Šta posle Rio Tinta: Misterija sklepanih papira

Piše: Jelena Aleksić, Novi magazin

Toliko se pitanja i dilema otvorilo nakon odluke da se obustave poslovi s kompanijom Rio Tinto, da nekakav trijumf građana deluje sasvim benigno u odnosu na učinjene štete i probleme koji nam predstoje. Pobeda će svakako ostati nesporna i velika, ali možda ponajviše zbog toga što je pažnju usmerila na štetočinske državne projekte kojima se građanima i bukvalno i figurativno oduzima budućnost.

PAPIR SVE TRPI: To je ono što je država pokušala izmenama Zakona o eksproprijaciji i ono što je urađeno žiteljima Gornjih Nedeljica, a što bi nam se svima moglo dogoditi ukoliko se usvoji predloženi Prostorni plan Srbije do 2035. godine: između ostalog, predviđena izgradnja novih šest termoelektrana, otvaranje desetine rudnika, masovno raseljavanje stanovništva, korišćenje zaštićenih predela u svrhu turizma… To je ono što je Rio Tinto radio u okolini Loznice, ostavljajući za sobom pustoš iliti “mrtvu zemlju”, kako je to opisala glumica Gorica Popović vrativši se iz Gornjih Nedeljica.

U poslednjih nekoliko godina izvršna vlast je pokušala da kroz nekoliko zakona progura neposrednu pogodbu kao način sklapanja poslova. Izmenama Zakona o eksproprijaciji otišlo se toliko daleko da je Vlada sama sebi dala pravo da javnim interesom bez ikakvih kriterijuma proglasi šta god joj padne na pamet. Pa te onda u roku od pet dana iseli iz kuće štiteći taj “interes”. Jer, u pitanju je, složni su stručnjaci, ali i građani, interes velikih kompanija, uglavnom stranih investitora kakav je Rio Tinto, koji ni posle skoro dve decenije poslovanja u Srbiji nije uradio Studiju o proceni uticaja na životnu sredinu. A nije zato što po ovdašnjim propisima ona dolazi tek nakon dobijanja odobrenja o eksploatacionom polju, što je prema mišljenju struke – nonsens.

“Procenu uticaja na životnu sredinu trebalo bi da radi država angažovanjem najboljih domaćih i svetskih stručnjaka, pa kad to obavi da isporuči račun investitoru. Kako mi kontrolišemo studije koje nam oni pošalju? Tako što država angažuje ljude po ugovoru i nisam jednom bio svedok da su te studije bile apsolutni falsifikati”, ispričao je nedavno na jednom panelu profesor Ratko Ristić, prorektor Univerziteta u Beogradu.

TANDARA MANDARA: Posebno je pitanje da li je premijerkino “zauvek završena priča” zaista zacementirano, poput cevi po imanjima meštana sela oko Loznice u čijoj okolini ni korov ne raste ili je i zauvek rastegljiv pojam koji vlast vešto koristi u predizborne svrhe?

Procedura poništenja Uredbe o utvrđivanju prostornog plana područja posebne namene za realizaciju projekta eksploatacije i prerade minerala jadarita “Jadar” (zvaćemo je Uredba “Jadar”) prema mnogima je sporna i otvara vrata da se za koji mesec proces vrati na početak. O tome govori Savo Manojlović iz organizacije “Kreni-promeni”, tražeći i moratorijum na iskopavanje litijuma u Srbiji. No, najpre pokušajmo da utvrdimo da li je ova vlast zaista tako beskrupulozna i nadasve lažljiva, da je tačka na posao s Rio Tintom samo predizborni zarez čiji elaborat tek sledi.

Valjevski advokat Sreten Đorđević se, baš kao i Manojlović, pribojava načina na koji je predstavljena odluka Vlade jer, kako je rekao za Danas, nije video pravni osnov na kojem počiva poništavanje prethodne uredbe iz 2020. (Uredba “Jadar”). Nažalost, još ga niko nije video.

“Pravni osnov bio bi poništaj rešenja o Strateškoj proceni uticaja prostornog plana posebne namene za realizaciju eksploatacije i prerade minerala jadarit jer je to bio pravni osnov za donošenje sada poništene uredbe. Ne znam da li je to prethodno urađeno, ali ako jeste, onda je sve urađeno u skladu sa zakonom. Ali, ako je uredba ukinuta na nezakonit način, uprkos tome što postoje razlozi da se ukine i zakonito, onda bi kompanija imala pravo na neke pravne lekove. Verovatno bi mogla da ospori tu odluku i Ustavni sud bi mogao da vrati na pravnu snagu uredbu iz 2020. Brine me rečenica premijerke da su ‘ukinuli uredbu o prostornom planu, čime su automatski ukinute i sve dozvole i rešenja’ jer je proces morao da bude obrnut, ali se nadam da je ona to izgovorila u jednom političkom kontekstu”, objasnio je Đorđević.

Manojlović tvrdi da je propis svesno poništen nezakonito kako bi se Rio Tintu omogućilo da ga lako reaktivira. Apsolutna ćutnja Rio Tinta na prekidanje za kompaniju tako velikog i značajnog posla mogla bi se uzeti kao još jedan dokaz marifetluka izvršne vlasti, koja takođe na ove optužbe uopšte ne odgovara.

PENALI: Tek, ovo bi mogao biti dodatni problem ukoliko Rio Tinto odluči da zatraži nekakvu odštetu od Srbije kojom su građani mesecima zastrašivani. Međutim, postavlja se pitanje može li samo na osnovu istražnih prava koja je imala kompanija tražiti ikakvu nadoknadu od države? Prema važećim propisima, samo pravo na primenjena geološka istraživanja ne daje nikome blanko dozvolu za eksploataciju, što bi značilo da Rio Tinto nema osnova za tužbu.

Međutim, to je samo jedan deo priče jer se isto pitanje može postaviti po slovu Ugovora o zaštiti investicija. To je dokument koji je Srbija potpisala s mnogim zemljama sveta, pa i s Velikom Britanijom, odakle dolazi Rio Tinto. Ugovor sadrži obavezu države da pruži pravičan i ravnopravan tretman stranim investitorima. “Zaštita koja se obećava uključuje ostvarenje legitimnih očekivanja koja su oni imali u momentu investiranja. Promena regulatornog okvira može biti tretirana kao udar na ta legitimna očekivanja. Takođe različit tretman, jedan prema Rio Tintu, drugi prema drugim stranim ili domaćim investitorima”, objasnio je nedavno medijima penzionisani profesor Pravnog fakulteta Dragor Hiber.

A istina o različitom tretmanu je sledeća: u okolini Loznice postoji istražno polje kojim rukovodi kompanija Volt, dok firma Euro litijum ima čak tri istražna područja u okolini Valjeva. Istina, Viši sud u Valjevu je krajem prošle godine potvrdio odluku valjevskog Osnovnog suda kojom je određena privremena mera o zabrani primenjenih geoloških istraživanja kompaniji Euro litijum Balkan. Međutim, tu nije kraj. Kompanija Jadar litijum, koja trenutno traga za rudom litijuma na planini Cer, kao i nadomak Vranja i Rekovca, u aprilu prošle godine dobila je dozvole za još četiri lokacije u Srbiji.

INVESTITOR – SVETA KRAVA: Dakle, šta mi zaista znamo o tome ko i kako vršlja Srbijom i u čijem interesu, dok nam se investicije poput Rio Tinta predstavljaju kao megalomanski finansijski benefiti koji će Srbiju vinuti u sam vrh proizvođača električnih vozila? Ima li u svemu tome ikakve brige o ljudima, životnoj sredini i budućim generacijama koje se, očito, u Gornje Nedeljice više nikada neće vratiti? Jer, tamo su kuće bez krovova, štale bez stoke i hektari mrtvih livada.

“Imamo najmanji stepen šumovitosti na Balkanu i ne možemo da ispunimo cilj da do 2050. godine imamo 41 odsto teritorije pod šumama. Vodni resursi su ekstremno zagađeni i umesto da sada taj resurs dosledno i brutalno štitimo jer je pretpostavka opstanka, mi se prema njemu ponašamo krajnje bahato. Ne zaboravimo da svi veliki zahvati u rudarstvu ili energetici imaju strahovit uticaj na okolni prostor i kada se to planira treba posebno voditi računa da li je u pitanju interes većine ili, kao u slučaju Rio Tinta, lukrativni interes pojedinca”, upozorio je profesor Ristić.

Geolog Zoran Stevanović, univerzitetski profesor u penziji, ispričao je kako je u svojstvu predsednika Srpskog geološkog društva svedočio izradi aktuelnog Zakona o rudarstvu, kada je struka bila prilično ignorisana.

“U predlozima koji su stizali od grupacije rudarskih i istraživačkih kompanija pronalazili smo članove prepisane iz propisa Konga i Moldavije. I mada smo deo uspeli da amortizujemo, deo predloga je ušao u zakon, a suština je da su oni isključivo na strani investitora. Njima su otvorena vrata da urade šta hoće i oni nama ništa nisu krivi. Jer, mi se toliko slabo ili nikako ne bavimo sopstvenim resursima, da sad ne možemo da dokažemo da je učinjena šteta u okolini Loznice. Naprosto, nemamo podatke o tome u kakvom su stanju bile vode ili zemljište pre Rio Tinta i njihovih istraživanja”, otvoren je bio profesor Stefanović govoreći nedavno na tribini Ekološkog ustanka.

Ni on, kao ni profesor Ristić, ne veruje u trajnu zabranu istraživanja bilo kog mineralnog resursa u zemlji, s tim što obojica tvrde da se pre bilo kakve eksploatacije moraju detaljno proučiti sve posledice i rizici.

Pa ipak, meštani u okolini Loznice su neumoljivi. Oni i na sastanku s premijerkom traže zabranu eksploatacije litijuma na celoj teritoriji Srbije, tvrdeći da je nivo bora u reci Jadar uvećan 17 puta otkako su počela istraživanja.

A prema aktuelnom predlogu Prostornog plana do 2035. u Srbiji je predviđeno otvaranje još 40 rudnika i čak šest termoelektrana iako nas takve godinama truju i najveći su zagađivači vazduha. A jedino gore od ovoga jeste saznanje kako je i na osnovu čega sastavljen predlog Prostornog plana, što svedoči o tome koliko je država imuna na potrebe sopstvenog naroda.

“Naš Plan razvoja zasniva se na investicionom planu ‘Srbija 2025’, koji nikada nije usvojen kao zvaničan planski dokument već nam je prezentovan od predsednika Vučića na RTS-u pred Novu 2020. godinu. Tu je predviđena izgradnja 200 postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda koja se finansiraju kroz direktnu pogodbu s kineskom bankom, gde su lokalne samouprave samo podizvođači, a kineska banka daje novac i tehnička rešenja. Dakle, Zakonom o planskom sistemu predviđen je plan razvoja na osnovu kojeg treba da se izradi prostorni plan, ali mi nemamo Plan razvoja, pa je samim tim i predlog ovog prostornog plana sporan u svakom smislu”, mišljenja je Žaklina Živković iz inicijative “Pravo na vodu”.

A u pomenutom prostornom planu predviđen je i “fleksibilniji način zaštite životne sredine”, što nikada nije objašnjeno.

Organizacija Ekološki ustanak je svojevremeno saopštila da će Srbija postati rudarska kolonija usvoji li se aktuelni predlog Prostornog plana.

“Ovde stručnjaci treba da odlučuju o tome jesmo li mi rudarska zemlja ili ne. Ne treba da suzbijamo i sutra neke pojedinačne projekte na barikadama već da se napravi široka rasprava u kojoj će učestvovati ljudi struke i koji će odrediti pravce razvoja Srbije”, smatra Jovan Rajić iz organizacije RERI (Regulatorni institut za obnovljivu energiju i životnu sredinu).

Sa svoje strane, ministarka Zorana Mihajlović je u prošlom broju Novog magazina rekla da su kritične mineralne sirovine poput litijuma i borata ključne za zelenu agendu.

“Zašto bismo zabranili eksploataciju ako je u skladu sa standardima Evropske unije i sveta? Ako građani misle da nam ne treba sada Rio Tinto, u redu, oni neće raditi ovde, ali je upitno zabranjivati nešto od čega bismo mogli imati ozbiljne koristi. Ja se i dalje zalažem da uradimo studije i vidimo kako zaista eksploatacija jadarita utiče na životnu sredinu”, predložila je ministarka, jedna od onih koji su godinama unazad tvrdili da je Rio Tinto razvio novu tehnologiju eksploatacije litijuma za Srbiju.

Prljava ili sasvim čista, nova tehnologija?

“Rio Tinto je kuće počeo da otkupljuje avgusta prošle godine iako su došli još 2004. Tada su počeli sa istraživanjima, a sve do 2016. ili 2017. bilo je da će se raditi na 50 hektara, da će se sve voziti odavde, da se rudnik neće ni primećivati, pa su proširili na 100, pa na 120, na 170 hektara, da bismo došli do 600 hektara”, ispričao je za Danas Zlatko Kokanović, jedan od članova udruženja “Ne damo Jadar”.

“Planiraju kompletnu preradu ovde, koristiće 1.000 tona sumporne kiseline dnevno, 3.500 do 7.500 tona eksploziva, onda im treba ogromna količina vode iz Drine, kao i 10.000 kubnih metara gasa na sat, dva dalekovoda struje od 110 kilovolti. Kada saberete, 5.000 tona kamena i stene dnevno tretira se sumpornom kiselinom, zamislite ta isparenja, zagađenja, buku”, napomenuo je Kokanović.

Sa druge strane je kompanija Rio Tinto, koja pred kraj prošle godine izdaje saopštenje u kojem objašnjava deo te nove tehnologije eksploatacije litijuma koja će prvi put biti primenjena u Srbiji.

“Nova tehnologija podrazumeva preradu koncentrata jadarita na temperaturi ispod 100 °C, što je temperatura ključanja vode. To znači da se ruda jadarit neće tretirati sumpornom kiselinom na temperaturi od 250 stepeni, što je slučaj sa drugim rudama litijuma u svetu. Rastvaranje rude jadarita na temperaturi nižoj od 100 °C omogućeno je karakteristikama same rude i procesom koji su osmislili inženjeri Rio Tinta, a ne korišćenjem fluorovodonične kiseline, kako navode pojedini stručnjaci u medijima. Fluorovodonična kiselina se uopšte neće koristiti u procesu prerade jadarita”, ističe se u saopštenju kompanije.

Rio Tinto navodi i da je u ovom slučaju reč o dubokom podzemnom rudniku koji ima mnogo manji uticaj na životnu sredinu i ljude, dok su svi drugi rudnici litijuma na svetu površinski. U saopštenju Rio Tinta objašnjen je i proces prerade jadarita korak po korak.

Priprema rude za dalju preradu je prvi korak, tokom kojeg se u procesu dobijanja koncentrata od rude jadarita odbacuje jalovi materijal (glina, karbonati) drobljenjem i mokrim klasiranjem. Koncentrat jadarita odlazi na dalju preradu, gde se rastvara (reakcijom sa određenim agensima), nakon čega se proizvodi dalje dobijaju odvajanjem u procesu kristalizacije i taloženjem.

Nakon što se ruda prevede u koncentrat, čime se povećava nivo korisnih materija potrebnih za efikasnu preradu, koncentrat će ići u industrijsko postrojenje. Koncentrat se često prodaje i kao takav, ali novi trend je vertikalna integracija i svi novi projekti u svetu će imati i postrojenje za preradu iz kojeg će izlaziti finalni proizvodi – litijum-karbonat kvaliteta za izradu baterija za električna vozila, borna kiselina i sodijum sulfat.

“Ključno je da će naš finalni proizvod biti onog kvaliteta koji je potreban za proizvodnju baterija, dakle neće biti potrebe za dodatnom preradom”, ističu iz Rio Tinta.

Iz iste kompanije dodaju i da će u rudniku imati ugrađene najmodernije filtere, ali ističu i da bi njihov proces koji koristi sumpornu kiselinu radio u okvirima zakonskih normi čak i bez prisustva filtera.

Dodaju i da je ruda izuzetno alkalna, tako da je i otpad koji izlazi iz digestije i čitavog procesa visoke pH vrednosti. U skladu s tim, neće biti nikakvog kiselog otpada, poručuje se u saopštenju.

Iz Udruženja “Ne damo Jadar” tvrde da je kompanija dosad otkupila više od 140 hektara zemlje potrebne za zonu rudnika, što je tek petina od onoga što su planirali.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.