Smrt i politika smrti

Autor: Boško Tomašević

„Niko ne može da se odrekne privida večnosti (…) u bilo kom obliku ugleda, počev od književnog.“ (Emil Sioran)

Odnošenju prema smrti u svakodnevnom životu i filosofiji poklanja se izuzetna pažnja. U društvenim odnosima, takođe. Nas će u okvirima ovog rada interesovati praksa odnošenja prema smrti pojedinca unutar jednog društva u trenutku kada to društvo izgubi jednog, po njegovom mišljenju izuzetno vrednog člana zajednice, posebno zaslužnog u oblasti kojom se tokom života bavio. 

S obzirom da je naše polje interesovanja književnost naša razmatranja će teći upravo ovom linijom, naime odnosom društva prema smrti istaknutog književnog stvaraoca, znamenjima koja mu se naknadno podastiru, raznim oblicima post festum intervencijâ posebno od strane udruga ili političke partije kome je preminuli stvaralac pripadao. 

VREDNOVANJE: Sa temelja životne prakse uočava se da se nečija smrt iz perspektive vulgarizma života oplakuje više, duže i dramatičnije nego nekog drugog člana zajednice, usamljenog pojedinca, nesklonog bilo kakvoj simboličkoj pripadnosti društvu i samim tim nesklonog uživanju dobara koja iz toga pripadanja proishode. Problematika „žaljenja“ i „vrednost žaljenja“ (termin potiče od Džudit Batler /J. Butler) jedna je od važnijih stavki u sociologiji tanatologije i ogledalo je ne samo činjenice kako se pojedino društvo odnosi prema smrti, kakve joj vrednosti pridaje, nego i njegove sklonosti da i unutar događaja smrti, kao i u životu, pravi razliku između upravo umrlog, navodno zaslužnog članu zajednice i živih članova iste zajednice, ali „nedovoljno“ uglednih. Tako američka naučnica i filosofkinja Džudit Batler navodi primer ljudi koji su tokom pandemije kovida radili u prehrambenoj ili zdravstvenoj industriji i nisu imali priliku kao mnogi drugi članovi zajednice da na posao ne idu, pa su samim tim imali veće izglede da budu zaraženi i da umru. Na temelju takve situacije kod njih se mogao razviti osećaj da su oni ljudi čiji je život bezvredan, a u slučaju smrti vredan manje žaljenja od smrti nekog drugog, privilegovanog člana zajednice. 

Tim povodom Džudit Batler kaže: „Dakle, to iskustvo zamenjivosti, da mogu da umrem i nikog ne bi bilo briga (…) mislim da to stvara osećaj života koji nije vredan žaljenja. Osećaj da sam ja život čiji gubitak neće biti obeležen, neće biti priznat, neće biti oplakivan stvara kod ljudi osećaj da su bar u perspektivi društva nedovoljno vredni žaljenja (…) Svi zaslužujemo da živimo i trebalo bi da možemo da živimo u svetu koji podjednako vrednuje naše živote“, zaključuje Batler. 

ZASLUGE I ZASLUGE: Kao što se iz do sada rečenog vidi, govorićemo o smrti pojedinca (književnika) koji u samom činu svoje smrti od društva prima razne počasti, između ostalog i privilegiju (neko govori o zasluzi) da bude sahranjen na mestu predviđenom za sahranjivanje posebno zaslužnih ljudi koji su svoj rod i narod zadužili posebnim, simboličkim darovima. U Srbiji takvi ljudi bivaju sahranjeni u Aleji zaslužnih građana. 

Kako to u svakodnevnom životu biva ljudi u Srbiji zaslugâ se prevashodno „dočepavaju“, svako na različit način, za šta je odgovoran čovekov mentalni, psihički i etički habitus. Dakle vrli član društva, stvaralac, po volji koju mu nameće njegova sujeta, sebe već vidi kao smrtnika koji ne pripada uobičajenom redu „prosečnih“, pa uz pomoć zajednice koja ga je inače navikla na tetošenje (zajednica je tu da ispuni ambicije netalentovanih, moćnih ili moralno sumnjivih pojedinaca), proglašava svoje delo značajnim posle čega mu za kvalifikaciju u Aleji nedostaje još samo da umre. 

S obzirom na navodni ugled koji uživa, stvoren isključivo harizmom i nadziranjem svoga dela (kod Srba drugačije ne ide) odluka gradskih vlasti biva donesena da se „zaslužni književnik, umetnik“ sahrani u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Pre njega tokom poslednjih godina čitav arsenal zaslužnih umetnika beše na tom mestu neobičnih pokojnika sahranjen. Pitamo sebe: zbog čega, zašto? Kakva to primitivna zemaljska tanatološka politika vlada srpskom zemljom da se i u Smrti prave razlike među ljudima, unutar Smrti koja bi trebala da poravnava sva ljudska bića i njihovo dostojanstvo, da ih priznaje kao dobar domaćin čoveku unutar njegove zemaljske sudbine, da bude mirna i ostane hladna spram svih stvari sujete koje je čovek za svoje potrebe izmislio? 

Za smrt je sama smrt odgovorna prema čoveku, i to isključivo prema njenim uzusima kojima vlada prirodna ravnodušnost spram čovekovih zemaljskih zasluga koje su ionako na odveć „zemaljski“ način stečene. Čovek je, izgleda, i sâmu pravičnost smrti, njeno neutralno oskrnavio, mešajući zemaljsko i božansko, živo i mrtvo, greh života i nevinost svačije smrti. Podelio ljude na one iz Aleje i na one izvan Aleje. Ponizio samog sebe, ne znajući šta čini.

U Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu nekoliko godina pre korone, u doba korona-pandemije i godinu-dve dana nakon nje sahranjeno je tušta i tma „zaslužnih građana“, književnika, pevača, pevačica, glumaca tako da se tokom tih godina slobodno može da govori o pandemiji sahranjivanja ljudi u Aleji zaslužnih građana – ljudî, uglavnom, prosečnog dela i zasluga. 

Šta da se, glede toga, kaže o hiljadama ljudi čija je sahrana upriličena na drugim beogradskim grobljima na način kako se poštuje istinska večnost, gde je sahranjen taj mali-veliki čovek, naš sugrađanin koga smo viđali na Bajloniju, na Zelenom vencu, u crkvama, u kafanama, u šetnjama Kalemegdanom, Knez Mihajlovom, Tašmajdanom, u crkvi Svetog Marka, Nušićevom, pod novobeogradskim platanima, na bulevaru Kralja Aleksandra, na Čuburi, čovek koji je slavio svoju slavu u krugu porodice, domaćice kojima u septembru miriše pečena paprika na Dorćolu, Karaburmi, Voždovcu … Umiru ti ljudi, ne znajući gde se nalazi SANU, ne znaju za adresu SKD-a ili UKS-a, ne znaju gde se nalaze izdavači književnih nagrada, gde se upriličavaju književni festivali, ne znaju za opake borbe taštih i nabeđenih književnika za „Miljkovića“, „Lazu“, Disa“, „Crnjanskog“, „Bogdanovića“, „Andrića“, „Branka“, „Mešu“, „Desanku“, „Zmaja“, „Popu“, „Isidoru“, „Matijevića“, „N. Miloševića“ „Kočićevo pero“, „B. Stankovića“ … i druge simbole taštine koji u vreme ovo postaše klaonice. 

Nestaju sa beogradskih ulica dostojanstveni ljudi, sugrađani iz gradskog prevoza, iz prodavnica, sa koncerata, iz pozorišta … iz života. No, kao što reče jedan filosof, podsećajući nas na Sokrata, „čovek je zaljubljen u besmrtnost, a to ga čini prijemčivim za Božje surogate“. Po čemu je sahranjeni u Aleji drugačiji čovek od moga suseda iz Cvijićeve? Hoće li mi to Bog objasniti ili neki nadrndani čovek, koji i inače, od rođenja (ima takvih tušta i tma) sve zna i u sve se razume. I čija je to zamisao, šta hoće oni sa tom zamisli koja je po svojoj suštini duboko primitivna? 

BODLER, BEKET I DRUGI: Hoće li možda da me u smrti ponizi, da mi kaže da sam ja manje vredan plača i žaljenja od drugih, „zaslužnih“, od onih koje gledah kako se „dočepavaju“, prosti i primitivni, zaslugâ u ime praznog Ništa koje su tokom svoga života stvorili. Kada bi mogla Aleja bi se otvorila da pokaže koga to ona štiti, radi čega, bar da razumemo, mi neuki, njenu mudrost i privlačnost. Večnost danas, to je ono, kako reče Bodler, „što je prolazno, letimično, slučajno“. 

Gledam Bodlerov grob na groblju Monparnas u Parizu: ugao jedan pod nekim drvetom i još puno cveća na malenom grobu. Tu prolaznost živi uz prolazeće ljude, jednostavne kao pesnik „Cveća zla“ i „Splina Pariza“. Tu, u Bodlerovoj blizini je Beket, sâm, onako kako je i živeo, Sioran, Sartr i njegova saputnica Simon de Bovoar. Borhes je sahranjen u Ženevi, tamo je proveo mladost, grob njegov je među grobovima drugih sugrađana, jedva ga pronađoh. Džojs leži na prostranom groblju u Cirihu, zeleno, zeleno, sedi njegov izvajani portret-spomenik nad Džojsovim ostacima, sused mu je Italo Kalvino, a u blizini jedan mladić rođen u Beogradu, umro u pustom Cirihu, među Alpima i jezerom, sahranjen tu, rođen, kažem, „čak u Beogradu“. 

Huserlov grob u predgrađu Frajburga, malen, Hajdegerov u seocetu Meskirh gde je Majstor Mislilac i rođen. Malen grob Helderlinov obrastao starinom u Tibingenu, Kafka u Pragu, nijedan prolaznik ne prepoznaje mu grob osim ako baš ne zna tačno gde je, Rilke u švajcarskom Raronju, treba pešačiti pored staja koje mirišu na seno, pored mukanja krava, popeti se na jedno brdo, i tu, kraj omanje crkve, je sahranjen veliki Rajner Marija Rilke, među alpskim nebesima sa belim oblacima, Trakl je sahranjen na malenom groblju Milanu 1917. pored svoga druga Ludviga fon Fikera koji ga je nadživeo pola veka.

Bert Breht i njegova supruga Elena sahranjeni su u Berlinu, stan njihov nekadašnji gleda na njihove grobove. Laza počiva u Somboru, „ludi Laza“ (za koga se primitivci grabe: ’oće „Lazu“ za nagradu, a nijedan stih Lazinom umeću sličan nisu napisali, o obrazovanju im da ne govorim), a darodavci „Laze“ neki nemušti ljudi članovi žirija, kao da su u mantijama, haraju novosadskim ulicama, „moderni“ toliko da jedva koji jezik strani natucaju, od mađarskog ni da beknu, niti nemačkog, jezicima kojima je Laza suvereno vladao). Vratimo se Aleji.

Razumemo grobnice bogatih, taštih, grobnice, gotovo mauzoleji, sa imenima trgovaca, nakupaca, industrijalaca, bogatih oficira, advokata, lekara … Te grobnice su njihove, oni su ih napravili za života, narod se „uverio“ u moć i besmrtnost trgovaca, fiškala, vojnika, ponekog razbojnika sa beogradskog asfalta, mermer lep, Zemun dalek, sveća tinja, a On u Mauzoleju leži, jer je on nekada bio „zakon ulice“, „mišići“ i spreman da bude „viđen u čitulji“. 

 

Kad je Kami zaćutao!

Pogledajte Kamija. Bio je Alžirac. U francusko-alžirskom ratu je zaćutao. Zašto? „Zaćutao sam u trenutku kada više nije bio zadatak intelektualca da podiže svoj glas, zbog velike mogućnosti da bi moje izjave još pogoršale teror. (…) Verujem u pravdu, no pre ću braniti moju majku nego pravdu“. Drugim rečima, „politizovani duhovi vide samo apstrakcije: kapitalizam, komunizam, globalizam …“ U tom smislu Tomas Man govori o tzv. „Zivilisationsliteraten“ („civilizacijski literati“) koji svojom „politizacijom duha“ ugrožavaju etiku i etička merila, veru u istinu da politika ne može da reši „životna pitanja“.

ETIKA I ESTETIKA: Tu u blizini je i Aleja zaslužnih. Estetska vrednost književnih delâ tamo sahranjenih „zaslužnih“ pisaca trebala bi da počiva i na etičkoj vrednosti. No, puno je strasti kod nekih ljudi bilo, premalo smirenosti, filosofske udaljenosti od taštine, od zova za vođstvom, za počastima. Većina ih je živela u doba socijalističke Jugoslavije. A od 1989. godine u Srbiji pod čizmom uglavnom diktatora. 

Ko je od tih mrtvih iz Aleje ikada nešto smelo govorio? Da nije možda Kiš pisao o „vunenim vremenima“ u Jugoslaviji, onda. Ako je i pričao nešto izvan „običnih i dozvoljenih priča“ pričao je to kada je bio daleko od Jugoslavije, svojim francuskim drugarima. Ali, kada bi se vratio u zemlju porekla taj D. Kiš beše jagnje. Tora, njegova Tora (iako se proglašavao Srbinom) bila je da podsetimo, spaljena u Nemačkoj, ne u Rusiji. A on onako „hrabar“ kako ga je bog stvorio pisaše o ruskim logorima, ne o nemačkim. Govorio je o ruskim gulazima, jer se tako u Nemačkoj lakše dobijala slava „disidenta“ pa onda namah i „imprimatur“ za knjige koje je pisao (a kod „Zurkampa“, objavljivao) i isto tako u čudnoj Francuskoj (knjige je objavljivao kod „Galimara“) onako samouveren da će mu se blanko verovati na sve što napiše samo na osnovu porekla koje ga je štitilo.

Prâvo na grob u Aleji, bilo sa filosofskog stanovišta, bilo sa ljudskog i čovečijeg uvek se – kada ga ostali ljudi gledaju – sliva u nepravdu. Svi ljudi su smrtni. Zbog čega jedan zaslužuje Aleju, a drugi ne? Čemu, kome Aleja služi? Za putokaz o valjanom i vrednom življenju? Budi takav i takav – bićeš sahranjen u Aleji?! Konačno i još jedanput – treba li onaj sahranjen u Aleji da bude bolje, jače, snažnije oplakivan od mene, da li je, konačno, on u apsolutnom smislu – bolji čovek od mene, šta je to stvorio što ga kvalifikuje za Aleju? Njegova smrt nije značajnija od moje. I nikako nije vrednija pamćenja! Zašto se prema Smrti čine besmislice, zašto se Smrt vređa na posve primitivan način? Kako to da se Smrt od strane živih ne razume pravednije, ljudskije, etičnije? 

O autoru

Autor (1947) je bio profesor književne teorije u Hajdelbergu, Frajburgu, Berlinu Insbruku i Beču. Do sada objavio oko trideset knjiga iz oblasti književne teorije i nauke o književnosti i više od pedeset beletrističkih knjiga. Pesnik i književni kritičar. Član Evropske Akademije nauka i umetnosti i Društva pisaca Francuske i francuskog PEN-a. Živi u Beču“.

HIJERARHIJA OBESTI: Konačno, sa stanovišta vere, kako smem da dopustim da budem sahranjen u Aleji koja me odvaja od svakog drugog smrtnog stvorenja? Šta hoće društvo koje me u Aleju baca? – Da vlada smrću? Da prodaje i život i smrt za Aleju? Gde su spomenici lekarima umrlim od velikih boginja davnih godina prošlog veka? U Aleji imamo suviše „čovekobogova“, ljudi sahranjenih pod okriljem svojih opakih osobina, ponekog „čoveka“ i, dakako, nijednog „Bogočoveka“. 

Čemu onda Aleja? Da li vredi sabirati pojedinačne zasluge svakog od tu sahranjenih ljudi radi primera nekom novom pokoljenju? Daleko od toga! Tek tada bismo pošli tragom istorije beščašća! Ukoliko na konkretan način saberemo sve njihove sudbine, dela i puteve, ono što su bili, govorili i čemu su nas učili, neće li novo pokoljenje, kada prihvati sve te zaslužne i njihove moćne reči i dela, reći: poslužimo se njihovim primerom, krenimo u rušenje, mi smo pravi naslednici ovih iz Aleje. I onda dođe nečija mudrost da pita: „Šta da se radi sa onima koje ne privlače daljine besmrtnosti i oboženja?“. 

Dakle, tu se postavlja pitanje sudbonosnog razdvajanja o kome se govori u Otkrivenju Sv. Jovana Bogoslova. Pitanje je rešeno prema modelu: prema smrti odnosite se prema prirodnom zakonu. A to znači svi smo u smrti jednaki. Da li je na simboličan način onaj koji nije sahranjen u Aleji zaslužnih jednak onome koji je tamo sahranjen? – Nije, kažu, onako ad hoc, zagovornici Aleje. – Po čemu nije? Po tome što se država, stranka i partija pača u prirodne i božanske zakone i sahranjuje NN među Zaslužne, a NN koji nije miljenik stranke i nije „zaslužni sluga“ iste biva sahranjen tamo gde i inače mora. Da li su oni koji su sahranjeni u Aleji zaslužnih građana isti oni koji su zapisani u Knjizi života, „oni sa žigom Boga živoga na čelu“? – Nisu. 

Dakle, sahranjeni u Aleji zaslužnih građana, to jest vlast i administracija koja ih je tamo sahranila, prave hijerarhiju i u Smrti, onako obesno, činovnički. Linija razgraničenja, neljudska i nečovečna, dakle, de facto, postoji; linija razgraničenja odnosa spram smrti: prirodan odnos ili društveni, božanski ili društveni, prirodan ili božanski? Koji odnos je tu suštinski? Nismo li za života dovoljno gledali kako jedan ostrašćeni isključuje drugog i skromnog kako ovaj poslednji ne bi mogao nigde da objavljuje, nikada ikakvu nagradu da stekne, nismo li videli kancelovanje (doba je Cancel kulture!) ili puko odbacivanje stvaraoca putem meritokratskog čina kada meritokrata, inače lupež među stvaraocima, kaže: ti kada umreš pripadaš državi i Aleji, ti kada ti čas dođe pripadaš porodici. Nije retko u ovom našem svetu da zlo počesto nastupa previjeno u liku dobra. 

Mnogi od onih koje sam u praksi viđao u akademskim miljeima u Srbiji, Jugoslaviji i diljem sveta počesto su postupali tako kako ih je svojevremeno gledao i video atonski starac Siluan koji je ovako kazivao: „Pogledaj sredstva kojima se ostvaruje delo: ako su sredstva zla, nečasna, licemerna, lažna, ako se čak opravdavaju time da će se iskupiti svojim krajnjim dobrim rezultatima, onda su i sâm cilj i sâmo delo u svojoj dubini zli, satanski. I dobrog rezultata tu neće biti“. 

U Srbiji „dobri rezultati“ samo pršte na sve strane, prosečno i ispod prosečno delo proglašava se vrhunskim ostvarenjem i vrednim nagrade „Miloš Crnjanski“, „Laza Kostić“, „Dis“, „Miljković“, „Popa“, „Zmaj“, „Drainac“, „Desanka Maksimović“, „Nagrada SKZ“, „Kočićevo pero“, „Meša“, „NIN“, „Matijević“, „Izviiskre Njegoševe“ (ovu poslednju može da dobije samo SRBEN-da, Srbin izvan svakog Srbina, jer takav Srbin iznad Srbina, Nad-Srbin poput brojnih Matija uvek piše na izviiskrin način poput onog pustinjaka Njegoša, uzora i izviiskre svakog književnika Srbende diljem Srbije). I onda se pitamo: a gde ste videli da je srpstvo moralno uzraslo?

Kada je to uzrastalo? U mitovima i legendama? Dobro, u ratovima, ali to nema veze sa praksom u svakodnevnom književnom životu, sa SKD-om ili UKS-om ili DKV-om i njihovom književnom politikom danas i ovde. Niti sa SANU. Da parafraziramo jednog mudraca: „alhemijske sublimacije srBskog gvožđa u božansko zlato“ nema, nismo videli, osim što smo čuli za izmišljotinu o srBskom nebeskom narodu postalom takvim još od cara Lazara, dakle starijem od mnogih evropskih univerziteta, ili po starini tu negde poput frajburškog, hajdelberškog, getingenskog. Otuda i postoji Aleja zaslužnih građana, jer se u Srbiji ne razabire šta jeste Smrt, a šta jeste politika-smrti. 

Šta jesu Hajdelberg i Frajburg/Brsg., a šta srpski privatni univerzitet koji će kada tome vreme dođe prepustiti svoje današnje doktorande Aleji. Niti šta znači poniziti čoveka i šta znači u Smrti odvojiti beznačajnog a navodno zaslužnog od čoveka jednostavnog i gotovo „bogovidne lepote“, skromnog, a plodnog stvaraoca. Čovek prirodne realnosti i kao sintetička jedinica silâ duše, tela i duha, ne sme da dozvoli da bude izdvojen i bačen u Aleju, ma kakve zasluge na ovom svetu imao, budući da svetinju Smrti ne sme da vređa svojim navodnim zaslugama, pogotovo ne radi dela za koga se u društvu lično zalagao da mu zbog njega pripadne ovo ili ono priznanje. Tu vrstu prozračnosti mora da ima svaki stvaralac koji računa i pomišlja da je „zaslužan“ da bude sahranjen u Aleji ili pak kakvu nagradu za sebe da iskamči, te da se od te pošasti taštine (od)brani. Neka stvara i neka stvori, ali, izvesno je, to što je on stvorio to, pred drugim visinama i vertikalama, sigurno nije „bolje“ od onoga što je „Drugi“, njegov sabrat po peru, stvorio, a koji nikakve književne nagrade za delo mu nije dobio. (Usput: književne nagrade treba ukinuti, posle toga stvarali bi samo oni pisci koji za nagrade nikad nisu bili zainteresovani). 

Teško je pripadati plemstvu duha koji stvara, a ne „politizira tuđe stvoreno“. „Politizacija duha je dete nihilizma“. U tom smislu korisno je čitati Žilijena Bendu, na primer, njegovo delo „La trahison des clercs“ („Izdaja intelektualaca“, knjigu napisanu još 1927. a koju srpski „intelektualac“ još nije istinski usvojio). Politizacija duha, á la Matija Bećković, opake hercegovačko-crnogorske politike srpskih pisaca, tih uzora besmislenih radnji književnog srpstva ubačenog u centar savremene srpske književne kritike i mesta odlučivanja svojim delovanjem „uvek iznova, poput razornog crva, ograničavaju i onemogućavaju priznanja istinskih književnih vrednosti“ stvorenih izvan ideološkog polja nacionalnih mitova. Isti uvek i nepogrešivo, gotovo instinktivno, stoje protiv aktuelnog književnog duha, arogantno i opako protiv Postmoderne, kakvo samo provincijsko neznanje može da bude. Univerzalne vrednosti se ne smeju redukovati na „povesne, društveno određene političke poglede“, ovakvog ili onakvog predznaka. Valjda je to jasno. 

U politizovanom svetu književnost biva „potčinjena ideologiji“. To vodi strahovitim podelama upravo u stvarima smrti pojedinca. Podeli da jedni budu sahranjeni u Aleji zaslužnih građana a drugi da budu sahranjeni gde im rodbina nađe mesto. Jedni su lažno ovekovečeni u lažnom Panteonu, drugi ostavljeni na milost sopstvenoj Smrti. Suština dela, piščev govor u delu o suštinama jeste problematika bivstvovanja, čovekova ograničenja unutar tu-bivstvovanja. A ono što čovek pesmuje, bez da misli na lične zasluge, mora da bude ontologija koja kaže: pesmovanje zasniva svoju sudbinu na iskazivanju bivstvovanja, ono prebiva (kroz lógos) u „epohalnoj“ istini bivstvovanja. Pesmovanje kao put sećanja na metafiziku, o čemu smo bezbroj puta govorili u svojim radovima o pesmovanju, ali i sami upravo tako i na tim temeljima zasnivali svoje pesništvo, pokazuje se kao put u bît pesmovanja bez udela suvišne, pogotovo one „kafanske“, istorije.

Ovim ekskurzom o pesmovanju kao suštinskoj čovekovoj delatnosti u razotkrivanju njegovog tu-bivstvovanja na Zemlji želeli smo da ukažemo na ono bitno koga u ovom radu zastupamo. Između bivstvovanja i smrti ne postoji summa razdvajanja, no kontinuiteta. Smrt ne može da postoji u Aleji zaslužnih građana na temelju čovekovih zemaljskih „zasluga“, zemaljske zasluge su za „zemaljske zasluge“ predviđene. Nagrade ne treba da se daju postmortem. Neprirodno je. Sa njima se ne putuje Haronovom lađom, jer tamo gde se putuje to, zemaljsko, tamo nema ikakvu vrednost. Smrt može da postoji samo u svom prirodnom obliku kada je čovek poštuje u njenoj nerazdeljivosti i nepripadnosti ikakvim politikama, ikakvim zaslugama, no je razume u njenom bitkovnom odnosu spram života u koga smo došli goli, bez zasluga i takvi, ostavljajući zasluge na zemlji budućim ljudima, u grob idemo goli kao pripadnici homo humanusa a ne kao homo politicusa koji nas je i naučio podelama na zemlji. Nakon života smrt neka bude jednaka rođenju. I neka bude čovečna bez da bude vrednovana od strane čoveka. U smrt valja da se odlazi bez pratnje ovozemaljskih običaja za koje smrt ionako ne želi da zna. Metafizika se događa tamo, ne ovde. Ne prenagljujmo sa ljudskom merom suda. Postoji vreme, ono kazuje poslednju reč. Ako su društvo, političari, partija, stranka, prijatelji zaduženi za dodelu nacionalne penzije, za nagrade, za ovozemaljsku slavu i priznanja taštim i slavoželjnim književnicima, za onostrano i za vreme ono isti to nisu. Uistinu, „budimo tek ljudi“. Nedorasli smo da biramo, jer ionako sve što je ljudsko nije nam tuđe. Otećemo bližnjem iz očiju. Stoga će Aleja zaslužnih na beogradskom Novom groblju i dalje ostati da prima svoje „zaslužne“ mrtve i zaslužnomrtve i od ovoga spisa ostaće pepeo, jer to tako mora.

Mnogi živi željno su spremni kada im čas dođe za Aleju. I svi znamo da znamo da smrt od nas ne zahteva podelu na „zaslužne građane“ i one koji imaju svoju smrt za sebe, ali, ipak, Aleja ostaje poslednja želja. Njeni poklonici neće ili izbegavaju da znaju ono što govori sedamnaesta meditacija knjige „Meditacija u kriznim časovima“ engleskog pesnika Džona Dona (J. Donne), čiji je odlomak Hemingvej uzeo za epitaf svog čuvenog romana „Za kim zvono zvoni“: „Nijedan čovek nije ostrvo, celina za sebe; svaki čovek delić je kontinenta, deo kopna. Kad more otrgne grumen, Evropa postaje manja, baš kao što se sa grebenom dešava, baš kao što se s palatom prijatelja tvog ili tvojom dešava: smrt čoveka svakog kopni i mene, jer i ja u rod ljudski spadam, i stoga mi uopšte dato nije da znam za kim zvono zvoni; zvoni za tobom“.

Da, najjednostavnije stvari života i smrti čovek obesmisli svojom taštinom. Za života dovoljno mu je da postane član Akademije, posle smrti želi da ga čeka Aleja. Ali, te činjenice o vrednosti njegovog stvorenog dela, kao za inat, ništa ne govore. 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.