Šta znači prelazna vlada?

Autor: Aleksandar Pavlović, Izvor: Novi magazin

Već nedeljama, prelazna vlada verovatno se najčešće pominje kao model izlaska iz aktuelne političke krize. Pošto mi se čini da suštinski postoje različita shvatanja toga šta zapravo ona predstavlja i kako bi trebalo da izgleda, u ovom tekstu pokušaću da navedem šta zapravo pod prelaznom vladom podrazumevaju različiti akteri na političkoj sceni Srbije, kao i da razmotrim šta je, po mom mišljenju, od ovih predloga zapravo u javnom interesu.

KO DOGOVARA I ŠTA: Čini se da su opozicione stranke prve izašle sa ovim predlogom. Predsednik Stranke slobode i pravde Dragan Đilas, tako, pominje „formiranje tehničke – prelazne vlade“, Miroslav Aleksić najavljuje da će „Narodni pokret Srbije vrlo brzo izaći sa razrađenim predlogom koncepta prelazne vlade“. „Prelazna vlast je rešenje“, smatra i Zdravko Ponoš, predsednik Srbija CENTAR, i dodaje: „Pitanje je dokle će im prelazna vlada biti na stolu kao ponuda opozicije. Da ne dođemo uskoro u situaciju da oni nas mole za prelaznu vladu“, ističe on. Iako, dakle, opozicione stranke još nisu eksplicirale šta podrazumevaju pod prelaznom vladom, navedene izjave impliciraju da bi upravo one imale značajnu ulogu u njenom koncipiranju pa i, po ekstenziji, funkcionisanju. Štaviše, drugi implicitan zaključak iz ovih izjava glasio bi da bi se o toj prelaznoj vladi dogovarali aktuelna vlast i opozicija, te da bi je, shodno tome, po svemu sudeći i činili predstavnici aktuelne vlasti i opozicije.

Ovakav ishod, držim, nikako nije u javnom interesu iz niza razloga od kojih su ključna dva. Prvo, jer je aktuelnoj vlast, iako i dalje ima legalitet, ozbiljno narušen legitimitet, te shodno tome ne može legitimno zastupati većinske interese građana i zemlje. 

RASPORED I IZLAZ; Naime, u protekla tri meseca, masovni protesti zahvatili su gotovo sve segmente srpskog društva, od SANU do poljoprivrednika i proširili se na stotine mesta po Srbiji. Nijedan protest protiv aktuelnog režima do sada nije ni približno imao ovakvu masovnost, niti se raširio tako duboko u unutrašnjost, čak i po stotinak kilometara daleko od velikih gradova kao epicentara pobune, po praktično čitavoj teritoriji zemlje. Dakle, ako umemo u ozbir da su štrajk proglasili takoreći čitavi sektori srpskog društva, kao što su visoko obrazovanje i prosveta, te da je, nakon ostavke premijera, srpska vlada u ostavci, nema drugog razumnog zaključka do tog da danas u Srbiji izostaju neke od ključnih osnova legitimiteta vlasti, shvaćenog kao uverenost građana u ispravnost vladavine i dobrovoljnost njenom potčinjavanju. No, ne smemo zaboraviti ni da aktuelna vlast, a pre svega predsednik države, još ima legalitet, svidelo se to nekome ili ne. 

Svakako, pod iole poštenijim uslovima i osnovnim medijskim slobodama ishodi izbora u Srbiji izvesno bi bili bitno drugačiji. Ali koliko god izbori uslovi bili nepravedni i uz sve moguće pritiske na birače, ucene, obećanja za lojalnost i sigurne glasove, neporeciva činjenica je da je Vučićevo ime na poslednjim predsedničkim izborima svojeručno zaokružilo više od dva miliona građana Srbije. 

Stoga, najbolji i najmirotvorniji izlaz iz aktuelne krize je, nažalost, i najneverovatniji – da sama vlast, svesna gubitka utemeljenja sopstvene vladavine, mirno pristane na prelaznu vladu do sledećih izbora koji će obnoviti legitimitet vlasti. Vučić za sada odlučno odbija ideju prelazne vlade, i ističe da „Neće biti ni prelazne, ni ekspertske vlade, to vam garantujem svojim životom, biće srpska vlada“; ja mu, ovom prilikom, barem u tome verujem, jer srpski zakoni jasno nalažu da se na rukovodećim funkcijama u državi mogu nalaziti samo srpski državljani. Drugim rečima, kakva god bila naredna srpska vlada, jedino je izvesno da će ona, u tom, formalnom smislu, izvesno biti srpska – u njoj neće sedeti ni Amerikanci, ni Rusi, ni Kinezi, nego neki građani Srbije. Kako god, Vučićevo dosadašnje odlučno odbijanje prelazne vlade ne znači da je ona nemoguća, jer on itekako ume da pristane na štošta što je inicijalno odbijao kada je suočen sa pritiskom, a ovi protesti su daleko najveći izazov koji je njegova vladavina imala do sada.

Drugi akter ove hipotetičke prelazne vlade, srpska opozicija, nema bogami ni legalitet ni legitimitet. Njihovi izborni rezultati su pojedinačno skromni, a nemogućnost (čitaj: nesposobnost) da se ujedine i zajednički nastupe rezultirala je njihovim naknadnim izbornim porazom čak i u Beogradu, gde je postojala jasna većina birača voljnih da smene aktuelnu gradsku vlast.

I/LI EKSTERTI: Pored opozicije, prelaznu vladu pominju i građanski pokreti koji zagovaraju političke, ali ne i neposredno stranačke, ciljeve. Lider Kreni-Promeni Savo Manojlović jasno kaže: „Tražimo prelaznu vladu eksperata bez vlasti i opozicije. Studentski plenumi sa profesorima treba da predlože ministre“. ProGlas takođe najavljuje uskoro njihov plan mirnog izlaska iz krize, a Tamara Džamonja Ignjatović iz ProGlasa pominje „ekspertsku prelaznu vladu“. 

Drugim rečima, za ove aktere prelazna vlada eksplicitno podrazumeva privremenu vlast nestranačkih ličnosti koje ne dolaze ni iz vladajućih, ni iz opozicionih stranaka.

Na kraju, valja pomenuti i dva bitna aktera koji u ovom trenutku ćute. Prvi nemi akter je međunarodna zajednica, poglavito Evropska unija. Njihovo ćutanje i nesvrstanost u ovom slučaju nikako nije u javnom interesu Srbije. Studentski i građanski protesti zalažu se za vladavinu zakona, osnaživanje institucija, nezavisnost sudstva, poštovanje ljudskih prava, borbu protiv korupcije i nepotizma. Sve su to deklarativno ključne, najviše vrednosti koje promoviše Evropska unija i zapadne demokratije. Tačno je da na ovim protestima, za razliku od nekih prethodnih, nema zastava EU i zapadnih zemalja. No, nije li implicitna podrška Vučiću da završi posao oko Kosova, Rio Tinta, litijuma, večita neizvesnost oko prijema Srbije u uniju … upravo najbolje objašnjenje zašto srpski građani ne nose te zastave? 

Ćutanje i „nesvrstanost“ Evropske unije u ovom slučaju nikako nije u javnom interesu Srbije

I ne bi li jasna, eksplicitna podrška najviših EU zvaničnika i lidera zapadnih zemalja bila najbolja potvrda da oni/e iskreno i dosledno zastupaju demokratske vrednosti i žele Srbiji dobro? Da li se misija EU u Srbiji završava time što će njeni čelnici izaći na ulicu jednom godišnje za Prajd da promovišu različitost (na čemu im hvala onoliko), ili će javno stati na čelo promocije i drugih demokratskih vrednosti i načela? 

Drugi, paradoksalno nemi iako najglasniji, akter su srpski studenti koji, u ovom trenutku, uživaju znatno poverenje građana, te dakle imaju i legitimitet da predlože rešenje. No, čini se da je upravo njihovo dosledno nepristajanje da formulišu političke ciljeve i insistiranje na radu institucija dobrim delom razlog, a moguće i uslov, te podrške. Ipak, sasvim je jasno da se ovde za sve pita jedan čovek, tj. da predsednik Vučić već mesecima najavljuje mere, on odlučuje o njima, on piše pomilovanja, on procenjuje da su studentski zahtevi ispunjeni. Dakle, ako on suštinski svojim ponašanjem personifikuje koncentraciju vlasti u jednim rukama i zavisnost svih institucija od njega, onda je suštinsko ispunjenje studentskih zahteva nespojivo sa njegovim o(p)stankom na vlasti. Zaista, teško je zamisliti kako bi se postojeći politički sistem zemlje mogao mirno transformisati u poredak sa snažnim institucijama a Vučić privoleo na ograničenje svog delovanja na mahom protokolarne funkcije koje poseduje predsednik države. U tom smislu, ne vidim kako bi se studentski zahtevi mogli organski ostvariti dokle god je Vučić na vlasti.

Razmišljajući o tome gde je kraj, ostaje, dakle, da vidimo da li će studentski protest eksplicirati svoje zahteve kao političke, artikulisati svoj vid izlaska iz krize, te ko bi podržao takav radikalan i fantastičan scenario gde bi politički akteri u Srbiji pozvali te mlade ljude da nam izaberu privremenu upravu koja će se pobrinuti za elementarno poštene uslove političkog delovanja, pa neka nakon toga pobedi najbolji, ili bar – za promenu – najmanje loš. Opozicione stranke, držim, još bi se i mogle privoleti takvom rešenju. Teže mi je, međutim, da zamislim, taj pristanak od strane vlasti, bez dugotrajnih sukoba a moguće i nasilja, osim ako međunarodna zajednica brzo ne zauzme čvrst stav i izoluje aktuelnu vlast.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.