Torlak: od zlatnog do kamenog doba

Intervju Miroslav Stajić, specijalista medicinske mikrobiologije

Razgovarala: Jelena Aleksić

Sagovornik Novog magazina je ceo radni vek proveo na Torlaku. Miroslav Stajić, specijalista medicinske mikrobiologije, bio je šef Odeljenja za proizvodnju toksoida difterije, ali i šef Odeljenja za kombinovanje bakterijskih vakcina, kao i autor proizvodnje seruma protiv zmijskog otrova. Iako će nam najviše govoriti o tome kako se iz zlatnog Torlak našao u kamenom dobu, za početak razgovaramo o aktuelnim događajima i najavama o proizvodnju kineske i ruske vakcine u Srbiji.

Koliko je to realno, naročito imajući u vidu najavljenu izgradnju nove fabrike?

Srbija ima izuzetnu tradiciju proizvodnje seruma i vakcina i sigurno je da može da proizvede “sinofarm” vakcinu, pre svega zbog činjenice da je u pitanju stara metoda. Naime, na Torlaku se pre 60 godina proizvodila celovirusna inaktivisana vakcina, odnosno umrtvljena vakcina. Mi smo još 1963. počeli da proizvodimo vakcinu protiv gripa tog tipa, a prošle godine je, navodno, proizvodnja obnovljena.

Zašto navodno? Sumnjate li da je zaista na Torlaku napravljeno cepivo ili je, prema tvrdnjama pojedinaca, uvezen poluproizvod?

To je misterija za sve nas koji smo zainteresovani za Torlak i koji smo radni vek proveli tamo, pa nas i dalje zanima kako naša kuća funkcioniše. Posebno je opasno kad se kriju podaci o tome gde je i kada nabavljen materijal, kad se počelo s proizvodnjom, koji je tehnološki postupak primenjen i, na kraju, zašto niko ne izađe da nam objasni ono što zanima celokupnu javnost.

Šta je, po vašem mišljenju, upitno?

U prvom redu vreme kada je navodno napravljena vakcina. Zašto? Zato što proizvodnja vakcine za tekuću godinu mora da počne u januaru iste te godine. Prvo se proizvodi virus tipa B, koji se ne menja. Onda se čeka februar i početak marta da laboratorija iz Londona pošalje svim institutima sojeve koji će cirkulisati tokom godine. Kada oni to pošalju, počinje se s proizvodnjom, a mi nemamo informacije da je to učinjeno na Torlaku u to vreme. Proizvodnja teče do juna meseca, a u julu i avgustu se vrše interne kontrole i kontrola u Agenciji za lekove. Ako je sve u redu s vakcinom u balku, cepivo se razliva u bočice ili špric, ponovo kontroliše neškodljivost i sterilnost i ako je sve u redu pakuje se. Ona u septembru mora da bude spremna za upotrebu jer u oktobru počinje imunizacija. Moram da naglasim da imam informacije da se rukovodstvo hvalilo da je napravilo vakcinu i, ako je tako, ja sam zaista srećan, ali ostaje sumnja da se ipak kasno počelo da bi bilo moguće napraviti je. Mi u martu ili aprilu nismo imali nijednu informaciju da je proizvodnja započeta.

Torlak može da proizvodi kinesku vakcinu, a ako se naprave novi pogoni, kako je najavljeno, i rusku, zašto da ne. Svakako je odlična odluka da se ne radi adaptacija već izgradnja potpuno novih linija

 Tvrdite da bi Srbija mogla da proizvodi kinesku vakcinu. Zašto nam je onda potrebna nova fabrika?

Ja kažem da naši stručnjaci poznaju taj proces, ali ne mogu da tvrdim da mi imamo tehnologiju koju zahteva proizvodnja “sinofarma”. Razlika između kineske i naše vakcine za grip je ta što oni proizvode cepivo na kulturi tkiva, a mi smo vakcinu protiv influense proizvodili na pilećim embrionima. Međutim, postoji i na Torlaku odeljenje za ovu vrstu proizvodnje koje je osnovala doktorka Brana Keserović. Što se fabrike tiče, ona je pre svega potrebna da bi se radila ruska vakcina, koja je drugačija, inovativnija. To je vektorska vakcina gde je nosilac genetskog materijala covida-19 adenovirus, i to za prvu dozu jedan, a za drugu dozu sasvim drugi adenovirus. To komplikuje proizvodnju i ja mogu da zaključim da je neko predsednika Vučića dobro savetovao da kada ulazi u nove proizvodne procese ide na izgradnju novih linija umesto da ih kalemi na stare. Nas su svuda u svetu savetovali da kad se uvodi nova tehnologija, nikakva adaptacija ne dolazi u obzir. Mnogo je jeftinije i brže pravljenje novih pogona koji se lakše puštaju u rad, ali se stari pogoni ne ruše dok nove ne pustite u pogon. To kod nas nije urađeno 2003, a onda smo 15 godina čekali da se ponovo napravi vakcina protiv gripa. Ako je i napravljena, naravno.

A zašto smo toliko čekali?

Zbog manjka kvalitetnog kadra. Ne može to da radi neko ko je tek došao s fakulteta, pa makar došao i sa Sorbone ili Kembridža. Potrebno je iskustvo, i to ne samo stručnjaka već i tehničara. Torlak poslednjih 20 godina nije poštovao ni iskustvo ni struku. Od 2003. Torlak je napustilo preko 70 stručnjaka i 100 iskusnih tehničara, a to je nenadoknadiv gubitak za tehnološke postupke. Jer, podsetiću vas da su mladi ljudi dolazili, usavršavali se na Torlaku i odlazili samo u penziju ili kao savetnici u Svetsku zdravstvenu organizaciju. Nisu ga napuštali da bi prešli u Coca Colu ili Henkel, kao poslednjih godina kada je ostanak tamo postao nepodnošljiv. Naprosto, država je vodila brigu o tim kadrovima i o Institutu, koji je bio zaista institucija.

O nekadašnjoj snazi i periodu o kojem govorite možda najbolje svedoči vreme devedesetih?

U to najgore vreme od 1991. pa do 2001. mi smo proizvodili skoro sve vakcine koje su bile obavezne za imunizaciju. Zašto? Morali smo jer smo bili pod sankcijama i nismo mogli da uvozimo. Tada smo proizveli vakcinu protiv gripa iako nam London nije slao sojeve jer smo bili izolovani. Međutim, naši stručnjaci s Torlaka dobili su sojeve “ispod ruke”. Napravili smo čak i serum protiv otrova zmije, koji Hrvatska, koja je bila zahvaćena ratom, nije htela da nam proda. Naši ljudi iz Instituta išli su po Srbiji, Crnoj Gori i Hercegovini, hvatali zmije i dovozili ih u sanducima da bismo napravili odličan serum. Bili smo jedini institut u svetu koji je 1993. imao serum protiv difterije, koji smo izvezli po odobrenju Ujedinjenih nacija jer je tada izbila velika epidemija u bivšim državama Sovjetskog Saveza. Tokom svih godina za vreme sankcija Torlak je imao veliki izvoz u Tursku, Indiju, Irak i još mnogo zemalja. Godišnji izvoz u vreme sankcija bio je od osam do devet miliona dolara. Jednostavno smo bili odlični i proizvodnja je tekla.

Šta se onda dogodilo?

Nažalost od 2001. se politika države sasvim menja i ide se na to da Torlak ne treba da se iscrpljuje proizvodnjom mnogo vakcina i imunobioloških preparata već treba da se koncentriše na proizvodnju “polio” vakcine i vakcine protiv gripa, da bi onda obe proizvodnje bile ugašene. I tako se jedan po jedan pogon gasio od 2001. pa do 2009. Tada se promenilo rukovodstvo i direktor Lazić je obnovio deo proizvodnje.

Sindikat je na loše stanje ukazivao svim vlastima od 2000. do danas. Pisali smo i Koštunici, i Đilasu, i Tadiću, i Vučiću, ali odgovor nikada nismo dobili

Šta je u tom periodu tačno Torlak prestao da proizvodi?

Prvo je 2000. doneta odluka da se prestane s proizvodnjom aktivnih komponenti za vakcine iz programa obavezne imunizacije (Tetavaksal-T, Ditevaksal-T, Ditevaksal-T za odrasle i DiTePer vakcine), pa se onda prestalo s proizvodnjom seruma protiv otrova zmije. Istovremeno, odlučeno je da više nećemo proizvoditi vakcinu protiv karcinoma bešike BCG, poznatiju kod nas kao “be-se-že” vakcinu, vakcinu protiv dečije paralize, ali i interferon, zbog čega smo se javljali na sve moguće adrese tražeći da se to ne radi i da se ne ukida njegova proizvodnja, ali uzalud.

Misterija je da li je Torlak napravio vakcinu protiv sezonskog gripa prošle godine jer ima nedoslednosti u informacijama koje su stigle do javnosti

Zašto je to bilo tako važno?

Zato što je ampula našeg interferona koštala 170 dinara, a uvoznog 100 maraka. Pa ipak, menadžment je smatrao da je bolje da se to uvozi i onda je 2003. počela nabavka iz Švajcarske i Nemačke. I ja sam tada tvrdio, a to mislim i sada, da je to bio partikularni interes uvoznika jer nema nijednog opravdanog razloga da se to uradi. Ni ekonomskog, ni zdravstvenog, ni sociološkog.

Tu nije kraj spiska pogonima koji su propadali na Torlaku?

Nažalost, ne. Institut je prestao da proizvodi i neke vakcine koje nisu bile toliko ekonomski značajne, kao što su protiv tifusa, paratifusa, kolere, ali je mnogo važnije što smo prestali da proizvodimo i vakcinu protiv velikog kašlja, difterije i tetanusa. Naprosto, uz pomenutu logiku menadžmenta, prestalo se i s praćenjem tehnoloških dostignuća i za mnoge od vakcina smo izgubili korak sa svetom. Naročito u proizvodnji vakcine protiv velikog kašlja. Naprosto, konkurencija je već koristila mrtvi polio i Hemofilus influence tipa b vakcinu. To je bila petovalentna vakcina, što Torlak nije mogao da isprati.

Menadžment nije hteo da prizna da su uvezli zaražene bubrege nego im pogon nije valjao, pa su ga srušili. Od tada, a to je bila 2004, nikada više nismo proizveli vakcinu protiv dečije paralize

Pa ipak, čini se da je najdramatičnija priča o gubljenju “polio” vakcine protiv dečije paralize koja je Torlaku godinama obezbeđivala značajne prihode iz izvoza?

Da, dogodilo se to da je tadašnji direktor Dakić po svaku cenu hteo da napravi novi pogon, ali bez ikakvog sluha za to da se ne sme rušiti stari. Sindikat je molio da se ne ruše pogoni za proizvodnju “polio” vakcine, vakcine protiv sezonskog gripa i interferona, a to je urađeno. Kasnije je godinama čekano da se novi pogoni izgrade, a samo za “polio” vakcinu je uloženo 24 miliona evra i ništa. Poslednja isporuka iz Torlaka je izašla 2004, a mi smo odranije samo sa Indijom imali petogodišnji ugovor za isporuku 100 miliona doza. To je novac koji smo bacili u bunar, dok je istovremeno Torlak propadao.

Poslednje proizvedene količine su bačene. Zašto?

Da, nažalost. Priča o uvozu zaraženih bubrega majmuna možda najbolje govori o tome koliko menadžment nije bio zainteresovan za dobrobit Torlaka. Naime, za proizvodnju ove vakcine se koriste bubrezi zelenog majmuna, koje smo mi nabavljali preko nemačke firme iz Kenije. U pitanju je kompanija koja je imala ekskluzivno pravo uvoza za Evropu, i to je godinama besprekorno funkcionisalo. Međutim, kada je 2003. trebalo obnoviti proizvodnju zbog velikog izvoza koji je dogovoren u Tursku i Indiju, novo rukovodstvo odlučuje da zanemari te “utabane staze” i plaća firmu s Karipskih ostrva i uvozi bubrege majmuna u rastvoru za transport tkiva. Mi smo se čudili zelenom majmunu na Karipskim ostrvima, ali su nas ubeđivali da je sve u redu. Kad je počela proizvodnja ispostavilo se da su svi bubrezi zaraženi jer su divlji virusi iz bubrega napali bubrežno tkivo i uništili ga. Mi nismo imali ćelije za razmnožavanje virusa dečije paralize i sve je bačeno. Pa ipak, menadžment nije hteo da prizna da je problem u uvozu zaraženih bubrega nego im pogon nije valjao, pa su ga srušili. Mi nismo imali dovoljno cepiva da ispoštujemo partnere, a to je bio poslednji put do danas da je ova vakcina napravljena.

Propadanje Torlaka počinje već 2001, ali je posle 2013. Institut dotučen i kadrovski i proizvodno. Otkako je došla sadašnja direktorka ljudi su masovno počeli da odlaze

Zašto Torlak 15 godina nije mogao da proizvede sezonsku vakcinu protiv gripa i kako je izgubio licencu?

Što se proizvodnje tiče, zaista ne znam. Ne znam kakvo je trenutno stanje, ali bilo je stručnjaka koji su mogli da je naprave. A što se tiče licence, ona se gubi kada pet godina ne pustite u promet nijednu seriju, a mi to nismo imali još od 2001.

U Torlaku ste radili od 1973. do 2013. Šta biste rekli kada je bilo najgore?

Propadanje počinje već 2001, ali je posle 2013. Institut dotučen i kadrovski i proizvodno. Otkako je došla sadašnja direktorka ljudi su masovno počeli da odlaze. Svojim je činjenjem uspela da “otera” najiskusnije kadrove, što nisu samo profesori i doktori. Jer za proizvodnju na Torlaku su možda i značajniji iskusni tehničari, ljudi koji poznaju operacije u proizvodnji. Treba li da vam govorim da su otkaze dobile samohrane majke, ljudi koji su tu radili po 30 godina, ljudi koji su život proveli u Torlaku, a da je savetnik direktorke, pravnik, imao 200.000 platu. Istovremeno, plate stručnjacima su smanjene na 50.000 dinara. Pa koja je logika? Međutim, ja moram da naglasim da je sindikat na loše stanje ukazivao svim vlastima od 2000. do danas. Pisali smo i Koštunici, i Đilasu, i Tadiću, i Vučiću, ali odgovor nismo dobili. Savetnica ministra Tomice Milosavljevića, koja nas je jedina primila, posavetovala nas je da budemo kooperativni i da ne rušimo ugled Torlaka javnim kritikama. I to je sve. A jasno vam je šta se u međuvremenu dogodilo s Torlakom.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.