Masovni biometrijski nadzor u Srbiji: Geopolitičko bojno polje

Piše: Danilo Krivokapić, Novi magazin

Nacrt zakona o unutrašnjim poslovima povučen je iz procedure, i to na molbu predsednika Srbije Aleksandra Vučića, saopštio je ministar policije Aleksandar Vulin svega nekoliko dana nakon završene javne rasprave. Iznenadila nas je ovako brza reakcija, budući da je čitava drama oko ovog nacrta trajala svega nedelju dana.

Naime, iako se moglo očekivati da će donošenje ovako bitnog zakona biti tema kojom ćemo se kao društvo baviti duže vreme, stručna javnost je za postojanje nacrta saznala tek nekoliko dana pred kraj roka za podnošenje komentara u okviru javne rasprave.

KAKO JE POČELO: Istina, MUP jeste formalno poštovao zakonsku proceduru koja propisuje minimum od 20 dana za javnu raspravu o Nacrtu zakona i organizovanjem tri okrugla stola u tom periodu, ali osim objave na svom sajtu, nijedna organizacija koje se već godinama bave temama koje ovaj zakon reguliše nije obaveštena niti pozvana da se uključi u raspravu o propisu koji ima više od 350 članova.

SHARE Fondacija, organizacija koju vodim, bavila se analizom svega nekoliko članova koji regulišu upotrebu naprednih tehnologija za detekciju i prepoznavanje lica u javnim prostorima, odnosno masovni biometrijski nadzor naših građana. S takvim odredbama Srbija bi postala prva zemlja u Evropi koja bi legalizovala neselektivni nadzor građana u javnom prostoru. Da bismo objasnili kako smo uopšte došli u ovakvu situaciju, najbolje je da se vratimo nekoliko godina unazad.

Početkom 2019. tadašnji ministar policije Nebojša Stefanović saopštio je da je zaključen ugovor s kineskom kompanijom Huavej o nabavci hiljada kamera i naprednog softvera za prepoznavanje lica u okviru sistema za biometrijski nadzor javnih prostora u Beogradu. Kako se i sam ministar pohvalio, “neće biti ulice, ulaza ili prolaza između zgrada koji neće biti pokriven kamerama”, što uz upotrebu naprednih tehničkih alata za analitiku daje mogućnost neselektivnog praćenja svih građana, što samo po sebi predstavlja povredu prava na privatnost kao osnovnog ljudskog prava, uz nesagledive mogućnosti zloupotrebe. Čini se da tadašnji ministar nije baš najbolje razumeo da je to što je rekao pre svega nezakonito, ali i da može da naiđe na ozbiljno neodobravanje domaće i strane javnosti, što se vrlo brzo i desilo.

TAJNA: Nakon toga, MUP se više nije obraćao javnosti u vezi sa ovim projektom. I ne samo to, svi pokušaji da dođem do dokumentacije o nabavci, ceni i specifikacijama ove opreme, kroz više zahteva za pristup informacijama od javnog značaja, bili su bezuspešni: policija je odbila da dostavi ove informacije, smatrajući da su poverljive.

Postupak žalbe u ovom postupku i dalje je u toku. Uprkos reakcijama, implementacija ovog projekta je nastavljena i od tada pa do danas na trgove i ulice Beograda postavljeno je više od 1.000 kamera, na više od 500 lokacija. To je ono što možemo da vidimo, a nemamo nikakve informacije o tome kako napreduje postavljanje naprednog hardvera i softvera za praćenje građana, koji se nalazi u komandno-operativnom centru MUP-a.

POVERENIKOVO NE: Jedan od glavnih zahteva zajednice ticao se izrade procene uticaja, u skladu sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti, što je jedan od retkih zahteva koji je policija usvojila. Napisali su ne jednu nego dve ovakve procene – međutim, nijedna nije dobila zeleno svetlo Poverenika za zaštitu podataka o ličnosti, što je zakonski preduslov za upotrebu ove tehnologije. Poslednji zaključak Poverenika glasio je da “ne postoji pravni osnov za nameravanu obradu biometrijskih podataka”. I tu rečenicu je MUP shvatio ozbiljno, smatrajući da taj problem može da se reši vrlo jednostavno, tj. novim zakonom koji će legalizovati masovnu obradu biometrijskih ličnih podataka građana. To je svakako jedan od razloga što smo imali Nacrt zakona u ovakvoj formi i što je on držan u tajnosti do samog kraja. Vrlo je bitno objasniti da nekoliko zakonskih odredaba, čak i da ih usvoji skupštinska većina, ne može da reši pravne i društvene probleme koji bi nastupili.

Upravo na to smo i želeli da ukažemo kada smo i formalno podneli komentare na Nacrt zakona i nadamo se da je naša argumentacija uticala na povlačenje predloženog teksta iako takve izjave nismo čuli od zvaničnika. Pre svega, želeli smo da ukažemo da Nacrt zakona tretira uvođenje masovnog biometrijskog nadzora kao tehničko pitanje iako je reč o drastičnoj intervenciji u temeljna prava i slobode građana.

Inovacija poput ove, koja zadire u civilizacijsku definiciju zajednice slobodnih građana, zahteva široku javnu debatu koja obuhvata sve relevantne aktere u društvu, zatim detaljnu procenu uticaja, posebno na ranjive društvene grupe, te analizu rizika i mogućih posledica koje masovni biometrijski nadzor može imati na celokupno društvo.

Svaki korak u smeru dublje kontrole društva, ograničavanja prava građana i narušavanja principa demokratskog društva ima dalekosežne posledice po život svih građana, kvalitet i strukturu čitavog društva, ali i na položaj Srbije u međunarodnoj zajednici, proces njenog pridruživanja Evropskoj uniji i druge značajne aspekte učešća Srbije u svetskim tokovima.

NESAGLEDIVE POSLEDICE: Primena ovakve tehnologije imala bi nesagledive posledice po demokratsko društvo, prava i slobode građana, zbog čega je Visoki komesarijat za ljudska prava Ujedinjenih nacija preporučio državama članicama da uvedu moratorijum na korišćenje tehnologije za biometrijski nadzor u javnim prostorima. Takođe, u zajedničkom saopštenju, Evropski poverenik za zaštitu podataka i Evropski odbor za zaštitu podataka pozvali su na opštu zabranu korišćenja naprednih tehnologija za automatsku obradu biometrijskih podataka u javnim prostorima. Uz to treba napomenuti da je u nizu gradova u SAD već zabranjena upotreba biometrijskog nadzora u javnim prostorima.

U tom smislu, upotreba ovakve tehnologije predstavlja i pitanje kojem načinu regulisanja javnih prostora želimo da se priklonimo: kineskom modelu, gde je masovni biometrijski nadzor u javnim prostorima normalizovan, ili evropskom, u kojem se i dalje daje prednost slobodama i ljudskim pravima.

Naravno, postoji i čitav niz pravnih argumenata zašto je upotreba ovakve tehnologije nezakonita. Pre svega, masovni, neselektivni biometrijski nadzor dramatično povećava sposobnost državnih organa da sistematski identifikuju i prate pojedince u javnim prostorima, ugrožavajući pravo ljudi da slobodno vode svoj život, što je suština prava na privatnost koje država ima obavezu da obezbedi svojim građanima, kao što je predviđeno članom 8 Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Bitan je uticaj i na druga prava predviđena domaćim pravnim okvirom, s obzirom na to da ovaj sistem može kod građana izazvati opravdan strah od konstantnog praćenja i nadzora od države, što ima direktan odvraćajući efekat na ostvarivanje slobode izražavanja, okupljanja, udruživanja, kao i slobode kretanja. Zakonski uslov je i da ovakva obrada podataka mora biti neophodna i proporcionalna u demokratskom društvu, što suštinski znači da država nema drugog načina da se obračuna s kriminalom i pretnjama po bezbednost građana i imovine u javnim prostorima.

U tom smislu ostaje pitanje šta se to promenilo u našem gradu da sa nekoliko desetina običnih kamera postavljenih na glavnim saobraćajnicama mora da postane grad pokriven hiljadama pametnih kamera i sistemom za prepoznavanje lica. Razumno bi bilo očekivati da postoje neke nove pretnje zbog kojih se uvode ovako intruzivne mere i ugrožavaju prava svih građana, ali mi i dalje dobijamo uverenja da je Beograd bezbedan grad i da policija adekvatno i efikasno obavlja svoj posao.

Čini se da je borba protiv masovnog biometrijskog nadzora u javnim prostorima tek pred nama. Iako je predsednik Vučić rekao da ovaj zakon neće biti u proceduri pre izbora, koje očekujemo na proleće sledeće godine, infrastruktura za ovu vrstu nadzora je svakog dana sve bolja. Kamere se i dalje gotovo svakodnevno postavljaju na ulice Beograda, a policija je već kupila hardver i softver koji joj je i dalje zabranjeno da koristi. Na neki način postalo je jasno da se Beograd i Srbija pretvaraju u geopolitičko bojno polje na kojem će se rešavati pitanje kako želimo da regulišemo javne prostore i upotrebu naprednih tehnologija koje mogu imati uticaj na osnovna ljudska prava.

Autor je direktor SHARE Fondacije

Građani protiv kamera

Građani su posle prve izjave tadašnjeg ministra Stefanovića pokrenuli borbu protiv sistema za masovni nadzor. Aktivisti i organizacije okupili su se oko neformalne inicijative #hiljadekamera da upozore sugrađane i širu javnost na opasnosti po ljudska prava i demokratsko društvo upotrebom ovakve tehnologije. Informacije o tehnologijama koje nismo dobili MUP-a našli smo na zvaničnim sajtovima Huaveja i u dokumentaciji o patentima koje su registrovali.

Javnost je bila i te kako zainteresovana: na ovu temu objavljeno je više od 300 članaka u domaćim i stranim medijima. Takođe, MUP nije ažurno objavljivao lokacije kamera, pa su građani započeli da razmenjuju slike i vesti na Tviteru pod zajedničkim heštegom #hiljadekamera. Na taj način mapirali smo većinu postavljenih kamera u Beogradu. Pokrenuta je i peticija za zabranu biometrijskog nadzora koju je dosad potpisalo više od 17.000 građana.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.