Vesna Goldsvorti: Ne mogu da sednem na avion za prošlost

Razgovarala: Anđelka Cvijić. Izvor: Novi magazin

Sada se već pouzdano zna: svaka nova knjiga koju napiše i objavi Vesna Goldsvorti unisono se dočekuje superlativima. Naučni krugovi, književna kritika, skoro da se utrkuju ko će pre, a onda i takmiče ko će lepše reči naći za dela ove srpske književnice koja već dugo živi i radi u Londonu. Tako je bilo sa studijom Izmišljanje Ruritanije, potom memoarsko-biografskom knjigom Černobiljske jagode, zbirkom poezije Solunski anđeo i, konačno, romanima Gorski i Gospodin K.

Protekla dva meseca Vesna Goldsvorti, koja je 2021. postala članica Kraljevskog književnog društva (Royal Society of Literature) i time prvi srpski pisac – nezavisno od roda – ovog udruženja u njegovoj dugogodišnjoj istoriji, ponovo je u žiži svetske, i naše književne javnosti svojim najnovijim romanom Gvozdena zavesa, koji je u prevodu Nataše Tučev sa engleskog, na srpskom objavila beogradska Geopeotika. Gvozdena zavesa je ljubavna priča koja se 80-ih godina prošlog veka odvija između devojke koja živi “istočno od Gvozdene zavese, u jednoj dalekoj zemlji o kojoj ne znamo ništa” i mladog pesnika iz Londona.

Milena, glavna junakinja, pripada privilegovanoj klasi komunističkog društva; povlastice joj prijaju, ali je autoritarnost društva guši. Zaljubljuje se u Engleza Džejsona i za svojom ljubavi odlazi u London. U realnom svetu Zapada koji je, iako u različitim sferama, podjednako licemeran kao i realni svet Istoka, Milena se sudara sa životom i razočarana sa dvoje male dece vraća kući. I to u vreme kada se Gvozdena zavesa polako diže, a na Zapadu već neprimetno kroji, pa roman iz ljubavne priče prerasta u društvenu, političku, kulturološku priču o odnosu Istoka i Zapada.

Ovo delo Vesne Goldsvorti, koju upoređuju sa Margerit Jursenar i Ljudmilom Ulickom, odmah je po izlasku u Britaniji proglašeno za knjigu meseca u Indipendentu, u Londonskoj književnoj reviji i u dva velika lanca knjižara; za knjigu dana u Gardijanu uz izvanredni prikaz, a našlo se i u Tajmsovom izboru najboljih knjiga za 2022.

Za roman Gvozdena zavesa Vesna Goldsvorti dobila je i ovogodišnju nagradu “Momo Kapor” za književnost, koja joj je nedavno uručena u Beogradu. 

Pripadate mlađoj Generaciji X koja je odrastala dok je još postojala Jugoslavija. Šta vas vezuje za to vreme?

Rođena sam 1961. godine. To je zaista jedna od najsrećnijih generacija bivše Jugoslavije, odrastala sa idejom progresa i slobodama koje je donelo otvaranje prema svetu. Nije da nije bilo političkih senki – sećam se početka sedamdesetih, Hrkačeve bombe u bioskopu 20. oktobar – ali to je bilo vreme mnogo većeg terorizma na zapadu, posebno u Italiji i Nemačkoj, vreme vojnih režima u Španiji, Portugaliji, Grčkoj, Turskoj, pa se Jugoslavija činila kao oaza mira i prosperiteta.

Putovala sam i na istok i na zapad, sa porodicom sedamdesetih, a sa društvom interrejlom osamdesetih, bukvalno od Osla do Lisabona. Ovo je subjektivan utisak ali su mi se Španija i Portugalija prilikom prve posete pre četrdeset godina činile mnogo siromašnijim od Jugoslavije.

Moj prijatelj pokojni Aleš Debeljak, veliki slovenački pesnik, opisao nas je u svojoj knjizi Balkansko brvno kao zlatnu generaciju. Mi smo književno odrastali na ramenima džinova. Sećam se Andrića i Kiša sa beogradskih ulica, sećam se povratka Crnjanskog u Beograd. Možda im generacijski nismo bili ravni, ali smo imali divno samopouzdanje, osećaj da smo u centru zbivanja. Pa i oni gosti koji su nam dolazili iz sveta bili su tada brojniji i veći, jer je Jugoslavija bila važnija zemlja od bilo koje od njenih naslednica: pogledajte samo ko su bili ambasadori u Beogradu tih decenija.

Koje je emocije u vama probudio pad Berlinskog zida?

Bila sam svesna da je za većinu stanovnika Istočne Evrope to bio veliki praznik. Nisam, što se po svemu što sam gore rekla već može zaključiti, imala nikakav osećaj da sam iz Jugoslavije prošla kroz Gvozdenu zavesu. Naprotiv, itekako se sećam onih kula osmatračnica i žica koje ste viđali na drugoj obali Dunava kada ste išli na izlet na Đerdap, priča o Rumunima koji su se davili u ledenoj reci u pokušaju da preplivaju u Jugoslaviju.

Moje prvo sećanje na Budimpeštu je slika jednog depresivnog grada koji miriše na ugalj, sirotinju i staru slavu. Nisam ni sanjala da će Berlinski zid pasti upravo na nas, da će se to kolo sreće okrenuti. 

Kako ste doživeli raspad Jugoslavije?

Ne žalim za Jugoslavijom. Kako bih mogla da žalim za nečim što je, pokazalo se, bilo prepuno mržnje? Daleko joj lepa kuća. Bilo bi lepše da smo mogli da se raziđemo polako i u miru, kao Česi i Slovaci, ali to nikada nije predstavljalo objektivnu mogućnost. Jedno vreme bila sam ljuta na Slovence jer su, da bi što pre pobegli, a iz pozicije etnički i jezički čiste teritorije, pokrenuli i požurili nešto što je u drugim delovima zemlje moglo da se završi samo krvavo i grozno: što bliže epicentru, to gore. Međutim, ta moja ljutnja bila je detinjasta. Ne znam zašto bi se od bilo kog naroda očekivalo nesebično ponašanje!

I Evropska zajednica je jedinstvo interesa, a ideali su priča za malu decu. Socijalistička Jugoslavija nije umela da stvori jedinstvo interesa nego je pod maskom jedinstva u različitosti (takozvanog bratstva i jedinstva) u stvari potencirala razlike koje mi se danas čine neverovatno male. Kada su zapadni novinari krenuli da pišu o multikulturalnosti bivše Jugoslavije početkom devedesetih kao da je u pitanju Njujork ili London, meni je to bilo smešno, ali je đavo ubrzo odneo šalu. 

Koliko je sve to uticalo na pisanje Gvozdene zavese?

Dugo sam planirala trilogiju romana o Londonu i o njegovim doseljenicima sa Istoka. Tu su u pitanju različite generacije i talasi. Želja mi je bila da prvi roman bude inspirisan Londonom neposredno posle Drugog svetskog rata, drugi poslednjim danima hladnog rata, trenutkom kada sam ja došla u London, a treći savremenim momentom u kome su se ukrstili bogati ruski oligarsi sa bukvalno stotinama hiljada proletera iz novih članica Evropske zajednice. Taj treći roman napisala sam prvo: to je Gorski. O ruskim milijarderima pisale su sve novine, London su zvali Londongrad i Moskva na Temzi, a na ulicama, u školama i domovima zdravlja su mnogo značajniji i vidljiviji bili oni drugi. Oni su iz korena izmenili život običnih Engleza, kako nabolje, tako i na lošije.

Drugi roman, Gospodin Ka, vratio se u svet koji je opisao Crnjanski, ali ja sam želela, delimično pod uticajem Nabokova, a delimično znajući neke ruske krugove koji su se asimilovali, postali deo engleskog društva, da napišem po tonu sasvim drugačiju, svetliju priču.

Poslednji roman, Gvozdena zavesa, na neki način najličniji u vraćanju na osamdesete, bio je najteži. Više nisam htela da se bavim Rusima, ali ni samom sobom, ni Srbijom ni Jugoslavijom, već nekim mnogo dubljim dihotomijama. Osećala sam da pad Berlinskog zida nije kraj istorije, kako je to pisao Fukujama, da je u toku jedna nova perestrojka, stvaranje nove ravnoteže sveta. 

U romanu se nameće tema o superiornosti Zapada nad Istokom, o čemu ste sjajno pisali u Izmišljanju Ruritanije. U kojoj meri taj mit još postoji?

U Izmišljanju Ruritanije bavila sam se prevashodno slikom Balkana, načinom na koji je “divlji istok Evrope” predstavljao jedan stereotip na kome se projektovala ideja zapadne superiornosti i moći. Balkan je bio preteće mesto iz koga kreću ratovi, koje je zbog toga trebalo držati pod kontrolom, da se ne bi neka mala lokalna čarka pretvorila u bure baruta. Ili je bio nekakvo primitivno, infantilno mesto koje stalno kaska za Evropom i kome je potreban staratelj sa zapada. Oba modela su neokolonijalna i to na način koji u Africi ili u Aziji nije više mogao da prođe.

U Gvozdenoj zavesi radi se o nečem malo drugačijem, to jest o idealizovanju zapada na istoku: zapad je svet beskrajne slobode i bogatstva u koji smo pohrlili posle pada Berlinskog zida. Da se razumemo, taj svet jeste objektivno bio slobodniji i bogatiji – zar ne bi svako radije živeo u Lozani ili u Bordou nego u Tirani ili Kopša Miki? – ali često su nam držane lekcije i tamo gde smo znali i imali bolje. Teško je, recimo, zamisliti da žene sa istoka Evrope idu na Zapad da drže predavanja o ravnopravnosti ili o pravima roditelja, a moje iskustvo osamdesetih bilo je da je istok tu tada bio daleko ispred zapada. 

Vreme u Gvozdenoj zavesi je vreme Gorbačova i Margaret Tačer. Gvozdenu zavesu Gorbačov ruši, dok “Čelična ledi” Tačer jača Britaniju. Kao da su razmenili mesta!

Ta razmena mesta obeležila je kraj dvadesetog veka. Do pada Gvozdene zavese Zapad je ohrabrivao disidente da beže sa istoka, jer je to moglo samo jako malo. Kada su granice otvorene počela je da se diže nova gvozdena zavesa da bi se zaustavila reka migranata sa istoka na zapad, a još više sa globalnog juga na bogati sever. To je i sada nerešiv problem. Po nekom principu spojenih sudova, dva sveta počela su da liče jedan na drugi. 

Možda ste tako nešto pokrenuli likovima glavnih junaka u romanu, Milene i Džejsona, ne baš tipičnih predstavnika svojih zemalja?

Oko njih dvoje se vrte teme koje su me lično zanimale. Jedna je ideja nove klase na Istoku, pitanje kako su se u egalitarnim društvima realno postojećeg socijalizma stvarale društvene podele. O tome je odlično pisao Milovan Đilas u svom kapitalnom delu Nova klasa. Radilo se o privilegijama, a ne o bogatstvu. Recimo, Tito nije lično posedovao mnogo, nije koliko znam imao račune u švajcarskim bankama ili vile u Monte Karlu, ali je živeo stilom za koji su bile potrebne milijarde.

Koristim njega za primer jer svi znamo detalje vila i dvoraca od Ohrida do Bleda, ali drugi istočnoevropski lideri i krugovi oko njih nisu bili skromniji. To je Milenin život. Džejson je pripadnik boemske više srednje klase u Engleskoj, recimo i neradničke klase koja izgleda siromašnije nego što jeste, ali kod njega me je zanimao društveni status književnika, a posebno pesnika na zapadu. Oni su na istoku, objektivno, uživali određene privilegije. Milena ne može da zamisli da poezija njenog muža, nagrađivana, odlična, ne znači mnogo više nego da stoji s gitarom i šeširom na nekom pločniku.

Možete li zamisliti obrt: da se Džejson seli zbog ljubavi iza Gvozdene zavese? Kakav bi to bio kraj!

Zanimljiv scenario, ali ne mogu da zamislim da Milenin otac tako nešto dozvoli. On ima neograničenu moć: tu je on upravo kao kraljevi iz grčkog mita. 

Kroz Milenin lik ste reinterpretirali mit o Medeji. Kakvu ste Milenu-Medeju zamišljali?

Inspirisala me je mitska ideja Medeje kao varvarske princeze koja prati Džejsona u civilizovani zapadni, grčki svet. Onoga trenutka kada je on izda ona ostaje potpuno sama. Izdaja tu nije samo preljuba, nego nešto mnogo dublje, kršenje koda časti po kome se na istoku živi. Moj Džejson je šarmer, ali nije džentlmen, već jedan prevrtljiv i nečastan čovek. Znala sam posežući za Medejom da ne mogu nikako da pišem o čedomorstvu, pa je Milenina osveta upravo posezanje za prostorom beskrajne moći, povratak u očevo carstvo, kao uostalom i u grčkom mitu. Ona se žrtvuje da bi mogla da se osveti. 

U Mileninom slučaju ideja slobode je relativizovana: bežeći od autoritarnog, ona mu se vraća zbog osvete Džejsonu.

Jeste relativizovana. Milena dolazi do pesimističnog zaključka da slobode zapravo nema. Tu moji junaci takođe žive po kodovima grčkog mita, ispunjavajući sudbinu koja im je unapred data. Ideja slobodne volje ukazuje se kao zapadni privid. Sve nam je u životu već pisano.

Bezimenu zemlju sastavili ste od osobina zemalja pod komunizmom. Koliko u njoj ima Jugoslavije?

Kao u nekom mozaiku skupljala sam elemente svih istočnih zemalja, sovjetskih satelita: ima epizoda koje ćete prepoznati iz istorije Bugarske, Istočne Nemačke, Rumunije, Češke. Geografski, glavni grad možda najviše podseća na Sofiju, sa nekim elementima Praga. Imena junaka su najviše poljska i češka, a Milenu sam izabrala jer zvuči najbliže Medeji. Lokacija je jugoistok, opet zbog Medeje, čije je carstvo na obali Crnog mora. Jugoslavije činjenično ima možda još i najmanje, jer nije tipični deo istočnog bloka, ali u atmosferi, duhu vremena, ima je i te kako. Ta zlatna omladina, razmažena dečurlija, stil oblačenja – te starke, leviske, la kosta majice i rej ban avijatorke – to su neki moji ispisnici. To smo sve vukli iz Trsta, Beča i Pariza da bismo zamišljali da smo negde drugde. 

Osećate li nostalgiju?

Do kovida sam uvek odlazila u Beograd dovoljno često da mi se čini da sam tu negde u susedstvu. Nikada nisam osetila nostalgiju, a da odmah ne reagujem, krenem u posetu, sednem s beogradskim društvom, nakupujem se knjiga. Posle je nastala pauza od dve i po godine, umrli su mi roditelji. Tu sam po prvi put osetila nostalgiju kojoj nema leka, jer ne mogu da sednem na avion za prošlost. Ali mislim da tu nije u pitanju geografska lokacija već neumitna strela vremena. Černobiljske jagode objavljene su na nemačkom kao “Nostalgija za Nigdinom”. To je to.

Svet koji me okružuje razgovara na engleskom

Pišete na engleskom iako vam je maternji srpski. Da li ste se tim opredeljenjem učvrstili u novom identitetu?

Nije to bilo pitanje svesnog opredeljenja koliko postepenog prelaska. Sa godinama sam počela da razmišljam, pa i da sanjam na engleskom, srpskohrvatski je nestao, a srpski se polako menjao. U početku sam pisala poeziju na srpskom, slala u neke časopise, ali pre interneta ta daljina činila se mnogo većom. Pisanje na engleskom ima mnogo više komercijalnog smisla. Od pisanja na srpskom nikada ne bih mogla da živim, tamo su i veliki tiraži vrlo mali. Ali nisam ni o tome razmišljala, niti sam identitet učvršćivala pisanjem. Svet koji me okružuje, taj londonski svet o kome pišem, živi u mojoj glavi i razgovara na engleskom jeziku: pisanje na srpskom bilo bi opet nekakav prevod. Ali ipak moj mentalitet, moja formativna iskustva, pripadaju Srbiji, tako da sam nužno uvek hibrid, pisac s crticom, ni tamo ni ovamo. Moj britanski kolega rekao je na promociji Gospodina K-a, romana koji je pisan engleskim jezikom iz 1947, da sam ja jedan od trenutno vodećih stilista engleskog jezika, ali da se o meni retko govori u tom kontekstu jer me uvek pomalo doživljavaju kao stranog pisca.

Pozajmljene predrasude

Ni Istok nije ostajao dužan, stvorio je svoje stereotipe o Zapadu. Da li biste imali dovoljno materijala za novu knjigu, recimo pod naslovom Izmišljanje Zapadne Ruritanije? Ili Ruritanija, a na Zapadu?

Svako uopštavanje nosi svoje opasnosti… Da se usredsredim na Srbiju i Englesku: koliko god da Englezi imaju predrasuda o Srbima, toliko i Srbi imaju predrasuda o Englezima. Mnoge su samo naše, mnoge su pozajmljene od Francuza, tradicionalnih rivala. U Černobiljskim jagodama napravila sam čitavu jednu listu.

Čak i u najvećim srpskim romanima imate elementarne greške u predstavljanju engleske istorije: tu bi zaista mogla da se napiše jedna zabavna knjiga. Problem je, međutim, to što mi na istoriju Britanije nemamo baš nikakvog uticaja pa je to više nekakav kuriozitet, dok je Britanija i te kako znala da utiče na sudbinu Srbije. Zato sam Izmišljanje Ruritanije pisala za anglofone čitaoce, a nisam imala potrebu da njima pokazujem koliko Srbi malo znaju o Britaniji. Pritom ne bih želela da doprinesem slici Srbije kao nekakvog nevinašca na milosti ili nemilosti velikih sila, jer ni u tu sliku ne verujem. Srbija bira za koji će pravac kretanja glasati, kao što je i Britanija izabrala Bregzit, iako je bilo očigledno da će Evropska zajednica, iz sopstvenih interesa, učiniti sve da to bude jedan neuspešan potez. Nadam se da će se i Britanija i Srbija izvući iz trenutnih poteškoća.

Izvor: Novi magazin.