Srđan Karanović – Sam o sebi: Igra života i filma

Piše: Anđelka Cvijić, Novi magazin

Kao specifičan žanr, autobiografija je odavno, i opravdano stekla svoje mesto u književnosti. Iako njeno teorijsko proučavanje jedva da doseže jedan vek, istoričari literature se uglavnom slažu da je kao sinteza jednog života i jednog vremena autobiografija veoma zahtevno književno delo, daleko iznad dnevnika ili memoara. Poslednjih decenija autobiografije su postale hit, ali u većini slučajeva visoka zahtevnost tog književnog žanra je slabo poštovana, a još manje dosegnuta. U realnosti koja se priklanja uslovima tržišta i populizma, zadatak autobiografije postaje dodvoravanje znatiželji čitalaca nezadovoljnih svojim životima, pa u našminkanom egzistencijalnom imidžu popularnih ličnosti nalaze neku utehu. Tako je u slučajevima bezukusnog utoljavanja čitalačke gladi autobiografija dobila narkotičnu ulogu – da izvede transfer čitaočevog infantilnog integriteta, nemoći i nesnalaženja u suočavanja sa stvarnosti.

Ozbiljni izdavači, međutim, koji poštuju i sopstveno ime i svoje čitaoce vodiće dobro računa o tome čiju će autobiografiju objaviti. Jer, kao što nije zlato sve što sija, tako i popularnost niti obezbeđuje niti implicira pouzdanost i trajnu važnost; naprotiv, prava i jedina mera vrednosti jedne biografije je neprolaznost nečijeg dela koje već svojom autentičnošću i kvalitetom obezbeđuje jak razlog da u hodu vremena ostane zabeležen i život njegovog autora. Tada život svedoči o vremenu, a vreme svedoči o životu, i oba, sveprožimajući se, autobiografiji obezbeđuju onu dragocenu patinu nezaborava.

NEPRETENCIOZNO SVEDOČANSTVO: Poslednjih nedelja upravo ispraćene 2022. godine jedno takvo autobiografsko ostvarenje dospelo je u sam vrh najprodavanijih knjiga u našim knjižarama. Nimalo čudno: njegovu bitnost za našu kulturu garantovala su dva imena, autora Srđana Karanovića, i izdavača, beogradske Geopoetike, a „u pomoć“ im je stigao i skromni ali sofisticirano efikasan naslov – Sam o sebi.

Srđan Karanović je srpski, jugoslovenski i svetski priznati filmski i televizijski režiser čije filmove Društvena igra, Pogledaj me nevernice, Miris poljskog cveća, Petrijin venac, Nešto između, Jagode u grlu, Za sada bez dobrog naslova, Virdžina, Sjaj u očima, Besa… publika dan-danas pamti, i ponovnim gledanjem u njima uživa. Gotovo za svako svoje filmsko delo Karanović je dobio velika priznanja, od Zlatne arene na filmskom festivalu u Puli, do FIPRESCI nagrade u Kanu, kao i Gran prija i Pri specijal, nominacije za Zlatnog lava u Veneciji, i u učešćima na najvažnijim filmskim festivalima u Evropi i svetu. Televizijskim gledaocima poznat je po jednoj od najpopularnijih TV serija, Grlom u jagode, a bavio se i profesurom, od Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, preko Univerziteta u Njujorku i Bruklin koledža, do Veslijan, i Bostonskog univerziteta.

Bogata i plodna karijera koja je odavno postala primer kasnijim generacijama jednostavno je tražila da se otelotvori u još jednom žanru, pored onog ključnog, filmskog. Budući da je i scenarista, i autor već jedne knjige, Dnevnik jednog filma (Virdžina 1981-91), Karanović je svojom autobiografijom Sam o sebi samo potvrdio da i književnim perom kao filmskom kamerom suvereno vlada. Odavno se u našoj književnosti nije pojavilo takvo jedno delo u kojem je iz ličnog ugla data kompleksna priča cele, ne samo jedne, generacije i više od jednog perioda čija se turbulentnost prepoznaje svakom ko hoće da je uoči. Sam o sebi Srđana Karanovića (1945) je toplo i nepretenciozno svedočanstvo, inspirativno ne samo onima koji su u tom vremenu živeli već i novim naraštajima koji će, njim podstaknuti, hteti i znati da integrišu tehnološke inovacije i sopstvenu riznicu mašte u svoje umetničke svetove.

Sam o sebi je najtačnije definisati kao autobiografski roman. Stvaran iz retrospektive kad životno iskustvo daje šansu da se prošlost bolje vidi a etika ne dopušta zaobilaženje istine, ovaj Karanovićev književni autoportret oslikan je rafiniranim stilom i istančanim poznavanjem jezika, i uokviren u veliki vremenski i geografski ram porodičnog porekla, od Austrougarske preko Kraljevine SHS, Kraljevine Jugoslavije, FNRJ, SFRJ, SRJ do Srbije. Poigravanjem i ukrštanjem prošlosti sa sadašnjošću autor stvara dinamični objektivno-subjektivni roman, sa dva paralelna uvida u „intimnu istoriju“ koji su čak i tipografski razdvojeni; dva različita dizajnerska fonta već sama po sebi sugerišu isticanje važnosti i značenja ispisanih rečenica.

AUTOBIOGRAFSKA AVANTURA: Knjigu Sam o sebi autor je posvetio prijatelju Branku Cvejiću, jednom od naših najboljih savremenih glumaca koji je nedavno preminuo. Cvejić je Karanovićev prijatelj iz rane mladosti, umetnik kakav se skoro neće pojaviti na našoj pozorišnoj i filmskoj sceni i čije će se brojne uloge pamtiti. Zapisujući svoje uspomene iz detinjstva i mladosti, Karanović kreće u autobiografsku avanturu i sledeći pravila ovog književnog žanra seže u korene porodičnog stabla, čitaoce upoznajući sa svojim najbližim, Mamom, Tatom, Bakom, Dedom (ispisujući ove reči velikim slovom, pisac iskazuje svoje produhovljeno poštovanje onima koji su mu svojim pažnjom i ljubavi podarili integritet i snagu za suočavanje sa pravim životom). Odrastanje i sazrevanje u staroj građanskoj porodici imalo je sve prerogative uspeha u dečakovoj budućnosti: Karanovićev deda, Milenko Karanović (iz Bihaća), prvo sveštenik a potom etnolog i saradnik Jovana Cvijića, bio je dugogodišnji kustos u Zemaljskom muzeju u Sarajevu, u kojem se i danas nalaze rezultati njegovih istraživanja. Otac Milenko (Miša) je osnivač i prvi direktor Jugoslovenske kinoteke, ali i prvi sinovljev vodič kroz svet filma. Deda po majci Višnji, rođenoj u Zagrebu, Mihailo Đorđević (poreklom iz Novog Pazara), jedan je od osnivača Udruženja književnih prevodilaca Srbije, i poznati prevodilac klasika svetske literature, romana Prohujalo sa vihorom, Vašar taštine, Tesa od D’Urbervilovih, Saga o Forsajtima, Ostrvo s blagom, Beli očnjak… Jedan detalj iz života dede Mihaila unuka Srđana Karanovića će, kao već poznatog režisera, inspirisati da snimi čuveni film Besa. Naime, kada je mobilisan, Mihailo Đorđević je znao da svoju mladu ženu nekome treba da poveri na čuvanje. Budući da je ona Hrvatica, niko od njegovih prijatelja Srba nije smeo da pristane da pazi na nju; deda Miša, piše Karanović, je na kraju brigu o njoj poverio Albancu koji je dao besu da se „njegovoj mladoj ženi ništa neće dogoditi“. Čuvao ju je, nije je ispuštao iz vida, i po dolasku dede predao ju je. A baka će ga spominjati do kraja života…

LIČNA PRIČA: Obe porodice konačno će se naći u Beogradu u kojem i počinje lična priča autora knjige Sam o sebi; ona je ograničena na prvih 25 godina života, što znači da obuhvata rano detinjstvo, predškolsko igranje sa decom iz kraja, polazak u osnovnu školu, pa u Petu beogradsku gimnaziju i, najzad, odlazak u Prag na FAMU, čuvenu Filmsku i TV školu Akademije umetnosti, gde će studirati i završiti filmsku i televizijsku režiju. Te dve i po decenije prepune su reminiscencija na ondašnji život u zemlji, u Beogradu, i u Pragu. Otvoreno i sasvim iskreno Karanović piše o sudbini cele porodice, o odnosima koji nisu uvek onako idealni kako ih deca, pa i odrasli žele; ali koji se uvek i vraćaju na kolosek ljubavi, pažnje i punog poštovanja dostojanstva onog drugog. Knjiga Sam o sebi je roman samoupoznavanja, kaleidoskopskog, prebogatog i suzama od lepote i priznavanjem grešaka; nalik je, kako je autor sasvim drugim povodom napisao, igri života i filma, i radosti igre.

Izlazeći iz okvira porodice, Karanović potom svedoči o vremenu svog odrastanja. Detinjim i mladalačkim očima doživljeno, to vreme u većini svojih segmenata i danas nadahnjuje beskrajno i večno šarmantni sentiment u kojem su klikeri bili od stakla ili loptice iz kuglagera, dobijale se prve vršnjačke ćuške, pa i batinice. Bilo je to doba u kojem su deca kenjkala, izvodila kerefeke, bila sekaperse ili totovi (vanredno verno prenesen rečnik reči koje su danas skoro sasvim zaboravljene). Bilo je to i malo kasnije vreme, gimnazijsko, u čuvenoj Petoj beogradskoj, kad su počela prva zaljubljivanja i devojke mladićima poklanjale Malog princa (sa posebno simboličnim težištem na priči o lisici), kad se igrao stiskavac i osećalo sentiš. U međuvremenu, bili su odlasci u bioskop, kupovanje karata kod tapkaroša i fišeka sa semenkama i kikirikijem iz pletenih korpi uličnih prodavaca. I učenje kulture ponašanja.

Tada se rađaju prava prijateljstva koja traju; u Karanovićevom životu prijateljstva sa Brankom Cvejićem, Goranom Markovićem, Rajkom Grlićem, Goranom Paskaljevićem, Zoranom Simjanovićem, o kojima piše sa puno topline, primeri su negovanja jedne od najvažnijih baza nečijeg postojanja. Sticajem okolnosti ona su prožela i umetničko delo svakog od njih, pa nije čudo što su kao pripadnici iste ili bliske generacije i danas u svetskoj, jugoslovenskoj i srpskoj kulturi nezaobilazni kao izdanci najuspešnijeg domaćeg i inostranog školovanja (Beogradska i Praška, ili Češka škola).

I na kraju, kratki nostalgični prilog autorke ovog teksta vremenu o kojem piše Srđan Karanović: Dubrovnik, Lovrjenac i čarobni Zoran Ristanović kao Hamlet, Beograd i razdragani osnovci koji autobusima Žaba i Čokolada idu u Pionirski grad, izlizani točkovi rolšua i klizaljke gvinterice, velika ulična vaga na ćošku Manjež parka, na kojoj su se prolaznici (a najviše deca) merili za sitninu. I, iznad svega, Peta beogradska gimnazija, i potpuna opčinjenost nas prvogimnazijalaca grupom maturanata koja je plenila svojom osobenošću. Neobična harizma ih je pratila u školskim hodnicima i dvorištu, na velikom odmoru kad se đuture odlazilo do Zdravljaka po pogačice i jogurt. Nismo znali, ali smo osećali tu harizmu naših maturanata, Srđana Karanovića, Branka Cvejića, Gorana Markovića… i znali da će biti slavni. Vreme je pokazalo da smo bili u pravu.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.