Violeta Kecman: Mali čovek je žrtva medija

Razgovarala: Anđelka Cvijić. Izvor: Novi magazin

U vremenu u kojem živimo, u kojem je digitalna revolucija nametnula novi odnos prema medijima, opravdano je razmišljati o tome šta podrazumeva medijska pismenost, kako se prema medijskim sadržajima racionalno odnositi i na vreme uočavati njihove sve kompleksnije poruke od kojih su mnoge manipulativne. Jednostavnije rečeno, uslov za bolje razumevanje fenomena medija u XXI veku je medijska pismenost koja pretpostavlja razvijeno kritičko mišljenje. 

Svoje izuzetno poznavanje ove oblasti dr Violeta Kecman je sažela u knjizi upravo pod takvim naslovom, „Medijska pismenost i kritičko mišljenje“, koju je u biblioteci „Media“ (urednica Maja Vukadinović) objavila beogradska izdavačka kuća „Clio“. Mediji imaju moć zato što su tvorci društvene i individualne stvarnosti, piše autorka, dodajući da je svet digitalnih medija svet adolescenata s početka XXI veka, pa je zbog toga važno simulakrume iz njihovog okruženja, medijske sadržaje i poruke čija dijalektika kreće između postojećih tradicionalnih znanja i rastućih mogućnosti novih medija i informacionih tehnologija, posmatrati kao dragocen korpus stimulusa. 

Violeta Kecman je profesorka srpskog jezika i književnosti u Petoj beogradskoj gimnaziji, autorka više od 20 istraživačkih radova, i istaknuta članica Uneskovog međunarodnog ekspertskog tima za izradu Nacrta globalnih standarda za medijsku i informacionu pismenost. Dobitnica je Svetosavske nagrade za doprinos obrazovanju, kao i nagrade Uneska za inovativnost u upotrebi IKT alata u nastavi. 

„Prvi uslov za razumevanje medijskog sadržaja fokusiranost na temu o kojoj je reč. To podrazumeva ne samo pažnju i radoznalost, već i razumevanje šireg konteksta iz kojeg dolazi poruka – društvenih okolnosti u kojima se javlja, namere njenog pošiljaoca, ciljne grupe kojoj je upućena, ali i ciljne grupe koja se tendenciozno, kao primalac poruke, izostavlja, izvora sa kojeg se medijska poruka objavljuje, pitanja finansiranja medija i odnosa političkih i ekonomskih centara moći s medijima. Da biste sve te podatke obuhvatili, potrebno je da svakodnevno primenjujete više kognitivnih, ali i nekognitivnih sposobnosti koje čine kritičko mišljenje. Redovno primenjujući ovu mentalnu gimnastiku, brže ćete ovladati kompetencijama za razumevanje medijskih sadržaja“, kaže Violeta Kecman za Novi magazin

Kako sve to primeniti na nove medije, na internet i društvene mreže?

Percepcija svih medijskih sadržaja trebalo bi da podrazumeva određenu rutinu. To znači da reakcija na stimulus u vidu medijskog sadržaja treba da budu u sebi postavljena pitanja: Ko je poslao ovu poruku? Zašto je ovaj sadržaj u medijima? Kojoj ciljnoj grupi je namenjen? Da li neko zarađuje novac od mog konzumiranja ovog medijskog sadržaja? Ko ima interesa da prihvatim stav koji se tu podstiče? Te rutinske radnje su filter kroz koji bi po automatizmu trebalo da prođe sve što percipiramo iz medija, i tradicionalnih i digitalnih, omogućenih internetom.

Ako kritičkog mišljenja nema bez obrazovanja, slobode i poštovanja drugačijeg mišljenja, gde je trenutno naše društvo? 

Kritičko mišljenje nije nužno uslovljeno obrazovanjem, ali ga najčešće podrazumeva. Ključ je u intelektualnoj navici da se stvarnost procenjuje, kritičkom stavu i smelosti da se argumentovano brani određeni stav, čak i kada su svi protiv njega, kao i osetljivosti na društvenu nejednakost i nepravdu. Istorija potvrđuje postupke proistekle iz dubokog kritičkog promišljanja neškolovanih pojedinaca – mnogi od tih ljudi nisu bili mnogo obrazovani, ali su imali viziju o boljem društvu. Svakako, obrazovanjem se um više stimuliše da uočava, analizira, argumentuje, prepoznaje neizrečeno i izvodi zaključke. 

Aktuelni događaji u Srbiji potvrđuju da je broj građana koji kritički procenjuju stvarnost bio potcenjen. Pokazivanje građanske neposlušnosti u totalitarnom sistemu, upornost i hrabrost, borba za ideju o zdravom društvu, obeležja su kolektiva koji je prevazišao strah i koji je spreman da odbrani sistem vrednosti utemeljen na ideji jednakosti prava, odgovornosti institucija i pojedinaca. Mislim da se naše društvo lagano isceljuje od straha, povlačenja i ćutanja. Ljudi se međusobno prepoznaju, znaju da nisu jedini koji su u tišini živeli poniženi, počinju da se raduju toj novoj snazi koju prepoznaju u sebi i drugima i da se udružuju.

Kako prepoznati zloupotrebu i manipulaciju koja se može provući kroz nove medije?

Biti medijski pismen podrazumeva i odgovornost prema sebi i drugima u digitalnom okruženju. Kreiranje sadržaja kojima se izlaže ruglu nečija ličnost, podsmevanje i poziv na socijalno izopštavanje pojedinaca, ali i deljenje takvih sadržaja, lajkovanje i svako drugo podržavanje nečijeg zlonamernog ponašanja na internetu, predstavlja zloupotrebu za koju postoje zakonske posledice. U digitalnom svetu nemamo pravo na zaborav, svi digitalni tragovi ostaju i deo su identiteta pojedinca. Na predavanjima na tu temu obično svoje studente i učenike navodim na zaključak postavljajući pitanje: Da li biste pozvali na piće ili zaposlili na odgovornoj poziciji osobu čiji su digitalni tragovi objave, fotografije, komentari i lajkovi koje čine Vaš digitalni identitet, od prvog trenutka kada ste postali interaktivni na internetu do danas? Suočavanje sa sopstvenim slabostima vodi do dobrih uvida i promena u ponašanju. 

Kreiranje sadržaja kojima se izlaže ruglu nečija ličnost, deljenje takvih sadržaja i svako podržavanje nečijeg zlonamernog ponašanja na internetu predstavlja zloupotrebu za koju postoje zakonske posledice. U digitalnom svetu nemamo pravo na zaborav

Vaše su analize o medijskoj pismenosti usredsređene na učenike srednjih škola. Grupa ispitanika je rođena 1998. Šta biste ih danas pitali? 

Brzina kulturalnih promena poslednjih decenija može se meriti promenama za koje su nekada bili potrebni vekovi. Rođeni 1998. tek su u srednjoj školi upoznavali mogućnosti Jutjuba, ne znajući za Tik Tok i veštačku inteligenciju. Prema načinu razumevanja sveta i sebe u njemu bili su bliži svojim roditeljima, nego što je generacija „Z“ danas. Ipak, jedna tendencija je bila očigledna u rezultatima istraživanja medijskih navika mladih rođenih te 1998. – težili su personalizovanim medijskim sadržajima i ekonomičnosti. Već je interesovanje za duže medijske formate značajno opalo, mogla se prepoznati potreba za kratkim i brzim sadržajima koji ne zahtevaju sistematičan pristup i koji su bliski njihovim ličnim potrebama. Ta ekonomičnost bila je očigledna i u redukciji jezičke građe koja se koristila u kucanju poruka, pre svega u ekspanzivnoj upotrebi engleskih skraćenica i izostavljanju znakova interpunkcije, ali i u kreiranju novih medijskih sadržaja. Danas bih tu istu generaciju pitala da li im nedostaje vreme ili sloboda.

Kažete da je s vremenom populizam iz sfere politike prešao u sferu medija. Koje komunikacijske kanale populistička strategija obuhvata?

Politički populizam je prisutan u medijima koliko i političari koji se putem medija obraćaju javnosti s ciljem da dođu na vlast ili da je zadrže. Mediji imaju snagu da prikriju populizam u diskursu određenog političara ili da istaknu njegovo prisustvo. Koja opcija će biti odabrana, zavisi od uređivačke politike, vlasništva medija i, u manjoj meri nego što bi trebalo, poštovanja etičkog kodeksa novinara.

Populizam je opasan, jer je milozvučan i opojan za mase. U basni „Gavran i lisica“ lija hvali gavranove glasovne mogućnosti i lako dobija sir koji on prethodno drži u kljunu. Lisica odlazi sita i zadovoljna, gavran ostaje gladan. U svim opojnim populističkim narativima polazi se od čovekove naivnosti, uveravanja da je bolji nego što jeste. Zato se može reći da su retoričke strategije, zasnovane na uveravanju naroda i manipulaciji, osnovni alat populizma. 

Populizam je moćno oružje koje uvek najjače udara tamo gde su ljudi neobrazovani, infantilni i samoljubivi. Naša istorija je puna primera podilaženja masama. Josip Broz Tito je u svojim obraćanjima mladima koristio populistički diskurs. Na Šestom kongresu narodne omladine 1958. Tito studentima poručuje: „Smatram da mi u tom pogledu ne možemo kriviti omladinu, već u prvom redu nas same!“ Da u unutrašnjoj politici nije došlo do bitnijih promena u odnosu na očekivanja mladih, vidimo i po izboru strategije u obraćanju studentima u Studentskom protestu 1968, kada izgovara čuvenu rečenicu: „Studenti su u pravu!“. 

Mogućnost prepoznavanja populizma u medijskom diskursu jedan je od indikatora medijske pismenosti. U kontekstu basne „Gavran i lisica“, politički populizam bio bi još očigledniji ako bismo uz jednog gavrana zamislili celo jato ptica koje stoje na granama sa sirom u kljunovima. Sve što bi naivni gavranovi ispustili iz kljuna, lisica bi uhvatila u jednu mrežu i zadovoljno odnela. Zamislite nemoć lisice da ju je gavran ignorisao dok mu je podilazila i razmišljao o strategiji za pronalaženje još boljeg sira!

Studenti i srednjoškolci već pet meseci protestuju zbog pada nadstrešnice u Novom Sadu. Koliko ste iznenađeni pismenošću i kreativnošću tih mladih ljudi? 

Pored svih dobrih strana koje poslednjih meseci potvrđuju protesti studenata i srednjoškolaca, protesti predstavljaju i evaluaciju rada njihovih nastavnika i profesora. Uprkos godinama omalovažavanja i degradiranja znanja, obrazovanja i nastavničke profesije, današnji studenti i srednjoškolci potvrđuju da je nešto od sistemskog obrazovanja kroz koje su prošli bilo dobro. Istovremeno, ne treba se zavaravati da su oni isključivo ishod dobrog porodičnog vaspitanja i formalnog obrazovanja koje su stekli. Studenti i srednjoškolci su dugo i često držali pogled na displeju svojih telefona, usvajali modele ponašanja i slobode o kojima njihovi roditelji nisu smeli ni da sanjaju, prihvatali svet koji nije utemeljen na poslušnosti i slepom poverenju prema jednom čoveku, boravili u digitalnom ambijentu gde su političke figure ismevane zbog svojih slabosti, slušali i gledali ono što odgovara njihovim emocijama. U jednom trenutku isti ti studenti i srednjoškolci kao da su podigli pogled sa displeja svojih telefona i rekli: „Hm… Šta je ovo?! Meni se ovo ne sviđa. Menjaj!“ 

I počeli su da menjaju.

 

Starije generacije su tu mladost do sada potcenjivale smatrajući je zaluđenom internetom, bez svesti o društveno-političkom stanju u zemlji. Ispostavilo se da su mladi sve samo ne to. Dugujemo li im izvinjenje? 

U knjizi „Medijska pismenost i kritičko mišljenje“ branim stav da se o generacijama koje su toliko različite od naših, koje stasavaju u 21. veku, ne može izvoditi zaključak bez dobro osmišljenih istraživanja i longitudalnih studija, čiji je cilj precizno utvrđivanje stavova mladih, njihovih medijskih navika i očekivanja od zajednice. Studenti i srednjoškolci su poslednjih meseci pokazali da su uporni, izdržljivi, hrabri, pristojni, kreativni, odlični u timskom radu. Mislim da su bolji od mnogih starijih generacija, uključujući i moju, koja se u Studentskom protestu 1996/1997. godine borila protiv Miloševića i pokradenih izbora. A pošto su potvrdili da su bolji, mislim da ih treba slediti, osluškivati i menjati se prema njima, jer je novi svet onaj koji su oni bolje sagledali od nas starijih.

 

Mediji u Srbiji su podeljeni: na jednoj strani su oni koji služe autoritarnoj SNS-SPS vlasti, na drugoj oni koji se zalažu za demokratiju. Kako ocenjujete tu podelu? 

Medijska scena u Srbiji ogledalo je njenih građana. U svakoj epohi borimo se sa istim pitanjem: Zašto nacionalni servis ne brani interese građana, nego centar političke moći? Odavno se ne računa na nezavisnu uređivačku politiku RTS-a, ma ko da je na vlasti. S druge strane, u tom istom RTS-u postoje ljudi koji su hrabro istupili i koji žele da poštuju Etički kodeks. Pogrešno je, a to često činimo, ceo RTS izjednačavati sa informativom RTS-a.

Mediji koji eksplicitno služe vladajućoj stranci nalaze se na samom vrhu faktčeking liste lažnih vesti u Srbiji. Na njima je najmanje informacija od javnog značaja, najviše od interesa vladajuće stranke. Publici takvih medija prilagođen je sadržaj za čije usvajanje nije potreban veći mentalni napor – sve je lagano, šareno, kičasto i familijarno. 

Mediji vaspitavaju ukus i utiču na stavove potrošača. Nije slučajno što najgledanija emisija na jednoj prorežimskoj televiziji obuhvata kolektivnu obradu aktuelnih događaja i eksplicitno izvođenje jedinstvenog zaključka, koji se dodatno više puta ističe tokom emisije i polako useljava u um gledaoca. U prividnoj, ali bučnoj polifoniji koja iz TV prijemnika stiže do gledaoca, nema mesta i za njegov glas, a ne mora ni da ga bude, jer je sve „dovoljno“ razmatrano i „ispravno“ zaključeno. Takav gledalac je građanin koji će sutra agresivno ponavljati stav koji je čuo i zastupati ga kao svoj. Za njega neće imati utemeljenu argumentaciju, jer nije bio kognitivno angažovan da sam do njega dođe. Agresivan pristup ljudima u realnom okruženju odgovor je na agresiju kojom su se njemu mediji obratili. 

Uprkos godinama omalovažavanja i degradiranja znanja, obrazovanja i nastavničke profesije, današnji studenti i srednjoškolci potvrđuju da je nešto od sistemskog obrazovanja kroz koje su prošli bilo dobro

Jednom rečju…? 

Mali čovek je žrtva medija. Napad na dekanku Filozofskog fakulteta u Nišu to potvrđuje. Direktno targetiranje neistomišljenika u prorežimskim medijima, govor mržnje i kontinuirano održavanje atmosfere uznemirenosti i iščekivanja, paralisali su ionako skroman kapacitet dela društva da misli i ojačali njihovo uverenje da spasavaju državu od neprijatelja ukoliko i sami krenu u obračun s metom izdvojenom u medijima. Taj strašan događaj sa srećnim završetkom treba i da nas podseti koliko su važni obrazovanje i nezavisnost medija za zdravo društvo.

Nasuprot prorežimskim, stoje mediji koji se protive autoritarnoj vlasti, ali koji nemaju nacionalnu frekvenciju, pa ni mogućnost većeg uticaja na širu javnost. Između „prvih“ i „drugih“ su mejnstrim mediji u belim rukavicama, koji naivnog gledaoca mogu zavarati naizgled nezavisnom uređivačkom politikom. Pitanje koje potrošač medijskog sadržaja uvek treba sebi da postavi jeste pitanje vlasništva i finansiranja medija čije sadržaje procenjuje.

Šta očekujete od medijske scene posle nedavne prodaje SBB-a? 

Vreme koje dolazi pokazaće šta donosi promena vlasništva medija koji se danas smatraju nezavisnim. Da li će novi emiter određenim medijima dozvoliti ranije uspostavljeno poverenje odabrane publike i širenje uticaja bez novih ograničenja? Ako vam vlasnik kafića omogući da sedite samo u separeu u zabačenom uglu, koliko će vas videti i čuti oni koji procenjuju atmosferu sa ulaznih vrata i na osnovu toga donose odluke? Ko je spreman da finansijski pomogne nezavisne medije i ubrza složen proces demokratizacije društva?

Digitalno doba omogućilo je da informacije od javnog značaja nađu svoj put do javnosti preko nepoznatih pojedinaca, odnosno društvenih mreža. One su ozbiljni protivnici prorežimskom medijskom diskursu u svakom totalitarnom sistemu. 

Kako mladi da se razaberu u toj masi medija koji manipulacijom, čak i primitivizmom „igraju“ u korist vlasti?

Mladi koriste pre svega društvene mreže, aplikacije Instagram, Tik Tok i Jutjub, kao i veštačku inteligenciju. Do sadržaja sa tradicionalnih medija dolaze posredno, kada se u sažetom ili skraćenom obliku pojave na internetu. Cela televizijska emisija ih ne interesuje, već „hajlajt“, odnosno zanimljiv insert koji traje do minut i po. Takav izbor sadržaja uskraćuje mogućnosti manipulacije koje su prisutne u dužim medijskim formatima u tradicionalnim medijima, ali istovremeno nosi opasnost od odsustva jasne uređivačke politike, što opet vodi ka selektivnom zaključivanju i proceni na osnovu „mehura“ kojem recipijent pripada. Protiv svakog primitivizma i medijske manipulacije lek je obrazovanje, promišljanje, preispitivanje usvojenih stavova, čvrst uvid u činjenicu da je čovekova dužnost i pravo da bude slobodan.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.