Šruk Al Aila: Nesigurnost je najveći izazov

Razgovarala: Marina Coblentz, Izvor: Novi magazin, Prevela: Zorana Kostić

Neki od glavnih izazova uključuju raseljavanje tokom rata bez naše profesionalne opreme; nedostatak struje od prve nedelje izraelskih napada, kaže Šruk za Novi magazin i dodaje da joj je najveća želja da se rat zaustavi, da uđu pomoć i medicinska oprema 

Gde ste bili na početku rata?

Moj muž, Rošid Saradž, moja ćerka i ja smo otputovali 2. oktobra na dvomesečnu profesionalnu turneju po regionu. Moj muž je filmski stvaralac, novinar i suosnivač produkcijske kuće Ain Medija. Takođe smo planirali da obavimo umru u Meki. Vratili smo se 8. oktobra, motivisani posvećenošću našem poslu i našem narodu.

Kakvo je poreklo vaše porodice: da li je autohtona u Gazi ili je raseljena od 1948. ili kasnije?

Moja porodica je raseljena iz Jibne blizu grada Ramale 1948. Dakle, mi smo porodica raseljenih lica. Međutim, porodica mog muža može se pratiti unazad u Gazi nekoliko generacija. Moj svekar, Jahja el Saradž, je gradonačelnik grada Gaze.

Da li izveštavate za neke strane medije, ako da, za koje? Kakvo je iskustvo?

Da, radim za nekoliko stranih medija, među kojima su France 24, ABC, Arte, Swiss TV, i dobijam zahteve za intervjue od medija kao što su Al Jazeera i Democracy Now. Bilo je to dobro iskustvo do sada, lakše nam je kada znamo da strani mediji izveštavaju o našoj priči, našoj patnji i prikazuju ih širom sveta.

Da li još uvek postoji medijski pult u bolnici Al Aksa koji pruža internet usluge novinarima?

Da, postoji, ali ja više nisam tamo. Tokom januarskog primirja, sredinom februara, vratila sam se u grad Gazu. Izgubila sam dom, sva moja braća i sestre, koji žive na različitim lokacijama, izgubili su domove. Sada iznajmljujem kuću u naselju Tel el Hava, želela sam da budem blizu mesta gde se nalazio moj dom, blizu mesta gde je moj muž ubijen, blizu mesta gde sam provela najsrećnije godine svog života. U jednom trenutku, moja porodica i ja smo raseljeni u Deir el Balah u dva šatora, jedan za žene, drugi za muškarce. Bio je to pakao na zemlji. Na početku rata, svi smo bili izgubljeni. Od Nakbe 1948. nismo doživeli katastrofu ove vrste. Niko nije očekivao da ćemo završiti u šatorima koji ne štite ni od letnje vrućine ni od zimske hladnoće – tu sada živi većina ljudi. Nedavno je IDF izdao naređenje za evakuaciju, ali sam ja odbila da napustim svoj kraj.

Kakav je Vaš odgovor na to što Izrael posebno cilja i ubija palestinske novinare koji tvrde da su članovi Hamasa? 

Da su Hamas, nosili bi oružje i bili bi u skrovištu, umesto da budu jako vidljivi noseći pres prsluke, medijsku opremu i izveštavajući. Opravdanje za svaki zločin je: „Oni su Hamas.“

Da li postoje pouzdani podaci o broju palestinskih novinara koje su izraelske snage posebno ciljale i ubile od oktobra 2023, ne uključujući one koji su možda poginuli u opštim vazdušnim napadima?

Da, Komitet za zaštitu novinara istražuje svaki pojedinačni slučaj i izveštava o brojkama. Do kraja maja identifikovao je najmanje 17 novinara i dva medijska radnika koji su bili direktna meta izraelskih snaga.

S obzirom na to da su novinari posebno meta, da li se osećate ugroženo kada nosite „Press“ oznaku? Da li ste razmišljali da ga ne nosite?

Ne volim da nosim Press prsluk, čini me metom. Ljudi na ulicama, obrazovani ili ne, svesni su da su novinari meta, stoga nas se plaše. Ponekad čujem oko sebe: „Ne približavaj joj se“, jednom je jedna starica uzviknula: „Idite kući, prestanite da radite ovaj posao!“ Međunarodno humanitarno pravo i drugi instrumenti štite novinare na ratnim područjima, što je i svrha prsluka, ali je beskoristan pa ga zato retko i nosim, mogao bi me pogoditi snajper sa ili bez njega.

Ko brine o Vašoj ćerki dok izveštavate sa terena?

Život pod genocidom je promenio naše okolnosti, sada živimo u grupama, živim sa svojom braćom i sestrama koji takođe imaju decu, oni nisu mogli da nastave da rade, moja ćerka ostaje sa njima. Dok izveštavam, živim sa visokim nivoom anksioznosti zbog straha da će doći do udara na kuću ili da ću biti ubijena, moja ćerka ne zaslužuje da joj oba roditelja budu ubijena. Ponekad mislim da ovaj svet ne zaslužuje naš oproštaj… masakriraju nas, niko nije učinio ništa da zaustavi ovaj genocid.

Vaš muž je bio direktor Ain Medije u gradu Gazi koju ste preuzeli nakon što je ubijen na početku rata. Koji su Vaši glavni izazovi?

 

Neki od glavnih izazova uključuju raseljavanje tokom rata bez naše profesionalne opreme; nedostatak struje od prve nedelje izraelskih napada. Alternative za punjenje naših uređaja su sistem solarnih panela koji nije ni lako pristupačan, ili mesta sa generatorima koji rade na gorivo, ali gorivo je takođe oskudno. Zato su u bolničkim prostorijama postavljeni šatori za štampu gde novinari imaju pristup internetu i struji. Bila sam raseljena na jug Gaze pre primirja u januaru 2025. Pešačila bih dva sata do Specijalizovane bolnice Kuvajta, jer jedva da ima vozila koja funkcionišu, dok je vožnja zaprežnim kolima koje vuče magarac toliko spora da je pešačenje efikasnije. Dakle, ovako uspevamo da otpremimo materijale i povežemo se sa spoljnim svetom. Značajan izazov druge prirode je gubitak članova našeg tima: Ibrahima Lafija, našeg snimatelja, ubile su Izraelske odbrambene snage 7. oktobra dok je snimao granično područje između Gaze i Izraela; još jedan kolega, Hajtam Abdelvahed, je ili otet ili je pod ruševinama, ne znamo; moj suprug Rošdi je ubijen; Mahmud, još jedan snimatelj, je ubijen u vreme primirja u januaru 2025. Njihov gubitak stavlja veliki profesionalni teret na mene i ostatak tima, jer moramo da preuzmemo njihov posao, ja imam samo dve ruke… Pored toga, raseljenost, deljenje male sobe sa još 15 ljudi, otežavalo mi je da se fokusiram na posao zbog prisustva velikog broja dece. Šetala bih okolo tražeći da se povežem na internet, da vidim da li dolazi još zadataka od klijenata. To su sve tehnički izazovi. Onda je tu glad, nije lako biti gladan dok hodate na velike udaljenosti, nosite opremu i hoćete da se fokusirate se na posao. Ali najveći izazov je nesigurnost, da neko može biti ubijen u svakom trenutku. Izrael namerno i sistematski cilja novinare od početka rata, 220 ih je do sada ubijeno prema podacima kancelarije za medije u Gazi. Ovo ciljanje se proteže i na članove porodice novinara, tako da se plašite za članove svoje porodice. Nosimo veliku odgovornost jer Izrael ne dozvoljava stranim novinarima da uđu u Gazu.

Činjenica je da Hamas koristi civilnu infrastrukturu za skladištenje oružja i baziranje svojih vojnih operacija. Činjenica je da je Izrael prekršio pravila ratovanja navedena u Ženevskim konvencijama… U kojoj meri je Hamas militarizovao civilne objekte u Gazi? Može li Izrael da opravda, kao što to proba da čini, ogromno uništavanje bolnica, univerziteta, škola, groblja, verskih objekata, muzeja, sanitarnih čvorova i šatorskih kampova raseljenih lica zbog obima militarizacije civilnih objekata?

Ne mogu vam dati pravi odgovor na ovo pitanje, jer nisam stručnjak. Ono što vam mogu reći jeste da ne vidimo Hamas, oni su pod zemljom ili u šatoru, ili negde drugde. IDF je sposoban za precizno ciljanje, ali ne, oni će nastaviti da ubijaju stotine dok jure jednog člana Hamasa. Ono što se može primetiti jeste da Hamas ostaje u područjima pod naređenjima IDF-a za evakuaciju, odakle nastavljaju borbu – to vidimo kada Hamas objavljuje video snimke napada na izraelske vojnike. Jednostavno nema logike u pretpostavci da je celokupno stanovništvo Gaze, više od dva miliona stanovnika, sastavljeno od Hamasa. Npr. ja nisam Hamas, nisam za Hamas ili bilo koju drugu stranku, ja sam nezavisna. Isti je slučaj bio i sa mojim suprugom. Ima na hiljade ljudi poput nas. Izrael vodi rat bez crvenih linija, tvrdeći da je prisustvo Hamasa u svakom uglu opravdanje za nastavak genocida. Izrael izdaje sve više naređenja za evakuaciju koja pokrivaju sve više područja, ponovo raseljavajući stotine hiljada, dok istovremeno sužava prostor u koji bi raseljeni mogli da se presele. Živimo u nepodnošljivom, brutalnom haosu.

Na osnovu onoga što vidite i čujete na terenu, da li mislite da će Izrael preuzeti veći deo Gaze kako tvrdi i da li postoji mogućnost da Izrael natera premeštanje Palestinaca u druge zemlje?

Niko to ne zna. Volim ovu zemlju, pripadam ovoj zemlji, čak i sada kada je postala pustinja, ruševina gde je život nepodnošljiv. Imala sam ranije prilike da odem, ali nisam. Ne bih mogla da budem u inostranstvu, stalno traumatizovana razmišljajući o sudbini svojih voljenih. Jedva čekam da se rat završi, da se granice otvore, da stigne pomoć, da počne obnova, sigurna sam da će biti obnovljeno i da će biti bolje nego pre. S druge strane, budućnost… ne znam, jer ne znam da li ću biti živa u naredna dva minuta. Ne znam da li ću ostati ili otići, svet nas sigurno ne čeka otvorenih ruku. Ono što znam je da želim da ubijanje prestane i želim da hrana i medicinski materijal uđu, gladujemo i umiremo od izlečivih povreda i bolesti.

Ukoliko dođe do prekida vatre, oslobađanja talaca, povlačenja IDF-a i Hamasa, da li mislite da bi trajni mir između Izraela i Palestine bio moguć?

Okupacija mora da prestane, bez toga nema rešenja. Izrael je prekršio prekid vatre iz januara 2025. Sada se govori o još jednom prekidu vatre, možemo li verovati Izraelu? Mogu li verovati svom okupatoru koji me je lišio nekih od najbližih ljudi u mom životu i zbog kojih moja ćerka neće proslaviti nijedan rođendan sa oba roditelja i neće moći da se seti očevog lika jer je imala samo jedanaest meseci kada je ubijen?

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.