Srbija Opasnosti i zamke percepcije: Ima li istine u činjenicama

Piše: Srđan Bogosavljević

Društvena istraživanja, s manje ili više preciznosti, pokazuju realnost u percepciji društava ili delova društva koji su u fokusu istraživanja. Podaci o percepciji činjenica relevantna su i korisna, i činjenica za sebe, ali to nije realnost.

Tema odnosa percepcije i realnosti već nekoliko vekova zaokuplja misleće ljude, pa je objavljeno mnogo radova i knjiga na tu temu. Fenomen percepcije realnosti kao iskrivljene slike realnosti na individualnom planu svakodnevno srećemo – od krajnje banalnih, kad se za toplo vreme kaže da je lepo, a nekome je lepo kad je hladno – dakle, kad je samo terminološki problem, pa do nemogućnosti usaglašavanja svedoka najstrašnijih događaja, koji vrlo različito svedoče o činjenicama koje su im bile pred očima. Da ne pominjem tumačenja navijača svih vrsta – od fudbalskih, pa čak do političkih.

Na percepciju realnosti, pored same činjenice u fokusu, očigledno utiče čitav kompleks misaonih procesa pod uticajem iskustava, znanja, mitova, želja… i ko zna čega sve još.

Novo vreme donelo je eksploziju društvenih istraživanja u drugoj polovini 20. i dosad u 21. veku. Odatle nam svakodnevni susreti s podacima koji se baziraju na percepciji realnosti, i to je činjenica po sebi iako realnost može biti bitno različita od onoga što u proseku doživljavaju ljudi koji su deo istraživačkog uzorka. Naime, činjenica da neki procenat misli da je nezaposlenih dvostruko više nego što je istina ili da ljudi muslimanske veroispovesti ima mnogo manje u državi nego što ih stvarano ima veoma je relevantna za sve vrste komunikacija, pa i sada kad sam ih pomenuo. Ili broj ubistava, koji se obično dramatično precenjuje.

MERENJE ZABLUDA: Ipsos već godinama sprovodi istraživanja o opasnostima i zamkama percepcije (PerilsofPerception) i kreirao je indeks koji meri bliskost realnosti i percepcije te realnosti – dakle, meru zabluda stanovništva. Istraživanjem se obuhvata od 30 do 40 zemlja godišnje i Srbija je obično na sredini liste – na primer 2018, kad su pitanja bila vezana za ekonomiju, stanovništvo, kriminal, seksualno uznemiravanje i seks i životnu sredinu, bila je na 17 mestu od 37 zemlja, u društvu s Nemačkom, Japanom, Italijom i Francuskom. Južnoameričke i poneka azijska zemlja bile su na čelu liste zabluda, a skandinavske zemlje i Novi Zeland imali su tada percepciju činjenica koje se neznatno razlikovala od samih činjenica. Poslednje dve godine Srbija nije učestvovala u istraživanju, od kojih je poslednje 2020. uglavnom posvećeno zdravlju i uzrocima smrti, a kao zemlje najvećih zabluda izdvojile su se Turska, Rumunija i Španija.

Mnoge činjenice s kojima se upoređuje percepcija učestalosti nekih fenomena ne spadaju u takozvane tvrde podatke, za koje je i oficijalni podatak dobijen uzoračkim anketama ili evidencijama koje nisu široko poznate i promovisane u javnosti (struktura uzroka smrti, broj prijava za seksualno uznemiravanje i sl). Razlike u percepciji i realnosti izražene su i u tim slučajevima. Čak i o činjenicama koje su široko poznate pojavljuje se nesklad percepcije i realnosti, a svedoci smo da se u javnosti iznose najrazličitije “nove” istine.

Priča koju sam čuo kao početnik u Institutu za statistiku bila da Statistički godišnjak, kao vrlo obuhvatna zbirka podataka o Jugoslaviji, mora da se završi pre godišnjih odmora jer je Tito tražio da funkcioneri ne pominju svoje utiske o tome koliko nečega ima već da se pozivaju na činjenice naučene za vreme odmora. Kažu da je umeo i da propituje. Nakon toga izdavanje Statističkog godišnjaka polako pomeralo se ka kraju godine, da bi njegov značaj pojavom interneta i jakih portala statističkih institucija izgubio značaj. Istovremeno se nesrazmerno povećala mogućnost provere podatka.

Navešću nekoliko primera u kojima često čujem da se netačno pominje veoma dobro poznati podatak koji oslikava stanje stvari.

KOLIKO NAS IMA: Broj stanovnika u Srbiji i Beogradu. Sredinom devedesetih godina često se pominjao broj od 10 miliona stanovnika Srbije i dva miliona u Beogradu. Pominjali su te podatke i političari na značajnim funkcijama. Nedavno sam na medijima čuo izjavu da Srbija ima 8,5 miliona stanovnika. Beograd u priči skoro uvek je oko dva miliona. Podatak se dobija prilično precizno Popisom stanovništva i koji se godišnje ažurira podacima o prirodnom priraštaju, kao razlike između broja umrlih i broja rođenih. Srbija je 2011. imala nešto manje od 7,2 miliona stanovnika prisutnih u zemlji (7,19 miliona), do sredine 2019. taj broj je smanjen na 6,9 miliona na osnovu negativnog prirodnog priraštaja – depopulacije, odnosno više od 30.000 manje rođenih od broja umrlih godišnje.

Zahvaljujući mehaničkom kretanju stanovništva – unutrašnjim migracijama stanovništva, Beograd nije na gubitku, ali nije ni blizu dva miliona stanovnika. I dok je popisni podatak zasnovan na egzaktnom prebrojavanju u skladu s metodologijom Popisa, procene za kasnije godine nisu tog kvaliteta jer ne obuhvataju sve rezultate migracija, ali nije sporno da Srbija ima gubitak stanovništva i po tom osnovu – pa bi se moglo reći da je procena od 6,9 miliona gornja granica broja stanovnika u Srbiji.

ISTINE O BIRAČKOM SPISKU: Broj birača u Srbiji je podatak koji uvek izaziva nedoumicu i niz spekulacija pred izbore. On se poslednjih desetak godina kreće oko 6,8 miliona, a za poslednje izbore bio je 6,739,441. Odmah upada u oči da je nemoguće da od 6,9 miliona stanovnika njih 6,7 miliona ima biračko pravo. I naravno da je to istina jer je potpuno jasno da postoji veliki broj državljana Srbije koji žive u inostranstvu i koji svakako imaju biračko pravo.

Procene koliko takvih ima vrlo su različite i kreću se od 1,4 do dva miliona. Osnovni problem je što najveći deo iseljenih u svojim srpskim dokumentima ne menja adresu prebivanja i verujem da je malo ljudi koji ne znaju za desetine takvih slučajeva. Razloga za nemenjanje adresa ima mnogo – od lenjosti i viših troškova do nemogućnosti u slučaju dvojnih državljana nekih država. Rezultat je isti – njih je mnogo, imaju pravo da biraju, ali retko koriste to pravo.

Posledica je da imamo toliko upisanih birača, jedino je nerealno očekivanje da će oni masovno glasati. No, iz tog podataka se ne može zaključiti da su bilo koji izbori nelegitimni niti da je to samo po sebi izvor manipulacija. Ali bi imalo smisla razmišljati kako doći do realnije ocene o broju onih koji ne mogu da glasaju, o načinima kako da se onima koji žele da glasaju to omogući, a imaju takva dokumenta da i glasaju i ko zna šta još. Ima država koje su kažnjavale neglasanje, ima onih koje u biračko telo upisuju samo one koji se za to izjasne, a i onih koji iz biračkog tela ispisuju sugrađane koji tri puta nisu glasali.

Problem biračkog spisak niti je nov niti je ekskluzivno naš, pa valja sve to znati pre nego što se počne sa spekulacijama o skrivenim značenjima podataka o broju birača

ZAPOSLENOST-NEZAPOSLENOST: Broj nezaposlenih je od onih podataka koji su u interpretaciji vlasti pokazatelj njenog uspeha i realizacija vrlo jasno postavljenog cilja kada je napravljena velika promena na izborima 2012. Istovremeno, taj podatak izaziva polemike i sumnje, pa i vrlo gruba osporavanja. Na stranu što je statička metodologija Srbije pod veoma ozbiljnom lupom Eurostata, MMF-a i pregovaračkog procesa sa EU, gde je Statistika sadržaj poglavlja 18, ali diskusija o padu nezaposlenih nikako ne trebalo se vodi na nivou sumnji u nesporne brojke – a to je broj registrovanih nezaposlenih u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, gde je nekada bilo i 900.000 tražilaca posla, a sada ih je ispod 500.000, kao i za oko 200.000 manji broj onih koji su nezaposleni, prema Anketi o radnoj snazi (ARS) zvanične statistike.

Da je pad nezaposlenosti nesporan, svedoči i tražnja za novom radnom snagom u skoro svim segmentima, ali i podaci o depopulaciji i koliko god proizvoljne ocene bile o povećanoj emigraciji iz Srbije, pa je onda logično da se stvara manji pritisak na zapošljavanje. Kada se tome doda i realno otvaranje novih radnih mesta, onda je jasno da je moralo da dođe do značajnog pada nezaposlenosti – što ne znači da ne postoje mnogi problemi vezani za ovu oblast.

Smanjenje nezaposlenosti primetno je veliko i vlast se tim podatkom ponosi. Istovremeno, protivnici vlasti su osporavali ova podatak – do nivoa da nije tačan, odnosno da je falsifikovan. Niko, bar javno, nije na primer komentarisao da je nešto više od jedne trećine smanjena nezaposlenost zahvaljujući novim radnim mestima, a dve trećine zbog depopulacije i emigracije stanovništva. Pri čemu niko ne može da ospori neupitne nedostatke radne snage na tržištu rada. Osporava se i formula i samo merenje iako su i formula i merenje usklađeni s međunarodnim standardom i preporukom Eurostata.

I OSTALO: Moglo bi se navoditi mnogo sličnih primera. Padaju mi na pamet: strane direktne investicije (koliko ih privlačimo, koliko ih drugi privlače); bruto domaći proizvod (da li je sve obuhvaćeno, da li se radi kao svuda u svedu, može li se pad BDP proglasiti uspehom); uvećana smrtnost u vreme korone (da li je uvećana ili je samo prekomponovana struktura uzorka smrti); broj procesuiranih krivičnih dela razbojništva (da li je stvarno smanjeno); broj poginulih u saobraćajnim udesima (da li je ulaganje u infrastrukturu ili kontrola saobraćaja dovelo do smanjenja, ako ima smanjenja); broj novih automobila i prirast ukupnog broja automobila (da li i to doprinosi zagađivanju gradova); vrednost potrošačke korpe (da li je sada stvarno gore nego devedesetih, kao što se čuje); stabilnost dinara (da li je stvarna ili veštačka)…

Naravno, u interpretacijama nekih od ovih podataka pojavljuju se diskutabilne ocene – ali u kritici takvih činjenica, percepcija povučena iz vlastitog iskustva ili iskustva kruga, pa i onlajn kruga u kojem se krećemo, ne sme da ima ulogu. To ne znači da ne može da se osporava zasluga za dobru i krivica za lošu realizaciju podataka, ali rekao bih samo njihovom ozbiljnijom analizom – i navešću za to jedan primer.

Percepcija je relevantna kod fenomena koji imaju uticaj na društvene tokove, ali percepcija ne bi trebalo da ima uticaja na diskusiju o fenomenima za koje postoje strogo definisani podaci. Za različita tumačenja uzroka i okolnosti koji su doveli do takvih činjenica uvek ima mesta.

Ima mesta i za interpretaciju da li je nešto dobro ili loše. Valjalo bi znati i podatke za vremensku seriju i analizirati nagle promene…. Pri čemu, danas nam ne treba ni Statistički godišnjak ni Titova naredba – podaci i detaljna objašnjenja, metodologija i definicija lako su dostupni na internetu

Priča koju sam čuo kao početnik u Institutu za statistiku bila da Statistički godišnjak o Jugoslaviji mora da se završi pre godišnjih odmora jer je Tito tražio da funkcioneri ne pominju svoje utiske o tome koliko nečega ima već da se pozivaju na činjenice naučene za vreme odmora. Kažu da je umeo i da propituje

Percepcija je relevantna kod fenomena koji imaju uticaj na društvene tokove, ali percepcija ne bi trebalo da ima uticaja na diskusiju o fenomenima za koje postoje strogo definisani podaci. Za različita tumačenja uzroka i okolnosti koji su doveli do takvih činjenica uvek ima mesta

Tekst je prenet sa portala Novog magazina.