Teret prošlosti za sadašnjost i budućnost

2. Avgust 2020.
Drugi avgust obeležava se kao dan Holokausta nad Romima. Biće održane brojne komemoracije, ali može li sam čin obeležavanja rasvetliti brojne nepoznanice, zablude, neistine kada je reč o romskoj populaciji, za Novi magazin govore mladi Romi i Romkinje
Lublin_Ghetto_Roma_women
Sistemsko istrebljivanje Roma počelo i pre Drugog svetskog rata, kada su nacisti Adolfa Hitlera doneli propis o obaveznom sterilisanju mladih Romkinja na teritoriji Nemačke. Foto:Max Kirnberger/Wikimedia

Priredila: Nadežda Gaće

Prošlost ume da optereti ne samo sadašnjost već i budućnost. Nažalost, predstavnici romske populacije to svakodnevno osećaju na svojoj koži. Novi magazin je u vreme pandemije napravio elektronski okrugli sto na temu koje sve nepoznanice, nerazumevanja, neistine, neistražena pitanja opterećuju Rome 76 godina posle Drugog svetskog rata. Teško je izvesti jedan zaključak, ali je potpuno jasno da je ovaj narod, rasejan širom sveta, ostao ne samo bez jasnih odgovora šta se sve događalo već je stvarnost iz svakodnevnog života satkana od čvrstih lanaca nepoštovanja, mržnje, stigmatizacije drugih u sredinama u kojima oni žive i da biti i osećati se Romom/kinjom u njima samima proizvodi frustracije.

Ipak, naši učesnici veruju u budućnost.

 

Stevan Gligorin, informatičar: Problem arhiva i istorijskih činjenica

Tema je poznata, ali nije priznata iako je sistemsko istrebljivanje Roma počelo i pre Drugog svetskog rata, kada su nacisti Adolfa Hitlera doneli propis o obaveznom sterilisanju mladih Romkinja na teritoriji Nemačke. Takođe, to nije bila tema koja je procesuirana na Nirnberškom procesu i do danas nije primereno pravno okvalifikovana. Sam pravni termin genocid, koji kvalifikuje i definiše istrebljivanje jednog naroda, etničke grupe ili zajednice, ustanovljen je tek 1948. Holokaust nad Romima poznat je i priznat u naučnom i intelektualnom svetu, ali je nedovoljno poznat široj javnosti jer mediji nisu dovoljno često obrađivali ovu temu, što je osnovni preduslov za borbu protiv zaborava. Ova tema nigde nije prisutna u sistemima obrazovanja, pa ni kod nas u Srbiji.

Tri su glavna problema otežavala istraživanje. Prvi je što nije omogućen pristup postojećim arhivama, koliko god da su limitirane, kako naučnoj javnosti tako i istraživačima, bilo iz medija ili drugih istraživačkih grupa. Drugi razlog je što je veliki deo arhiva uništen kada je postalo jasno da će Nemačka izgubiti rat. Treći – mi Romi zbog svojih prisilnih migracija nismo bili evidentirani ili imali lična dokumenta. Zato postoje primeri da u arhivima Aušvica postoji podatak da je određenog dana pristigao veliki broj kamiona s Romima, ali ne i koliko se ljudi nalazilo u tim kamionima. Još teža situacija je s ličnim podacima (ime, pol, uzrast, itd). Takođe, nigde ne postoji evidencija o egzekucijama u situacijama kada se vojska suočava sa pedesetak ili više članova romske zajednice van logora. Postoje svedočenja da jedan deo žrtava nikad nije ni stigao do logora jer su ljudi bili ubijani van logora i tela ostavljana na licu mesta. Zato se i dan-danas debatuje da li je broj Roma žrtava 500.000 ili čak 3,500.000.

Postoji dovoljno prikupljenih svedočenja, kako u Vizentalovom Institutu tako i u Istorijskom muzeju Jana Henkoka u Teksasu i na drugim mestima, ali se veoma malo istraživača bavi genocidom nad Romima, pogotovo iz romske akademske zajednice u svetu. Romska istorija se vekovima usmeno prenosi sa generaciju na generaciju i postoji limitiran broj pisanih dokumenata, uglavnom od naučnika i autora koji nisu Romi. Međutim, odnos drugih zajednica prema Romima značajno je doprineo tome da ova oblast nije dovoljno dobro istražena i pravno definisana ni posle Drugog svetskog rata niti se odnos drugih prema Romima bitno izmenio. Čak su i danas u mnogim evropskim zemljama Romi meta ekstremno desničarskih grupa, uz ćutanje vlasti, pa između ostalog i zbog toga postoji velika nezainteresovanost za istraživanje Holokausta nad Romima.

Decenijama nije bilo preduslova da se stvori značajniji obrazovni, a još teže akademski sloj Roma. Tek 70-ih godina prošlog veka taj sloj je počeo da se stvara i da insistira na romskom indentitetu. Rasističko nasleđe Evrope i eksponencijalni porast ksenofobnog ekstremizma i organizovanog terora romske zajednice negativno utiče na osećaj romskog identiteta kod mladih Roma. Iako ovo jača odlučnost nekih mladih Roma da se bore, mnogi među njima imaju teškoće da se suoče s takvom realnošću. U ovom kontekstu politička intelektualna elita uglavnom nije voljna ili je nesposobna da ovo prizna kao realnost, ostavljajući ekstremne/desničarske grupe da dalje jačaju. Kao posledica toga mnogi mladi Romi su u strahu i nedovoljno zainteresovani da se uključe u društveno-politički život u ime svoje zajednice.

 

Jelena Reljić, sociološkinja: Drugi avgust

Drugi avgust se obeležava kao dan sećanja na Rome žrtve Holokausta koji se desio 1944. kada je u jednom danu ubijeno 4.300 Roma iz “Ciganskog kampa”. Svake godine nekolicina Roma obeležava ovaj dan, ne dajući da zaborav proguta patnju naših predaka. Veliki broj političara ne smatra važnim da ovaj dan spomene i obeleži, isto tako ni javnost.

Savet Evrope je usvojio Deklaraciju protiv anticiganizma kojom se brane i štite od diskriminativnog ponašanja, nasilja i druge vrste ponašanja koje ugrožava život Roma, isto tako se zabranjuje objavljivanje i distribuiranje javnog mišljenja koje ugrožava drugu etničku manjinu. Ono što vidimo u stvarnosti jeste da Romi ne samo da su izvan medijske pažnje već i celokupnog javnog diskursa, koji ih vidi kao građane bez istorije, narod koji živi od danas do sutra i nije zanimljiv ukoliko neko iz romske zajednice nije počinio neku vrstu društvene devijacije. Takvim pristupom samo se produbljuju stereotipi koji postoje o Romima i koji dodatno otežavaju naš položaj.

I ne samo da se romskoj zajednici šteti na nivou širenja stereotipa koji većinsko stanovništvo ima o nama već se ne dozvoljava da pozitivne i važne informacije dospeju do same romske zajednice. Veliki broj Roma ostaje uskraćen za saznanje da su naši preci bili žrtve rigoroznog nacističkog režima, da se to može ponoviti ukoliko ne reagujemo i da mi možemo biti predvodnici promena za bolje društvo. Ujedinjeni u ideji za bolje sutra možemo se boriti kao i naši preci koji su 16. maja 1944. prvi od svih zatvorenika u Aušvicu pružili otpor nacistima.

Mladi Romi iz dana u dan ne samo da znaju istoriju svog naroda, položaj u kojem se nalazi veliki broj naših sugrađana već i aktivno učestvuju u menjanju svog života, života romske zajednice, stereotipa koji postoje, javnog diskursa, društva.

 

Stevica Nikolić, vaspitač: Važnost porodičnog sećanja

U poređenju s Jevrejima, o genocidu nad Romima malo se govori u javnosti iako su na drugom mestu po broju stradalih. Brisanje cele srednje romske klase sigurno je uticalo na to što se danas malo govori o tome. Kontekst u kojem se briše cela srednja klasa jednog naroda, svi školovani, zaposleni ljudi, danas se odražava na to da je premalo ljudi romskog porekla na pozicijama iz kojih se romski glas može čuti.

Romi koji su bili duboko integrisani u društvo beležili su zločine nad njima. Međutim, malo je takvih Roma ostalo nakon završetka rata.

Prvi susret sa informacijama o strašnom ratu i velikom stradanju Roma potiče iz moje porodice kad sam imao 12 godina. Prabaka je meni, braći i sestrama pričala priču o lovu na Rome, na njenu porodicu, o partizanima i borbi koju su vodili. Pričala je o svom rođaku koji je bio cenjeni partizan, veoma ponosan, i o tome kako je štitio nju kao malu devojčicu. Iako su nam se priče tada činile kao bajke, tokom odrastanja sam shvatio da je bajka u stvari istinita horor priča. Međutim, na deo koji se ticao otpora romskog naroda bio sam ponosan. Prabaka je slala jasnu poruku, a to je da moramo da se borimo.

Sve to navelo me je da prošle godine, na 75 godina od stradanja Roma, posetim Aušvic. Sve što sam video, doživeo i osetio tamo u meni je ostavilo dubok trag. Sada je jasan put kojim moram ići, a to je dalja borba za drugačiju i bolju budućnost za moj narod. Budućnost u kojoj se žrtva mog naroda priznaje, gde je prihvatljivo biti Rom i to ne utiče na naše učešće u javnom i političkom životu, gde se gleda naš potencijal.

Preživelih je i dalje dovoljno da posvedoče užasima, materijalnih dokaza je i previše. Istina se može čuti i videti. Problem je u tome što istina uglavnom nije dobrodošla.

Činjenica je da se s ponovnim porastom obrazovanih Roma javljaju i veći napori da se posveti više pažnje proučavanju dokaza o genocidu nad Romima. Moj osećaj je da mladi žele da se ispriča priča o stradanju Roma.

Jedna od najvažnijih stvari koje treba spomenuti jeste da ideje o fašizmu i nacizmu nisu ubijene, i dalje žive, regrupišu se i, što je najgore, dobijaju pažnju. Najoštrija osuda i reakcija na svaki vid rasizma i govora mržnje doprinela bi boljoj situaciji u društvu. Zatvaranje očiju na rasizam, na javni govor mržnje, na napade po verskoj i nacionalnoj osnovi, napad je na demokratiju. Ćutanje na takve stvari vetar je u leđa ekstremistima. Političare treba držati odgovornim i pomoći im da identifikuju rasizam i adekvatno na njega odgovore. Na nama je da gradimo drugačije društvo u kojem nećemo biti u strahu od ekstremista.

Jedan od pozitivnih primera da stvari mogu da se menjaju kada postoji politička volja jeste i to što je 1. jula 2020. Komitet ministara Saveta Evrope usvojio preporuku u kojoj poziva države članice da istoriju Roma uključe u školske programe i nastavne materijale.

 

Ivan Demirović, učitelj: Sećanje na Dikh he na bister

Raymond Gurême nas je, nažalost, napustio. On je ceo svoj život nakon Holokausta proveo u borbi kako bi mladima preneo poruku da je pružanje otpora ključno za donošenje promena. Raymond je pre dve godine učestvovao na Dikh he na bister događaju u Poljskoj kako bi odao počast onima koji su izgubili život u Drugom svetskom ratu i svoju priču podelio sa 500 mladih Roma iz celog sveta, pružajući im inspiraciju.

Mlade ljude treba podstaći da se više interesuju za ovu temu kako bi u budućnosti znali da se bore da se ovo više nikad ne ponovi. Citiraću Raymonda Gurêma: “Vi mladi nikada ne smete odustati od borbe za jednakost Roma. Morate nastaviti da pružate otpor i da se borite. Da nisam pružao otpor, ne bih mogao da preživim sve strahote u logoru. Sada se suočavamo sa diskriminacijom i mržnjom koja je sve veća prema našem narodu. Molim vas, nastavite s mojom borbom.”

Voleo bih da mlada populacija Roma poseduje samosvest i, ali strah od diskriminacije i želja za prihvatanjem sve to guraju u drugi plan.

 

Stefan Radosavljević, Informatičar: Poseta Aušvicu

Tema Holokausta i svih dešavanja tokom 30-ih i 40-ih godina 20. veka nedovoljno je poznata i priznata javnosti, još manje unutar romske populacije. Smatram da obrazovni sistem u Srbiji mora da učini više. Gradivo o Holokaustu veoma je sistematizovano. Učenje o Holokaustu samo po sebi nije dovoljno da bi se borilo protiv antisemitizma, antiamerikanizma i raznih drugih nedemokratskih ideologija.

Kada bismo danas napravili anketu na ulici, siguran sam da većina ljudi ne bi mogla da nam kaže šta se dogodilo u našoj neposrednoj prošlosti i neposrednom okruženju, a o Holokaustu da i ne govorimo.

Ljudi su vremenom izgubili osećaj za bilo kakve ljudske emocije jer su se one vremenom izgubile. Previše je mržnje usađeno u nas kao društvo.

Mlađe generacije Roma nisu dovoljno edukovane o dešavanjima tokom Drugog svetskog rata. Uzeću za primer sebe i svoje vršnjake, koji pre posete logorima u Aušvicu apsolutno ništa ili su vrlo malo o tome znali. To ne znači da mladi Romi nisu zainteresovani za ovu temu već da, ponavljam, nisu dovoljno informisani kroz medije, naučeni u školama itd. U edukativnom centru sam tokom prethodne tri godine radio s romskom decom. Dovoljno će biti ako kažem da su o Holokaustu naučili više od mene nego od nastavnika koje imaju u školi i koji prate program. Radionice, seminari i prilika da se posete logori dobro su rešenje podizanja svesti u društvu.

 

Mensur Haliti: Da li je sećanje dovoljno?

Da li je sećanje na romske žrtve Holokausta dovoljno?

Komemoracije su potrebne da razumemo demone ljudske prirode i da kao čovečanstvo shvatimo šta smo “sposobni” da uradimo i kako “dobri ljudi” mogu ponekad da doprinesu masovnim ubistvima dajući svoju podršku grupi na vlasti. Za nas Rome komemoracije su neophodne kako bi se šira javnost podsetila na Holokaust nad Romima. Istrebljenje Roma tokom Drugog svetskog rata najčešće ostaje van školskih programa i istoriografije nacističkog genocida. Međutim, nije dovoljno da se prisustvuje komemoracijama i da se održavaju javni govori. Mi Romi moramo sebi da postavimo pitanje kako da sprečimo da se istorija ponovi?

Države koriste komemoracije da pokažu empatiju prema mrtvima, ali zaboravljaju žive. Od usvajanja UN konvencije o kažnjavanju i sprečavanju zločina genocida 1948. romska imovina, zaposlenost, ustavna i ljudska prava u evropskim društvima nisu poštovani. Za jedan dan komemoracije države ignorišu 364 dana ponižavanja, maltretiranja, nasilja i ubistava Roma širom Evrope. Za izgradnju spomen-obeležja postoji 1.000 razaranja romskih domova u evropskim zemljama.

Moramo da uspostavimo vezu između istorijskih događaja i današnje situacije: Antiromsko nasilje legitimiše se preko demokratski izabranih ekstremno desničarskih grupa – Jobik u Mađarskoj, Ataka u Bugarskoj, Lega Nord u Italiji, Kotleba u Slovačkoj. Treba li da prihvatimo da zemlje poput Mađarske i Slovačke svoju reputaciju grade progresivnim izjavama na međunarodnom nivou, a praktikuju segregaciju Romske dece u školama i prisilnu sterilizaciju mladih Romkinja u svojim državama. Treba li da prihvatimo da Nemačka vlada organizuje desetine komemoracija za Holokaust ako istovremeno prisilno šalje desetine hiljade Roma na Kosovo, gde će se bez ikakve zaštite suočiti sa diskriminacijom i pretnjama?

Ovo je samo nekoliko primera koji ilustruju kako se istorija ponavlja u odnosu prema nama i kako samo sećanje i obrazovanje o Holokaustu ima svoje limite! Studija koju je sprovela nemačka federalna jedinica za antidiskriminaciju otkrila je da iako većina Nemaca zna za Holokaust nad Romima, svaki treći smatra da Nemačka ne snosi nikakvu posebnu odgovornost za istrebljenje Roma od nacista i njihovih saveznika tokom Drugog svetskog rata.

Šta mora da se uradi? Moramo da se suočimo sa brutalnom činjenicom da se naše sećanje koristi protiv nas? Ne treba da budemo deo te igre. Priznavanje Holokausta nad Romima mora biti povezano sa suštinskim napretkom za Rome. Ne možemo sprečiti države da koriste naše sećanje u svoje svrhe, ali možemo da demonstriramo kolektivnu sposobnost da transformišemo to sećanje u realne i suštinske promene za našu zajednicu.

Treba da pomognemo javnim institucijama da preispitaju svoje pojmove o napretku i procene koliko su daleko stigli od usvajanja konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida. Moramo da dovedemo u pitanje dvostruku posvećenost demokratskim idealima, nedemokratskim praksama i perverznim težnjama da se razviju političke i ekonomske inkluzivne institucije. Istovremeno, mora se preispitati kakav se napredak postiže priznavanjem Holokausta nad Romima, uključujući i Srbiju. Pre nekoliko godina je, npr., Evropski parlament doneo rezoluciju kojom se poziva na priznavanje 2. avgusta kao međunarodnog dana Holokausta nad Romima. To je nešto što moramo da učinimo za evropsku javnost i za Rome, koji zaslužuju da znaju o svojoj istoriji kako bi bolje razumeli sadašnjost i stvarali bolju budućnost.

Mora se menjati narativ o Holokaustu nad Romima: Mi smo još uvek živi da svedočimo, to je zato što smo pokazali izdržljivost i otpor pre, tokom i nakon Holokausta. Te činjenice u velikoj se meri ignorišu u tradicionalnoj istoriografiji, gde se Romi predstavljaju samo kao žrtve. Na primer, malo ljudi zna za 16. maj 1944, kada su Romi u Aušvicu podigli pobunu i pružili otpor nacistima. Nakon viševekovne opresije, nasilja, ropstva i masovnog istrebljenja mi smo još uvek najizdržljivija i politički najkreativnija manjina u Evropi. Kako bismo uspeli zajedno, pogotovo što nismo bili nezavisni građani naše suverene države, moramo beskompromisno da se borimo za naše nezavisno i suvereno “stanje uma”.

Moramo da mislimo o sebi kao posebnoj i moćnoj kulturi umesto privremene inferiorne potkulture koja zavisi od drugih. Moramo da prihvatimo i jačamo svoju jedinstvenost, svoju ponosnu prošlost, svoje pravo da razvijemo nezavisni sistem uverenja koji će se baviti našim specifičnim interesima. Sećanje na Holokaust treba da bude prisutno u našim umovima u svakom trenutku. Ono treba da oblikuje kako vidimo sebe u društvu, ko je ili šta je naš neprijatelj, ko su nam prijatelji s kojima smo spremni da kreiramo koalicije, kako glasamo, kako vodimo svoju ekonomiju u budućnosti? Ako ne iskoristimo pamćenje da jačamo svoju poziciju i uticaj ponovo ćemo postati plen oportunističkih i neodgovornih političara koji zloupotrebljavaju naše pamćenje da podignu svoj politički profil na međunarodnom nivou, a naše ljude ćemo prepustiti poniženju i nasilju većine kod kuće.

(Haliti je direktor za romsku demokratiju i upravljanje, Kancelarija za romske inicijative Fondacije za otvoreno društvo)

 

RELJIĆ: Svake godine nekolicina Roma obeležava 2. avgust, ne dajući da zaborav proguta patnju naših predaka. Veliki broj političara ne smatra važnim da ovaj dan spomene i obeleži, isto tako ni javnost

 

NIKOLIĆ: Brisanje cele srednje romske klase sigurno je uticalo na to što se danas u javnosti malo govori o genocidu nad Romima

 

DEMIROVIĆ: Voleo bih da mlada populacija Roma poseduje samosvest, ali strah od diskriminacije i želja za prihvatanjem sve to guraju u drugi plan

 

RADOSAVLJEVIĆ: Kada bismo danas napravili anketu na ulici, siguran sam da većina ljudi ne bi mogla da nam kaže šta se dogodilo u našoj neposrednoj prošlosti i neposrednom okruženju, a o Holokaustu da i ne govorimo

 

HALITI: Mi Romi moramo sebi da postavimo pitanje kako da sprečimo da se istorija ponovi?

Tekst je prenet iz magazina Novi magazin.