Verbić: Za drugačiju školu potrebni i drugačiji ljudi

Razgovarala: Jelka Jovanović, Izvor: Novi magazin

Profesor na fakultetu FEFA Srđan Verbić bio je ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja u prvoj vladi Aleksandra Vučića 2014, uz još nekoliko imena koja su imala odrednicu „nestranačka ličnost“, poput Dušana Vujovića, Kori Udovički i Lazara Krstića. Verbić je bio prilično iznenađenje za široku javnost, ne samo zbog toga što je označen kao prvi ministar s minđušom već više zbog činjenice da se praktično sam preporučio za to vrlo odgovorno mesto, uveren da može da pomogne u onome što se ovde zove obrazovna reforma, ali kojoj nikako da dođe vreme, potvrdilo je i Verbićevo dvogodišnje iskustvo. Koje bi, kao prvo ponovio, ali ne bi opet seo u ministarsku fotelju koja se pokazala vrlo neudobnom. Bar za njega.

Početak školske godine za osnovce i srednjoškolce sa nizom nimalo prijatnih dešavanja koja se ponavljaju iz godine u godinu, samo sa sve jačim intenzitetom, povod je za razgovor Novog magazine s Verbićem. Kao i, razume se, skori upis na fakultete, među kojima posle mnogo godina neće biti oni na univerzitetu Megatrend, kojem je prošle sedmice oduzeta akreditacija. 

Znači li to da se konačno nešto menja nabolje u našem visokom školstvu i šta znači što će studentima biti omogućeno da završe započete studije?

Diskutabilno je da li se nešto menja nabolje jer moramo uzeti u obzir da imamo sve manju kohortu, sve je manje učenika u generaciji. A kada se nešto akredituje ostane, ako ne doveka onda barem pet, šest godina važe iste brojke, tako da mi u visokom obrazovanju odavno imamo više tih akreditovanih mesta za studente nego što imamo dece u generaciji! Na državnim fakultetima je fiksni broj akreditovanih mesta, bez obzira na broj prijavljenih i upisanih, pa kada se smanji broj prijavljenih na privatnim univerzitetima, ostaje vrlo malo onih koji konkurišu. Činjenica je i da je za izvestan broj studenata prvi izbor privatni fakultet jer im je važan taj drugačiji odnos, bez obzira na to što se školarina plaća, ali taj posao ni izbliza nije tako unosan kao što je bio pre deset ili 20 godina, kada je otvoreno mnoštvo privatnih univerziteta i fakulteta. Ljudi su na njima sticali doktorate, a danas ćete na privatnim fakultetima teško naći doktorande.

Dakle, kada se neki univerzitet ili studijski program ugasi, to ne mora da bude posledica toga što smo se mi opametili već zbog toga što nema interesovanja. Kad ekonomski interes više ne postoji, ne ulaže se, izgubi se akreditacija. Što je dobro jer fakulteti koji opstaju imaju šansu da bolje rade.

Dakle, kada se neki univerzitet ili studijski program ugasi, to ne mora da bude posledica toga što smo se mi opametili već zbog toga što nema interesovanja

Iz toga zaključujem da ništa nismo radili ni uradili, a kadrovi koji izlaze s fakulteta sve su slabiji. Ne govorim o izuzetnima već o proseku. Ili mi je utisak pogrešan?

Nije pogrešan utisak, samo taj fenomen nije samo naš. Za prošlu godinu znam da su u Americi objavili da je najmanji broj prijavljenih na državne univerzitete otkako postoje, ove generacije sada nisu zainteresovane da studiraju. To je posledica tržišta koje više ne gleda toliko ko je koju školu završio, da li je to zvučna škola i kakav je prosek bio – mnoge stvari mogu da se autsorsuju, ako ti nećeš da radiš, ima ko hoće, naći ćemo neke Indijce, neke ljude sa Balkana, tako da se mnogo više razmišlja o tome da što pre počne da se radi. Mladi znaju da je to dinamično, da će mnogo puta menjati poslove i da studiranje, naročito doktorati, više ništa ne garantuju.

Velike kompanije se ponašaju, rekao bih, suprotno od onoga kako bi trebalo, spuštaju granicu toga šta zahtevaju od škole da bi nekoga primili na posao. Počelo je s Guglom, koji je pre nekoliko godina rekao da oni koji rade kod njih ne moraju da imaju fakultet, dovoljna je srednja škola, pa se to brzo prosto razlilo na mnoga mesta, pa evo već dve godine da bi neko radio u Maxiju ne mora da ima ni diplomu srednje škole, dovoljna je i osnovna. Dakle, spuštamo kriterijume. Kad kažem „mi“, mislim na poslodavce, ali reflektuje se na sve nas, spuštamo nivo, što je veoma loše jer taj posao koji rade i oni u Maxiju i oni u Guglu zahteva neki nivo odgovornosti, zahteva da ljudi razmisle o svom poslu. Taj neko ko radi u Guglu, radi istovremeno i za vojnu industriju, za neke nedemokratske režime, za bilo koga i uopšte ne postavlja pitanje za koga radi ono što radi. 

Od akademskih građana očekujemo da imaju stav o onome što rade, da izgrade standarde šta može, šta ne može, a ako stalno spuštamo granicu i demonstriramo „može to i s nekim kursom“, da može da radi i neko ko nije kvalifikovan, logično da opada interesovanje za studiranje. A to se reflektuje tako što i taj posao obrazovanja više nije lukrativan kao što je bio.

Dokle ćemo stići s takvim kriterijumima?

To je dobro pitanje, pa još kad uvedemo veštačku inteligenciju da radi umesto tamo nekih ljudi koji traže plate, godišnje odmore i svašta nešto, a njoj je dovoljna samo struja – to uopšte ne izgleda kao dobra perspektiva. Prosto mislim da bi ljudi morali da se pobune i kažu „hej, hajde da zadržimo neke standarde pošto mašine to neće moći“.

Još jedan rukavac koji se naslanja; kad ste bili ministar počelo je sa dualnim obrazovanjem. Pratite li kako ide taj neki „osušeni“ sistem obrazovanja i jesu li se poslodavci u međuvremenu prilagodili?

Ima ozbiljnih poslodavaca koji znaju šta im je potrebno i hoće da ulože svoj novac – što jeste poenta da poslodavci ulažu, a ne da im država plati! – da obrazuju nekoga kao budućeg radnika. To učenje uz rad može da bude dobro, ali problem je perspektiva, koliko će taj neko ostati na tom poslu. Koliko će uopšte taj posao da opstane, koliko će kompanija biti tu. Na primer, koliko smo imali različitih obuka za zavarivače, ali mnogi su završili u Rusiji, Nemačkoj, na severu Norveške, gde rade to što su naučili. Kada dualno obrazovanje dobro funkcioniše, onda se ljudi zapošljavaju u tim firmama i ne žele da se bave nečim drugim, njima je taj posao zanimljiv. 

Ali ja nisam siguran koliko mladih ljudi danas zaista želi dualno obrazovanje, da li su otišli u tu školu baš zbog toga što žele da rade baš to ili nisu imali izbora? Ako non-stop imamo firme koje traju od jedne subvencije do druge i kad im se ne svidi to što su dobili pokupe se i odu – šta je s radnicima? Možda su njih baš dobro spremili za taj posao, ali kada posao ode, šta onda?

To učenje uz rad može bude dobro, ali problem je perspektiva, koliko će taj neko da ostane na tom poslu, Koliko će uopšte taj posao da opstane, koliko će kompanija biti tu

Moraju i oni da idu ili šta je rešenje? Da rade nešto drugo? 

Moraju da rade nešto drugačije. Moje pitanje je da li je uopšte etično nekoga obrazovati za vrlo uzak segment posla ako ne znamo da li će sledeće godine postojati tržište za to? Ne kažem da je ideja dualnog obrazovanja potpuno promašena, ali maši kod targetiranja kompanija koje treba da se uključe. Ako gledamo strane investitore koji imaju dobre uslove, ali sutra mogu da odu, ogroman je rizik upropastiti generacije koje su učile samo to i ništa drugo. Ali, sa druge strane, zamislite da imamo dualno obrazovanje za domove zdravlja, da jednog dana deca idu u školu, drugog na praksu u dom zdravlja i na kraju tamo i rade. To bi bilo idealno, svuda u javnim institucijama, zašto ne sa gradskim zelenilom, gradskim saobraćajem, gde god je potrebno. To bi i te kako imalo smisla, ali mi nemamo to nego uglavnom činimo uslugu stranim investitorima. Naš motiv nije da rešimo problem radne snage u javnom sektoru već problem stranim investitorima.

Kad ste dolazili na mesto ministra, imali ste viziju šta raditi, ali ne i saglasnost. Šta se i da li se za ovih deset godina nešto promenilo? Mislim na dobre stvari, loše se vide golim okom.

Ne bih rekao da se stvari menjaju nabolje, prosto smo se navikli da se ne držimo dogovora. Mi napišemo strategiju razvoja, a hoće li nekom da fali dlaka s glave što nije uradio nešto što mu je bila obaveza? Mi nemamo praksu provere realizovanog, za šta su izdvojene pare iz budžeta, mi to ne preispitujemo, kažemo „nema veze, donećemo novu strategiju“, a i ona može biti proizvoljna. Ne mislim da treba ići u drugu krajnost kao u Kini kada prave petogodišnji plan i kažu napravićemo toliko i toliko stanova, pa posle ruše višak. 

No, ukoliko se ne pridržavamo krovnog dokumenta, nema smisla o tome pričati. Koliko dugo govorimo da ćemo uvesti državnu maturu, pa se to ne dešava iako bi ona jedina mogla da uredi upisivanje na fakultete; na ulazu u srednju školu to imamo.

Sada su u fokusu problemi u osnovim i srednjim školama, od nasilja do položaja prosvetnih radnika koji nikada u društvenom smislu nije bio gori. Postoji li mogućnost da se to promeni?

Moramo da redefinišemo školu, to nam predstoji. Držimo se okvira za školu kakvi su bili u nekim drugim vremenima. Jasno je da nastavnički poziv danas nije atraktivan, vidi se pri upisu na nastavničke fakultete, ne samo ovde. Neke zemlje u okruženju su počele sa stipendijama, studenti upišu studije, odrade ako moraju i na kraju promene struku. U zemljama koje govore veće jezike nego što je srpski situacija je još gora – jer je mobilnost veća. Recimo, u Rumuniji je odziv za upis veliki, ali mnogo njih posle studija ode u Italiju, lako nauče jezik, to je EU, pa ispada da su nastavnički fakulteti u Rumuniji rasadnik kadrova za neke malo bogatije zemlje Evropske unije. Naši ne mogu da predaju na srpskom u nekoj drugoj zemlji, ali mogu da promene profesiju. To je realnost i nikakve mere podsticaja neće je promeniti – potrebna nam je potpuno drugačija škola.

Šta to podrazumeva? 

Mnogo toga, danas se svet toliko brzo menja da dok smislimo šta je bolje, situacija se već promenila. Mi smo imali problem sa diplomskim radovima na fakultetima koji zastare…

To je na fakultetima, ali šta je sa obrazovanjem od predškolskog do fakulteta?

U predškolskom ja ništa ne bih menjao, samo bih povećao obuhvat dece; imamo obrazovane vaspitače koji dobro rade iako nisu dobro plaćeni. Ta socijalizacija je sama po sebi mnogo bolja nego da sede sa babom i dedom i vise na telefonu. Naša škola ni u prva četiri razreda nije uopšte loša, i tu nemamo mnogo da menjamo, samo što bih ja zaista izbacio mobilne telefone iz škole, što su već uradile mnoge evropske škole.

Dakle, kako izbaciti mobilne telefone sa časa?

Ako je pre deset i više godina bilo pitanje da li je bolje s mobilnim telefonima ili bez njih u školi, danas ta dilema ne postoji – bolje je bez njih. Telefoni su dobili toliko novih funkcija i toliko odvlače pažnju da je nemoguć posao za nastavnika da decu zainteresuje za ono što predaje. Dovoljna je jedna poruka da skrene pažnju.

Realnost je da je ta kutijica važna i nama odraslima, ali kada je škola u pitanju, pokazalo se da ima mnogo loših stvari. Prva je to odvlačenje pažnje, druga snimanje na licu mesta i „kačenje“ na društvene mreže odmah. Rekoste da je nasilje u školama mnogo veće nego što je bilo, ja čak nisam siguran, ali da je mnogo vidljivije, jeste, i mislim da bi sama činjenica da telefona nema na času drastično promenila situaciju. E sad, to je teško uraditi.

Ministarstvo skida odgovornost i daje preporuku školama i direktorima da to sami urede. Direktor zabrani mobilne, onda se dignu roditelji i ništa se ne reši, a čak i kad bi direktor to rešio kod učenika – kako će kod nastavnika? Koji to direktor može da sprovede bez policije!

Problemi, dakle, nastaju od petog razreda? 

Imamo manjak nastavnika za neke predmete…

I zastarele nastavne programe?

Nastavni programi čak i nisu problem. Znate, najlakše je menjati program, to nikoga posebno ne boli, objavi se novi program, nešto malo promeni u udžbenicima, nastavnici i dalje predaju isto, na kontrolnim ispitima je manje-više isto. Ne bih rekao ni da su programi toliko zastareli, bili bi upotrebljivi kad bi se učilo kako treba, ali sve je manje nastavnika sposobnih da rade u tom okruženju. Nastavnik matematike nije onaj koji samo zna da izvede formulu na tabli, on mora da zna kako da smiri đake koji ometaju čas ili kad se dvojica potuku. Ako tu dvojicu ne smiri, celo odeljenje ima štetu i može biti najpametniji matematičar, to njegovo izvođenje formule ne vredi ništa.

Zbog toga su važni nastavnički fakulteti?

Tako je. Školi je i danas i pre sto godina zajedničko da su neka deca, neki tinejdžeri više privlače pažnju, sklonija ekscesima, to treba smirivati, motivisati te učenike, posejati bar dve, tri ideje, naći onu za koju ćete ih pohvaliti. I matematičar to mora da zna, a mi danas u školama imamo mnogo ljudi koji nisu ni dobri matematičari ni dobri pedagozi, došli su kao zamene, i to nestručne jer na tržištu nema nastavnika matematike, fizike, engleskog…

U prva četiri razreda nema tog problema jer učitelj predaje sve, problem nastaje u petom razredu kada se posao deli na 15 nastavnika. Nama su potrebni oni koji se neće zaustaviti na „svom“ poslu da nešto predaju već svi moraju da rade u jednom cilju, a to je obrazovanje dece.

Da skratimo: nama je potrebna reforma ljudi u obrazovanju?

Realnost je danas drugačija, svaki nastavnik gleda samo svoj predmet i nema vremena da se bavi učenikom koji je možda gladan, trpi nasilje ili prosto ne može da se snađe… Ako đaci u tim kritičnim godinama zaključe da škola nije za njih – imamo ozbiljan problem.

Problem se multiplikuje u srednjim školama.

Da. Ima dobrih škola, sa dobrim programima, a ima zaboravljenih. Moramo to menjati dinamičnije, ali ne možete to menjati ako nemate ljude. Hteli smo, recimo, da ubacimo programiranje i informatiku u osnovne i srednje škole, ali nema ljudi koji to mogu da predaju. Pa šta ćemo? Da nešto lažno nazovemo programiranjem, kao što smo to uradili sa građanskim vaspitanjem na kojem se igra fudbal ili se prosto čas gubi. I s tim fejkovanjem predmeta nećemo naučiti decu, nećemo razviti ni računarske ni građanske kompetencije.

No, kako to promeniti ako zaposleni u prosveti svaku školsku godinu moraju da počnu štrajkom da bi stigli do prosečne plate! Tuku ih i deca i roditelji…

Zvaničnici mnogo doprinose lošem položaju nastavnika u društvu, ali i mi kao građani ne poštujemo znanje. To se vidi i po ponašanju roditelja prema nastavnicima, ali to omalovažavanje ide od svih nas. Ko još ovde poštuje pekara? Niko, ali kad pekar otvori lanac pekara, postaje nova ličnost jer se sve gleda kroz novac i položaj. Isto tako malo ko poštuje nastavnike.

Stalno sa olimpijada znanja stižu vesti o medaljama naših učenika. Izgleda da ih ima u izobilju, kako se staramo o talentovanima?

Zapravo, o njima bi trebalo manje da se staramo jer su oni sposobni da nađu svoj put – kakav god da je sistem, oni su pametniji od sistema i uspevaju. E sad, kad država hoće da se hvali, ona priča o talentima umesto da se brine o svima, posebno o onima koji nisu previše talentovani ili zainteresovani za školu, ali su nam i te kako potrebni i kao građani i kao radnici. 

Lakše je hvaliti se rezultatima s takmičenja nego raditi, ali rekao bih da je to neka vrsta bolesti koja je zahvatila istok Evrope – svi gledaju da kvalitet svog sistema prikažu kroz rezultate na takmičenjima, što nema veze s realnošću. Pričate o 10, 20 najboljih u generaciji, a imate 70 hiljada učenika. Kakva je veza između toga? Pri tome smo prilično nekorektni u tumačenju; kad pogledate rezultate sa takmičenja, oni nisu toliko dobri da bismo govorili kao da su sjajni. Recimo, sa matematičke olimpijade se svake godine objavljuje rang-lista zemalja po broju osvojenih medalja, naše je mesto oko 40… A naše mesto na PISA testiranju je oko 40! Znači, mi nemamo bolju oštricu nego sredinu i to je naša realna pozicija. Mi smo relativno mala zemlja, negde stota po broju stanovnika, bolji smo od zemalja sa sličnim brojem stanovnika, ali nismo najpametniji na svetu, ne ulažemo najviše, nismo najbolje osmislili kako se to radi.

Nema razloga da se hvalimo radom s talentima, posebno ako ne razmišljamo šta posle s njima. Ako nama svi talentovani odu na strane univerzitete i više nikada ne čujemo za njih, ili odu u strane kompanije da rade za veliku platu i budu zadovoljni – to je bitno lošije od onog što će Finska ili Švedska uraditi sa svojim talentima. Oni će da naprave svoju kompaniju, nešto novo, da postanu vidljivi u tom svetu, a mi naše talente potrošimo, nemamo primer da kažemo ovo su naši supertalentovani ljudi, napravili su svoj startap, firmu od milijardu dolara…

Roditelji očekuju da im škola nauči i vaspita dete, ono što sami ne rade, pa kad nisu zadovoljni učinkom, dođu i nokautiraju nastavnika. Pred decom!

Definitivno roditelji ne razumeju šta znači školovanje danas, školu gledaju kao mesto koje će da im čuva dete od toliko do toliko sati, mesto koje će da nauči decu onome što sami nisu uspeli, a ta komunikacija između škole i roditelja morala bi da bude mnogo bolja.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.