Tragične heroine ženske emancipacije

Razgovarala: Aleksandra Mijalković, Izvor: Novi magazin

Pusto, kamenito ostrvo u Kvarnerskom zalivu, zaraslo tvrdolisnom makijom – Sveti Grgur, ili čakavski Šagargur – jedno je od najtmurnijih mesta u Jadranskom moru, a možda i na planeti, ne toliko zbog surove prirode, već zbog surovosti čoveka koji je na njemu ostavio trag. Ruševine koje danas tamo zatičemo ostaci su nekadašnjeg ženskog logora, u kojem su sredinom prošlog veka, nakon zloglasne Rezolucije Informbiroa, bile zatočene, mučene i ponižavane političke osuđenice iz cele Jugoslavije. Dugometražni dokumentarni prvenac crnogorske autorke Nataše Nelević – Šagargur, priča je o stradanju žena u najbolnijoj totalitarnoj epizodi jugoslovenskog socijalizma, o kojoj se (pre)dugo ćutalo.

Film je zasnovan na memoarima Đine Markuš, jedne od logorašica sa Sv. Grgura, i svedočenjima njene nećake Marine Đurašković. Đina je još pre Drugog svetskog rata bila članica KPJ, partizanskom pokretu pridružila se 1943, a uhapšena 1951. na poslu u pošti u Beogradu, i optužena da je odatle slala pisma neprijateljima Jugoslavije u inostranstvu. Bila je zatočena do 1953. godine.

Autorka je u film uključila i nekoliko mladih crnogorskih umetnica, pored ostalih, Jelenu Laban (interpretatorka memoara Đine Markuš), Teodoru Nikčević (autorka izložbe koja je integrisana u dokumentarac), i Slađanu Kavarić Mandić (komentatorka). Šagargur je snimljen u crnogorsko-srpskoj koprodukciji, uz finansijsku podršku filmskih centara Srbije i Crne Gore, premijera je bila u februaru u Podgorici, zatim je prikazan u okviru Regionalne panorame na 71. Martovskom festivalu u Beogradu.

Svoj prvi film, dokumentarni, posvetili ste logoru Šagargur? Dosad ste se ženskim temama bavili kroz stručne tekstove, u romanima i dramama, zašto sada pokretne slike, umesto pisane reči?

To je bio sticaj okolnosti. Moja uloga na početku bila je scenaristička. Ali, okolnosti su se tako namestile da sam na kraju, kad je proces rada na filmu zapao u krizu, morala preuzeti i rediteljsku ulogu. Nije mi bilo ugodno naći se na nepoznatom terenu, u nepoznatom umetničkom jeziku. To je ona situacija kad znate šta želite, ali ne i kako da dođete do toga, što ne može biti prijatno za saradnike. Morala sam da se oslonim na svoj, da tako kažem, opšti umetnički senzibilitet i prođem kroz jedno ubrzano razumevanje filmskog jezika koji, kako sami sugerišete, nije isti kao jezik književnosti. Upustila sam se u to jer sam imala podršku producenta Branimira Žugića, a onda se u fazi montaže pojavio Dušan Vuleković, reditelj po obrazovanju i izuzetno senzibilan i posvećen umetnik, i ispostavilo se da je sa takvim saradnikom ipak moguće prevazići manjak filmskog obrazovanja.

Kako ste došli do rukopisa memoara logorašice Đine Markuš, koji su okosnica filma, zašto ste se za njega zainteresovali, ima li delova koje ste namerno izostavili?

Jovan Markuš, Đinin nećak, pozvao me je jednog dana i rekao da bi mi rado dao da pročitam neobjavljene memoare njegove tetke koja je bila na Golom otoku, verovatno jer je znao da se moja interesovanja kreću u tom smeru, i procenio da bi me to štivo moglo zanimati. Uzela sam tekst, pročitala ga i ostala bez daha. Nije to bilo prvi put da čitam memoare logoraša i logorašica sa Golog otoka, i tu nije bilo činjenica koje mi već nisu bile poznate. Ali, to strašno mesto najednom je postalo toliko stvarno i živo. U filmu, u jednom trenutku, Marina kaže da je za nju Goli otok postao stvaran tek onda kad je pročitala Đinine memoare. Nešto slično bih i ja mogla da kažem. Taj tekst je tačan, nepotkupljiv, hrabar i istinit. To su jednostavne dnevničke zabeleške koje su napisane decenijama nakon izlaska iz logora, u kojem se stvarnost tog užasnog mesta otkriva u svojoj golotinji bez patetike, bez ideologizacije, bez apstrahovanja. Jednostavno se, dok čitate tekst, nađete tamo, sa tim logorašicama, živite sa njima iz dana u dan, možete da osetite mirise hrane i katrana, njihovog znoja, žegu sunca koje prži, teksturu kamena koji nose, da vidite plavetnilo mora koje ih odvaja od kopna, od slobode, od onih koji ih čekaju s druge strane, da osetite užas samoće u kojoj su prinuđene da žive okružene ljudima kojima ne smeju verovati, teskobe koja se ne može izdržati. Iskoristili smo u filmu samo delove memoara, ali nismo ništa izostavili zbog neprihvatljivosti sadržaja ili sličnih stvari. Jednostavno smo uzeli ono za šta nam se činilo da u najvećoj meri prenosi atmosferu tog strašnog mesta.

S obzirom na oskudan arhivski materijal (pisani dokumenti, fotografije, snimci, svedočenja) na čemu ste zasnovali svoje istraživanje o logoru Šagargur, jeste li se obraćali i zvaničnim institucijama za podatke?

Film je usmeren na individualno iskustvo života u logoru i nakon logora, na ono što je u moralnom, emotivnom i psihološkom smislu morala da proživi jedna logorašica, dakle na najintimniji doživljaj sopstvenog ljudskog poraza u okolnostima koje su bile podešene tako da poraz bude nepodnošljiv i neizbežan. S obzirom na takav fokus, nisu nam bili važni zvanični podaci koje smo eventualno mogli dobiti od postjugoslovenskih institucija koje arhiviraju građu o Rezoluciji Informbiroa. Podataka koji su nama bili važni tamo nema. Čitala sam, naravno, različite tekstove o Golom otoku, ali i one o savremenim logorima, poput tekstova Đorđa Agambena da bih bolje razumela šta su logori, pod kakvim uslovima oni nastaju, šta je njihova svrha i šta se tamo dešava ljudima, jer Goli otok jeste proizvod jugoslovenskog autoritarnog socijalizma i posebnih istorijskih i političkih okolnosti, ali je on ipak logor među drugim logorima. Čitala sam sve to da bih bolje razumela ono o čemu Đina piše. Od samog početka, dakle, naša namera je bila da verujemo svedočenju Đine Markuš i njene nećake Marine, i da ta svedočenja ne pokušavamo da proveravamo ili legitimišemo upoređujući ih sa bilo kakvim institucionalnim argumentima.

Glavna ličnost koja vodi kroz priču o Đini je njena sestričina Marina Đurašković. Srela sam se sa njom prvi put u Beogradu, u kafani Grmeč, to je bilo ubrzo nakon što sam pročitala memoare i saznala da je Đina sa njom bila u veoma bliskim odnosima. Odmah sam pomislila, dok smo tamo sedele, da se Marini može verovati na isti način na koji se veruje Đininim memoarima, i da njihova dva glasa mogu zajedno da nose ovaj film – kaže sagovornica Novog magazina.

Zašto je potiskivana i skrivana istina o Šagarguru, čak i kad je počelo da se govori i piše o Golom otoku i muškarcima koji su tamo bili zatočeni?

O Golom otoku se ćutalo iz više razloga. Sami logoraši i logorašice su isprva ćutali jer su bili prinuđeni na to. Oni su prilikom izlaska iz logora morao da potpišu dokument kojim se obavezuju na ćutanje i saradnju sa Udbom. Kasnije, ćutali su zato što su tamo posramljivani, terani da jedni drugim budu zveri, lišavani dostojanstva, iz dana u dan, iz godine u godinu. O tome se ne govori, naročito ne sa onima koji tamo nisu bili. U Onome što ostaje od Aušvica Agamben kaže, otprilike, da se svaki logoraš u nacističkim logorima zapravo stidi što je preživeo, i da je svestan da će se svaki čovek koji tamo nije bio zapitati šta je to on morao da uradi da bi izašao živ iz logora. To je takođe iskustvo golootočana. Ljudi koji nemaju logorsko iskustvo skloni su da u taj logorski univerzum unose moralna pravila iz sveta u kojem su suverenost ljudskog života i dostojanstvo koliko-toliko pravno zaštićeni i ne žele, ili odbijaju da razumeju da postoje mesta gde ta pravila ne važe, gde je čovek potpuno ogoljen, sveden na nagon, na goli život koji pristaje na sve da bi opstao, i da u logorima drugačije nije moguće. To je zazorno, od toga se okreće glava. Zato su ćutali.

Film Šagargur biće u aprilu i maju prikazan na festivalima dokumentarnog filma u Barseloni, Istanbulu i u Portu. Producent i autorka se nadaju da će ga videti publika na još nekim festivalima. Nakon toga bi trebalo da uslede i bioskopska prikazivanja

Ipak, 1970-ih godina počeli su da se javljaju memoari logoraša i da nastaju književna dela na tu temu. Nešto kasnije, pojavljuju se i prvi memoari logorašica. Ovde se treba podsetiti da je Danilo Kiš prvi intervjuisao logorašice u emisiji Goli život, koja je nastala u produkciji JRT 1989, i da su neki od prvih ženskih memoara nastali na njegov podsticaj. O Golom otoku je počelo da se govori javno onda kad je ideološki aparat socijalističke Jugoslavije počinjao da slabi. Ali, trauma je ostala. Tamo su se događale stvari koje naprosto ne mogu da se integrišu u moralnu svest. Ostalo je mučno iskustvo od kojeg svi zaziremo, stidimo ga se, izuzev pojedinaca poput, na primer Jova Kapičića, koji je, uzgred, u Crnoj Gori važio kao glavni arbitar i autoritet za pitanja Golog otoka sve do svoje smrti.

Odnos prema logorašicama je bio jednako grub, bezdušan, ponižavajući, možda i gori nego prema logorašima (mnoge su izgubile mogućnost da postanu majke). O tome dovoljno govori podatak da sestra nije prepoznala Đinu kad se ova vratila sa ostrva, i da su tri godine koje je Đina tamo provela toliko duboko na nju uticale, da se kao ličnost nikad do kraja nije oporavila, a poživela je 88 godina?

Žene su, tačno je, bile izložene istim metodama fizičkog, moralnog i psihološkog nasilja kao i muškarci – tako je valjda nalagala rodna ravnopravnost koja je bila tekovina NOB i revolucije. Ali, ipak su postojale i posebne kazne za njih, vrlo tradicionalne, kojima su se ponižavale kao bludnice, njihova se ženskost degradirala – kazne poružnjivanja, deseksualizacije. Nikad nije utvrđeno, barem koliko znam, da li je postojala namera da se unište njihove reproduktivne sposobnosti. U svakom slučaju, teško da su mogle računati da će im njihova namučena, izgladnjivana i sramoćena tela više prirediti bilo kakav oblik zadovoljstva i biti osnov za neko samopouzdanje.

Je li bilo poteškoća da posetite Sv. Grgur i tamo snimate? Šta ste zatekli na mestu nekadašnjeg logora?

Nije bilo poteškoća u vezi sa odlaskom na Goli otok i Sv. Grgur. Rekla bih, na osnovu onoga što smo tamo zatekli, da hrvatske vlasti još zapravo ne znaju šta da rade sa ovim ostrvima i tim delom zajedničkog, jugoslovenskog istorijskog nasleđa, jer ta ostrva nisu ni komercijalizovana i turistički valorizovana (kao što je slučaj sa nekim drugim mestima stradanja) iako je bilo takvih ideja, ali jedva da su označena kao mesta političkog stradanja. Izuzetak su logori u kojima su bile žene. U Hrvatskoj postoji grupa žena, mislim u prvom redu na antropološkinju Renatu Jambrešić Kirin i vizuelnu umetnicu Andreu Kulunčić, koje su nastojale da sačuvaju od zaborava stradanja logorašica i koje su pre nekoliko godina postavile table na mestima gde su bili ženski logori. Dakle, tamo je sve onako kako je bilo, barem je tako bilo pre dve godine, s tim što je vreme učinilo svoje i donekle devastiralo objekte. To je prosto pejzaž jedne traume kojoj se niko ne usuđuje da priđe.

Koliko je ukupno žena prošlo kroz ovaj logor, koji je izgrađen1948. i zatvoren tek 1988, koliko od toga političkih zatvorenica?

Pretpostavlja se da je oko 850 žena prošlo kroz logore na Golom otoku i Svetom Grguru od 1949. do 1956. Sudeći po onome što piše Renata Jambrešić Kirin u svom istraživanju – Šalje Tito svoje na ljetovanje: ženska trauma i arhipelag Goli, među njima je bilo najviše mladih i obrazovanih komunistkinja i učesnica NOB. O tome šta se dešavalo na ovim ostrvima nakon što su ih napustili poslednji informbirovci i informibrovke ne znam mnogo.

Kao autorka koja se bavi feminističkim teorijama i ženskim studijama, šta ste prepoznali kao ključno u priči o Đini i logoru Šagargur i želeli da prenesete gledaocima svog filma?

Kad govorim o političkoj sudbini tih žena ne mogu da ne spomenem tekst Eme Goldman Tragedija ženske emancipacije. Te žene bile su tragične heroine ženske emancipacije na jugoslovenski način. Mnoge od njih verovatno nikad ne bi ni ušle u politički život da nije bilo KPJ i antifašističke borbe, ali se desilo to što se desilo i one su naprosto zgrabile priliku i jurnule u javni i politički život. Samo nekoliko godina nakon završetka rata morale su da plate tako strašnu cenu svog izjednačavanja sa muškarcima u pogledu političkih prava. U istom paketu sa emancipacijom i političkim pravima, dobile su i pravo da budu poslate u logore i tamo sramoćene na isti način kao muškarci. To je ta užasna logika ženske emancipacije koja se uvek toliko skupo plaća da se nekad zapitamo – čemu sve to?

Disfunkcionalne porodice, netipične, proširene, porodice u kojima se uspostavljaju neke drugačije veze, ali svi pokušavaju da ostanu sebi dosledni i iskreni, i one u kojima članovi ne uspevaju da komuniciraju, ali iako je možda teško rečima opisati osećanja, to ne znači da ona nisu snažna – opisao je reditelj Stefan Arsenijević, selektor ovogodišnje Nedelje finskog filma, poveznicu osam nesvakidašnjih, duhovitih, dirljivih i otkačenih ostvarenja, koja će na ovoj smotri biti premijerno prikazana od 11. do 15. aprila u Dvorani Kulturnog centra Beograda.

Zorana Đaković Miniti, pomoćnica direktora za program KCB, jednog od organizatora manifestacije (uz Finski filmski institut i Ambasadu Finske), pojasnila je da će ovdašnja publika sedmi put imati priliku da vidi najnovija ostvarenja finske kinematografije, na festivalu koji su 2010. uspostavili Nebojša Popović, tadašnja urednica Filmskog programa KCB Vesna Danilović i Jana Puskala, šefica Međunarodnog odeljenja Finskog filmskog instituta. Otpravnik poslova Finske ambasade, Ilka Milimaki najavio je da će, uz Janu Puskalu, gošća Beograda biti i Tia Kouvo, rediteljka filma Porodični ručak (dobitnik najvažnije nacionalne nagrade za najbolji film, scenario i režiju) kojim se otvara Nedelja finskog filma, jedina ove vrste u regionu.

Sa fantastičnim osećanjem za neizgovoreno, uz finu dozu prepoznatljivog finskog humora, Porodični ručak pripoveda o članovima jedne finske porodice u kući zavejanoj snegom za Božić. U Četvoro odraslih klinaca bračni par se upušta u istraživanje koncepta poliamorne veze. U Mehuru će tinejdžerka učiniti sve da sabotira vanbračnu vezu svoje majke sa drugom ženom. U Je’vidi potisnuta porodična priča o asimilaciji članova starosedelačkog naroda Skolt Sámi, kada izađe na videlo, daće novi smisao dvema otuđenim rođakama. U Hit Big će izlazak oca iz zatvora pokrenuti beskrupuloznu alanfordovsku poteru za skrivenim plenom u kojoj će se članovi porodice okrenuti jedni protiv drugih. U Najgoroj ideji ikada junakinja će morati da bira između porodice i prijateljstva, dok dokumentarac Raj za karaoke istražuje kako se osećaj usamljenosti može osetiti kroz omiljenu finsku zanimaciju – karaoke.

 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.