Stevan Filipović – Dugo planirani rat

Razgovarala: Julijana Mojsilović, Izvor: Novi magzin

Stevan Filipović (44), reditelj, scenarista, montažer, autor specijalnih efekata i muzičkih spotova, profesor FDU, filmskoj kritici i publici najpoznatiji je po mnogostruko nagrađenim filmovima Šejtanov ratnik (dugometražni diplomski rad), Šišanje i Pored mene koji su rušili rekorde po broju gledalaca u bioskopima i na Internetu, široj javnosti je postao poznat kao jedan od najaktivnijih profesora Beogradskog univerziteta u podršci studentima i njihovim zahtevima. 

Nedavno je jedan njegov tekst na sajtu Peščanika izazvao oštru reakciju, pre svih studenata Filološkog fakulteta jer je ukazao na neke pojave unutar studentskog pokreta o kojima javnost nije znala, ili nije htela da ih primeti.

Beogradski univerzitet izneo je predloge za izlazak iz krize koja preti da uništi univerzitet, kao neku kombinaciju opstanka blokada, ali i održavanja dela nastave kako bi se sprečila očigledna namera režima da potpuno ukine autonomiju te institucije. Kako vam izgledaju ti predlozi o kojima se očekuje izjašnjavanje studenata na plenumima?

To je pokušaj da se negde snađemo u ovom haosu, u tački u koju je režim svesno i planski pokušao da nas dovede, a to je da zavadi profesore i studente. To je traženje modaliteta kako ćemo da kažemo NE toj njihovoj strategiji. I to je poslednja faza tog njihovog plana. 

Na Peščaniku sam pisao o tim fazama plana – ograđivanja od eksperata, ograđivanja od ograđivanja od ekologa – i na kraju je moralo da dođe do ovoga što sad živimo. I to je jedan od predloga, nije jedini, postoji predlog ulaska u štrajk, različiti predlozi koji su početak tih razgovora kako bi se našao neki model. Ja mislim da tu ima dva sistemska problema – jedan interni, drugi spoljašnji. Interni je što bi svaki taj razgovor trebalo da krene sa studentima, a ne da mi donesemo neki gotov papir. Drugi je taj eksterni gde ja nisam siguran da sa ovim režimom uopšte postoje neki strateški međupotezi gde mi kao pokušavamo da ispunimo neke imaginarne norme, a oni su već duboko u kršenju normi, zakona, akreditacije… 

To je direktan rat sa univerzitetima. I ono što je možda najvažnije, taj rat nije počeo blokadama, taj rat je planiran već dugo. Od onih svesno pogrešnih interpretacija bolonjskog procesa, do uvođenja privatnih fakulteta, pa do „ispipavanja“ kako će to da funkcioniše, do toga da sada imamo obavezu da se uključimo u to da se finansije fakulteta direktno stavljaju pod kontrolu Ministarstva finansija. Poenta je da je to u direktnoj koliziji sa autonomijom univerziteta.

A to je već sve bilo u procesu, izmene zakona su bile u opticaju pre nego što su počele blokade. Tako da ta zamena teza režima da je sad ovo uticalo, da je napravilo nekakav problem… to je samo možda ubrzalo problem, ništa drugo.

Onda je to jedan od pokušaja da se univerzitet zaštiti od pokušaja režima da ga uništi?

Naravno. Mislim da je to jako važno kao jedan od načina. I mislim da treba pričati o svim mogućnostima i da treba naći najbolju. I ono što je jako važno jeste da mi i bukvalno i kad se gleda sa strane budemo zajedno i da je ta faza gde postoji neko soliranje, nešto profesori, nešto studenti, nešto građani – prošlost. Institucije koje su služile nekim svrhama bile su potrebne u nekom trenutku, a sad je vreme da se preispita da li su te institucije i dalje optimalne za rešavanje problema. Da li su, recimo, blokade ili plenumi kao takvi, u tom istom formatu kakav je bio pre šest meseci optimalna stvar ili treba da nađemo neki drugi model kako da se organizujemo i još važnije – kako ćemo da komuniciramo… Da se sa studentima u startu direktno iskomunicira – e, ljudi šta ćemo da radimo kad se infrastruktura protesta uništi i zatvore univerziteti? Nadam se da će ljudi da shvate šta znači ukidanje univerziteta kao cilj vlasti. A to jeste sad otvoreni cilj vlasti. I ne samo ove. U svim autoritarnim društvima od Putina do Trampa… oni su otvoreno u ratu sa univerzitetima i mi imamo mogućnost da vidimo faze u koje još nismo došli i da vidimo kod njih kako izgleda dan posle onoga što se nama sada dešava i možda budemo pametniji i pokušamo da predupredimo to. 

Šta se suštinski promenilo u šest meseci nakon prvog napada na studente FDU – od četiri osnovna zahteva koji su prihvatili svi univerziteti u zemlji do zahteva za ekspertskom vladom i konačno jasno artikulisanog političkog zahteva za vanrednim izborima?

Tu imamo dve stvari. Pad nadstrešnice zbog korupcije i nemara kad je poginulo 16 ljudi i kad su članovi SNS-a napali studente koji su odavali poštu poginulima i mislim da je to već napravilo pomak posle koga nema vraćanja na staro. To je toliko ekstremna stvar koja se desila. Nisu to nasumično neke pristalice SNS-a koje su napale studente nego su to funkcioneri opštine Novi Beograd, sa imenima i prezimenima, organizovana grupa. I za početak mi na tom suđenju nismo dobili epilog… 

To se gurnulo pod tepih, a to nije smelo da se uradi, tako da se u tom smislu režim ogolio u potpunosti. To je taj režim u kojem jedan čovek, taj autokrata, ima apsolutnu kontrolu nad onim što je nekad bila država može da napravi tako nešto. S druge strane, osim što se režim ogolio, ta uspavana Srbija kakvom smo je precipirali, izgleda da možda i nije baš tako uspavana. Videli smo da ta generacija apolitičnih mladih ljudi možda i nije baš toliko „operisana“ od angažmana da se promeni društvo u kome sutra treba da žive. To su kapitalne stvari. Da li će se one nekako kapitalizovati, pretvoriti u neke konkretne rezultate da se taj režim pomeri, to je proces koji zahteva vreme. Mislim da će građani dobiti onoliko koliko participiraju. Ako građani odaberu da prave mit o studentima, neka mitološka bića koja će da reše njihove greške u poslednjih 13 godina, njihovu pasivnost, to neće dati rezultate. Tim mladim ljudima je potrebno vreme da nauče neke stvari. Gurnuti su u političku arenu, odjednom su postali najjača politička snaga u Srbiji, a nije baš da su birali. Malo smo ih i mi gurnuli kao celo društvo. S druge strane, ako građani shvate da tu postoji odgovornost, ne moramo da prebacujemo loptu na studente i ne moramo da sedimo u kafićima kad se uništava univerzitet, onda možemo da očekujemo drugačiji rezultat. Tako da sve zavidi od toga šta kritična masa zapravo hoće. 

Kako komentarišete reakcije na tekst u Peščaniku? Pre svega mislim na Filološki fakultet i na Milenu Repajić, istoričarku i predsednicu Partije radikalne levice? 

To vam govori sve. Ako su se studenti ogradili od svih mejnstrim opozicionih partija za koje smo čuli, šta će onda neka Partija radikalne levice da se meša? Šta će njihovi predstavnici među studentima? Tako da je ta fantomska organizacija koja, po meni direktno služi režimu, postoji da bi služila režimu i nekim ruskim i kineskim interesima, u tim odgovorima rekla sve što treba da kaže. Otvorili su svoje karte. Dovoljno je poslušati njihov podkast. Oni pričaju o streljanju Laure Koveši, o tome da je Đinđić fašista… Tu je ceo njihov politički program.

Kako su se oni infiltrirali među studente?

To je sad duga priča. Do 2014. je bila ona blokada Filozofskog fakulteta. Tu je slična grupa pokusala da plasira slične ideje. Sasvim je u redu da se ja ne slažem s nekom idejom koju neko pokušava da plasira, ali je sasvim drugo kada neko pokušava da iz senke zloupotrebi masovni studentski pokret koji ima ogromnu podršku da tajno sprovede neke ideje koje niko nije podržao. Šta smo mi podržali? Mi smo svi zajedno podržali studentske zahteve, a s druge strane imamo zborove ne kao sredstvo nego kao cilj koje su pokušali da na neki način plasiraju oni koji zahtevaju neko drugačije društvo, promenu društvenog uređenja, što niko nije podržao niti bi podržao da se to direktno iskomuniciralo. Tako da mislim da je to bio pokušaj tih grupa da zloupotrebe studentski pokret da se ostvare neki njihovi politički ciljevi ili tuđi politički ciljevi.

Mislite li da su biciklisti do Strazbura i trkači do Brisela uspeli da delimično promene stav evropskih političara i institucija prema režimu Aleksandra Vučića?

Mislim da je ceo odnos prema Srbiji ogledalo Evrope. I koliko je strašno što se desio Tramp, mislim da je za Evropu bitno da vidi šta se dešava kad su ostavljeni sami sebi. I da počnu sebi da postavljaju neka ključna pitanja tipa da li to treba da bude zajednica vrednosti ili interesa? Ako je zajednica vrednosti, kako može da toleriše autoritarizam u srcu Evrope? A ako oni mogu da zarad litijuma tolerišu totalitarizam onda je to zajednica pukih interesa. I onda tu nema puno vrednosti, istine… I onda ne treba da ih čudi što građani Srbije neće više da podržavaju EU.

 

Koliko sam vas razumela, od početka ste smatrali da se institucije ne mogu menjati bez promene sistema koji je ih je zarobio? Na kraju su studenti došli do istog zaključka i zatražili vanredne izbore. Kakve su šanse da do njih dođe?

To opet zavisi od svih nas. Sad je samo pitanje kilometraže, životnog iskustva. Kako doći do toga? Za početak jedinstvom o kome govorim. Dakle, ovaj pokret, ne možemo ga više zvati studentskim protestom, pošto su tu i akademska zajednica i građani i aktivisti, svi oni od kojih su se anarho-sindikalisti ograđivali su zapravo tu. Postojao je protest protiv Rio Tinta, puno ekoloških organizacija je učestvovalo Pritisak daje rezultate. Jedino pritiskom na ovaj režim, tom vrstom pritiska, možemo nešto da dobijemo. Nećemo da dobijemo peticijama, molbama, na fin način. To je kao da ja sad kažem Vučić je mafijaški don i šta onda očekujem? Da mafijaški don kaže – e, dobro, evo sad ću da raspišem izbore. To ne biva.

Šta je uticalo na razliku u vašim stavovima od decembra prošle godine kada ste u potpunosti podržali studente, praktično bez ijedne zamerke, do onih iznetih u tekstu na Peščaniku ovog meseca u kojem ukazujete na velike podele među studentima u blokadi i tvrdite da neka ekstremno levičarska manjina postaje najglasnija u odlučivanju?

Prošlo je vreme i vezano je samo za određenje fakultete. Ali naravno da se napravila razlika. To su mladi ljudi, oni nisu monolit, stotine hiljada studenata je tu. Oni su imali jednu poziciju u novembru kad su ustali i rekli NE nepravdi. Kako ih ne bismo podržali bezuslovno? A druga je situacija kad su oni osetili šta je popularnost, šta su stotine miliona pregleda na društvenim mrežama, šta su profili koji mogu da u celoj Srbiji u sekundi iskomuniciraju neku poruku. To je moć. I jednom kad se oseti moć treba razumeti da ona sobom nosi neku odgovornost. A kad se vi ogradite od ljudi koji su politički zatvorenici to nosi neke posledice. Ti ljudi trunu u zatvoru neko vreme. I na talasu toga svi smo mi pravili neke greškice i greške povlađujući toj popularnosti i nečemu što smo videli kao mesijanstvo.

U međuvremenu država i režim nisu spavali. Trebalo im je oko mesec dana da se negde aktiviraju. I posle tih mesec dana u Novom Sadu je bilo ono ograđivanje od političkih partija, čak od govornika koji se ne mogu dovesti u vezu sa političkim organizacijama. Ta „apolitičnost“, odnosno anti-politika je takođe zamka u koju nas je 13 godina vukao ovaj režim, pa su onda neki po difoltu to prihvatili. Oni (studenti) su tada dobili cirkularni dopis od par tih nekih ekstremističkih organizacija tipa anarhosindikalističke inicijative i Partije radikalne levice, u kojem imamo bukvalno manifest onoga što će se dešavati u budućnosti. Oni su rekli – ogradite se od političara, ne postoje eksperti, nemoguće je definisati eksperta, pa sve do onoga da profesori hoće vlast i moć, nemojte da verujete profesorima – sve u ime studenata kao da su deo njih. Ceo plan režima je tada bio iskomuniciran prema studentima i mladi ljudi od kojih su 99,9 odsto, verujem, iskreni, ali su se neki od njih upecali na tu foru. Teško je da sad njih krivimo, one iskrene koji su se upecali na to, jer ne možemo da očekujemo od njih da imaju to znanje o politici za koje je potrebno vreme, godine. 

I tako je napravljen prostor za tu vrstu mešetarenja. I onda kad gledamo istoriju tih odluka od decembra do maja mi praktično vidimo posledice tog plana koji je, čini mi se kompatibilan s onim što želi režim Aleksandra Vučića. Sad kad se to tematizovalo kao priča, studenti su uspeli da eliminišu te elemente, da shvate da treba da se krene drugim putem i par dana posle tog mog teksta je izašla ta politička artikulacija.

Taj tekst nije impulsivno napisan. On je posledica razgovora unutar akademske zajednice u kojima smo pokušali da razumemo šta se desilo i kako smo došli do te pozicije da se u Kragujevcu ne izgovara da vlast neće ispuniti zahteve, da se u Nisu to ne izgovara, da onda neki fakulteti na profilima, pričam opet o uticajnoj i bučnoj manjini, pišu – ova ili neka druga vlast. Šta to znači? Tu je izgubljeno puno vremena i to je cena koja je morala da bude plaćena i sad smo, nadam se, svi na istoj strani.

 

Počele su spekulacije sa imenima koja će se naći na studentskoj listi. Pre svih, pomenut je rektor Vladan Đokić. Šta o tome mislite?

Ali ja ne znam da li je to neka tabloidna špekulacija. Rektor je to lepo rekao – bila bi mi čast. Nije sad bitno koja će imena biti. Bitnije je da li je strateški bolje da se imena objave što pre i da izdrže baraž tabloida, ali da postoje imena sa kojima svi drugi akteri mogu da pregovaraju. To i traže i unutrašnji i spoljašnji akteri. Ne može da se pregovara sa plenumima, bilo bi komplikovano. Tako da je pitanje da li mi želimo neku vladu u senci što ima svoje prednosti, a uključuje da se ti ljudi izlože medijskoj torturi, ili da se strateški sačeka da se objave izbori pa da se onda izađe sa listom. Nisam siguran, ali mislim da bi vlada u senci mogla puno da pomogne, da je možda bolje da se ranije izađe sa tim imenima da bi se ti ljudi pripremili za nešto što je ipak zanat. Politika je zanat. I ljudi koji nemaju iskustva mogu lako da proceduralno naprave potencijalno skupe greške. Treba vremena da se oni politički formatizuju. Studenti pričaju o ljudima koji „nisu uprljali ruke“. Znači o ljudima koji su 13 godina ćutali o režimu Aleksandra Vučića. Ako je to većini građana prihvatljivo i ako smo zaboravili sve one koji su u tim godinama svašta gubili, boreći se protiv režima, ’ajde, nema veze. Ali ’ajde onda da vidimo da li ti ljudi znaju da rade taj posao. To je tema za razgovor.

Očekujete li da će predsednik pod pritiskom ipak raspisati vanredne izbore pre 2027? I imaju li pobunjeni univerziteti i građani snage da izdrže još godinu i po?

Mislim da Srbija ne može da izdrži. A i režim shvata da im je ovo poslednji voz. Jedina poluga pritiska su protesti. Masovni protesti i neposlušnost na svakom nivou.

Ukoliko vanredni izbori ne budu raspisani u skorije vreme, kako predviđate da će se dalje razvijati celokupna situacija?

Za početak će univerzitet biti uništen. I tako će biti sa svako institucijom. Ovo je terminalna faza ovog režima i samo od nas i našeg otpora zavisi da li ćemo da isforsiramo tu odluku o izborima na ulici ili neposlušnošću ili ćemo da čekamo da to uradi tiranin, diktator autokrata kad njemu bude najviše odgovaralo. On već 13 godina govori ajmo na izbore, nema problema, raspisaću ih sutra i mislim da treba udarati na to, jer to i kod njegovog biračkog tela može da bude – aha, a što sad neće na izbore? Ne moraju oni da znaju istraživanja javnog mnjenja i da mu rejting pada… Ja pričam u nadi da će ta promena da se desi. Ali ne mora. Evo kako izgleda Putinova Rusija, kako izgleda rapidno promenjena Trampova Amerika. Kad se jednom krene putem totalitarizma, ne može lako nazad. 

Tekst je prenet sa portala Novi magzin.