je Mitrinovićev pogled na rase, koji je uglavnom uzimao od Rudolfa Štajnera, i od Hjustona Stjuarta Čemberlena, i mnogih drugih figura tog doba, što je kasnije uticalo na njegov odnos sa Gutkindom. Šteta sto ne mogu da uđem u glavu Mitrinovića da bih znao da li je bio iskren ili je samo hteo da provocira.

Mitrinović je individualizam stavljao ispred institucionalizma. Danas smo svedoci upravo gušenja individualizma. Koliko su Mitrinovićeve ideje bile ispred njegovog vremena?

To je zanimljivo pitanje. S jedne strane, ovaj neoliberalni svet od pojedinca je napravio alfu i omegu našeg društva. Narcisizam na društvenim mrežama, na Instagramu i Fejsbuku, je beskrajan. Međutim, pojedinac je više proizvod, nešto što se može pretvoriti u marketing korišćenjem algoritama i reklamom. Zapravo je mit da imamo svoj individualni život, kao da smo vi i ja autentični. Ovaj mit nas zaslepljuje. Nisam vizionar poput Mitrinovića ili Van Edena, ali mislim da se doba ovog neoliberalističkog individualizma zaista bliži kraju, i bojim se šta sledi. Masovni pokreti definitivno nisu nešto čemu treba da se radujemo. Ideje Mitrinovića, međutim, bar po mom razumevanju, nisu bile toliko fokusirane na pojedinca (individual), već na nešto što je voleo da naziva osobom (person). Razlikovao je atomizovanog pojedinca, i osobu, koja se ugradila u društvenu strukturu značajnih veza sa drugima. To je praktikovao i u svojoj zajednici (tzv. Senat). Mene lično veoma interesuje ideja osobe umesto pojedinca. Čovek može preživeti samo ako je sposoban da ima značajne veze sa drugima, da bude deo prožimanja ideja i misli, da učestvuje u rezonanciji. Ukratko, pojedinac je usamljen, osoba je socijalna. Zbog toga je Mitrinović više voleo Alfreda Adlera, a manje Frojda. Frojd je bio opsednut psihom pojedinca, dok je Adler imao mnogo socijalniji pogled na ponašanje pojedinca.

Da li je neka od Mitrinovićevih ideja ispred i našeg vremena?

Nadam se da će ova ideja osobe zameniti ideju pojedinca. Mislim da je ova rezonancija među ljudima nešto o čemu treba razmišljati, sada, i u bliskoj budućnosti. Zapravo, sad je važnije nego ikad ranije. Znam da ljudi u Srbiji i dalje mogu da idu u kafane i kafiće, ali ovde sam već nedeljama zaključan i muka mi je od izolacije.

Jedna od poslednjih Mitrinovićevih vizija bila je pesimistična – svet će ostati bez genija, kreativnost će nestati… Šta bi rekao za današnji svet?

Voleo bih da čujem Mitrinovićevu viziju o Tviteru. Svako sada deli njegovu ili njenu takozvanu mudrost. Naravno da postoje zanimljive stvari koje se mogu naći na Tviteru, ali ima i okean budalaština. Međutim, konačna demokratizacija ideja, misli i besmislica zaista jeste revolucija. Autoritet ne mora proizići iz statusa. Svaka osoba na Tviteru može da dosegne ogromnu publiku. Pazite, Mitrinović je rezultat revolucije štampanih medija početkom 20. veka. Do publike je stigao posredstvom štampanih medija. Ne volim Tviter uopšte, ali priznajem da je ta stvar duboko promenila naš politički i kulturni život. Naše prisustvo, našu ideju o deljenju. I na strašne, i možda na dobre načine, ponekad. Ko zna? Mi smo još u zbunjenom haosu. Potreban nam je vidovnjak da nas objasni.

Da li danas, u 21. veku, vidite vidovnjake poput Mitrinovića, Van Edena i Gutkinda?

Ljudi više ne slušaju svog sveštenika ili učitelja, ali su im još uvek potrebni neko vođstvo, neke velike vizije. Nažalost, još jednom, mnogi od njih su sada na mreži. Bilo da je to Slavoj Žižek, Jordan Peterson, Gabor Mate, Ivan Krastev, Aleksandar Dugin, Džudit Batler, i mnogo, mnogo drugi. Naravno, oni su, manje-više, naučnici koji su napisali knjige, ali njihovi video-snimci na Jutjubu dopiru do mnogo više ljudi. I sad ima ljudi koji internetom šire teorije zavere. Verujem da su velike ideje opet važne. Ozbiljne ideje, narativi, priče, vizije. Prošlo je vreme neoliberalne ništavnosti. Bar se nadam.

Međutim, ličnosti koje ovde spominjem velika su, poznata imena. Mislim da mora biti i malih, nepoznatih vidovnjaka, negde u nekom londonskom klubu, možda u Mostaru ili u Beogradu ili u Holandiji, ma hajde, ovde, ili tamo iza ugla. Za 100 godina neko može napisati jednu knjigu o njima…

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.