Slaba je kontrola moći u svim državama

22. March 2024.
Političar potreban Albaniji na prvom mestu treba da se ponaša odgovorno u regionu, dajući podršku i pomoć u promovisanju mirnih ishoda dugotrajnih rasprava, glavno i najpre o Kosovu
2f627f0b6d762a35e018057e9166f16f4

Razgovarala: Anđelka Cvijić, Izvor: Novi magazin

U svakom razmatranju situacije na Balkanu, zemlja koja je neizbežna u pitanjima o budućnosti našeg poluostrva je bez ikakve sumnje Albanija. Od izolacionističke politike Envera Hodže i pada komunizma do danas, kada je postala članica Saveta Evrope i NATO, Albanija je u poslednje tri decenije prešla bolni put od staljinizma do demokratije koja se polako učvršćuje. Pratiti ovaj složeni razvoj jedne zemlje teško je bez dobrih analiza i tekstova koji daju realnu sliku tog istorijskog procesa, od unutrašnje politike do odnosa prema, i sa drugim državama. Za sada postoji samo jedna celovita knjiga koja je, u ovom diskursu, otvorila oči celom svetu za Albaniju: reč je o delu Freda Abrahamsa Savremena Albanija. Od diktature do demokratije u Evropi koja je, otkada se pojavila pre devet godina, prevedena na najznačajnije jezike, a i kod nas ju je u prevodu Indire Funduk sa engleskog na srpski objavila beogradska izdavačka kuća „Clio“. 

Abrahams, u čijoj biografiji piše da je programski direktor u Hjuman rajts voču (Human Rights Watch), radi na obuci budućih istraživača u konfliktnim zonama širom sveta, a sam je dve decenije bio u oblastima u čija su glavna obeležja bila političke krize i oružani sukobi. Pre svih, Balkan i Bliski istok. Iz tih iskustava je i nastalo delo Savremena Albanija…, jer je Abrahams u Albaniji živeo od 1993–1994, i od tada joj se periodično vraćao. Tako knjiga nudi „živi prikaz istorije dramatičnih promena u Albaniji, omogućavajući uvid u najznačajnije događaje, kao što su poslednji sastanci komunističkog Politbiroa, prve studentske pobune, pad komunističkog režima, odliv izbeglica, rat na susednom Kosovu i odnos Albanije sa Sjedinjenim Državama.“ Delo je ponovo u žiži javnosti, ne samo svetske već i naše – Amerika koja je u jednom vremenskom periodu žmurila na nimalo povoljnu političku situaciju u Albaniji sada je ponovo pred izborom predsednika. Da li će se dolaskom nove ličnosti nešto promeniti u stavu te najjače zemlje u svetu u odnosu prema Kosovu?

Fred Abrahams ove nedelje dolazi u Beograd, gde će se sresti sa predstavnicima nevladinih organizacija sa kojima će razgovarati o zajedničkim iskustvima i načinima da se situacija u svetu poboljša. U intervjuu, vođenom imejlom uoči dolaska, Fred Abrahams je čitaocima Novog magazina ukazao na najvažnije momente u razvoju Albanije, i u njenoj transformaciji u modernu državu.

 

Knjigu ste pisali na osnovu ličnog iskustva. Šta ste zatekli kada ste došli u Albaniju, a šta kada ste iz nje otišli? 

Kada sam prvi put stigao u Albaniju 1993. godine, zemlja je bila izuzetno siromašna, nerazvijena i dezorijentisana posle godina ekstremne represije. Ali je bilo mnogo ljudi koji su delili zajedničko osećanje: nadu. Verovali su u svetliju budućnost. Verovali su, uz slogan antikomunističkih demonstracija – „Sloboda, demokratija!“. Iako nisu znali šta je to tačno značilo. 

Danas, Albanci u Albaniji uživaju u višem kvalitetu života. Albanija je otvorena prema svetu. Ali optimizam i nadu široko su zamenili cinizam, rezignacija, ili želja da se emigrira. Za većinu ljudi svakodnevni život je bolji, van svake sumnje, ali njihove težnje za konzistentno demokratsko društvo su pokopane pod gradilištima samočestitajuće elite.

Od svih komunističkih zemalja Albanija je prošla kroz najradikalniju promenu, od staljinizma do demokratije. Kako ocenjujete taj prelaz? 

Promene u političkom sistemu su radikalne, tako da čovek ne može da sagleda bivše strukture dominacije, manipulacije, i kontrole iz vremena Envera Hodže. Promene u političkoj kulturi, međutim, manje su izražene i zajedničke osobine iz prošlosti mogu se prepoznati; to su, naime, patrijarhalnost (uprkos rekordnom broju žena koje se nalaze u vlasti), dominacija jedne političke partije (zahvaljujući i neuspesima slabe opozicije), i koncentracija moći (kamuflirana paradiranjem i ulepšavanjem).

Na papiru, Albanija ima sve osobine demokratije koja funkcioniše. Na tlu, u životu, jedva da je ijedna odluka doneta bez glavnog umetnika.

Vlasti danas nisu političke. Zbog glasno iznesenog mišljenja niko nije uhapšen. Vlasti danas su ekonomske. U tom smislu, postkomunistički sistem je postao daleko sofisticiraniji i suptilniji. Ono što je bilo beznačajni lopovluk, zločin „plavih okovratnika“, osoba uglavnom bez stručnih kvalifikacija, postalo je zločin „belih okovratnika“, ljudi iz srednjih i viših društvenih slojeva. Danas ga možemo zvati zločinom „ružičastih okovratnika“, proneverom na loše plaćenim poslovima, ljudi koji su ubeđeni u svoju nepobedivost. 

Kontrolisanje te moći je slabašno. Uprkos ogromnim sumama koje daju vlasti i fondacije, albanski nezavisni mediji i civilno društvo su preslabi. I, na kraju, ne mislim da takav razvoj treba da iznenađuje. Albanija je napustila staljinizam bez potporne infrastrukture koja je bila neophodna da bi se izgradila demokratska kuća. Uprkos graditeljskom bumu, za izgradnju tih zidova i stubova potrebno je vreme.

Ono što je bilo beznačajni lopovluk, zločin „plavih okovratnika“, osoba uglavnom bez stručnih kvalifikacija, postalo je zločin „belih okovratnika“, ljudi iz srednjih i viših društvenih slojeva. Danas ga možemo zvati zločinom „ružičastih okovratnika“, proneverom na loše plaćenim poslovima ljudi koji su ubeđeni u svoju nepobedivost

Kako ocenjujete Edija Ramu – od prvog mandata do sadašnjeg?

Postoje tri osobine vladavine Edija Rame koje se ističu. Jedna je, ispostavilo se, koliko je on talentovan političar, što mnogi nisu mogli da predvide. U početku nije bilo jasno da će Rama od prvog trenutka biti ozbiljan i strateg, a što se ispostavilo da jeste. Sada očigledno i pobednik u četvrtom mandatu.

Druga osobina jeste propast opozicije od trenutka kada je prvi put postao premijer 2013. godine. Demokratska partija se pocepala i urušila, ostavljajući socijaliste sa široko neometanom stazom vlasti. Koliko god da su Demokratska partija i Sali Beriša problematični, odsustvo verodostojne opozicije u albanskim političkim tradicijama igra dominantnu ulogu.

Treća je osobina koju je Rama nasledio: pokretna sila u kojoj Sjedinjene Države i Evropska unija tolerišu jakog lidera u Albaniji, neki kažu autokratskog, sa dopuštenom korupcijom onoliko dugo koliko ta osoba opstaje na vlasti. Prvo i najvažnije, to znači da ne izaziva probleme na Kosovu ili u Severnoj Makedoniji, što je Rama u velikoj meri ispoštovao. Njegovi napori da posreduje u razmeni teritorija između Tačija i Vučića bili su dosledno u skladu sa stavovima tadašnje Trampove administracije. Osim toga, on ostaje lojalan prijatelj – u izgradnji vazdušne baze NATO u Kučovi, u prihvatanju avganistanskih izbeglica, i u pomaganju Italiji da izađe na kraj sa migracijom (zaobilazeći međunarodno pravo). To je faustovski ugovor koji traje od 1992. godine, uspostavljen uz pomoć američkog ambasadora Krisa Hila, koji je de facto tada vodio celu igru u ambasadi SAD u Tirani: igrao ju je čedno u regionu, i vladao kod kuće.

 

Šta je tokom tranzicije ka kapitalizmu, posle pada komunizma, bila glavna greška u unutrašnjoj politici Albanije? 

Ovaj argument iznosim uz oklevanje jer, na kraju krajeva, Albanci sami su ti koji su odgovorni za ono što se dešava u njihovoj zemlji, ali kao mala zemlja Albanija je ranjiva za uticaje koji dolaze spolja. Posebno, mislim da su Sjedinjene Države napravile krucijalnu grešku od 1992. godine, sa vladom Salija Beriše, kada su svoju kartu stavile na jednu ličnost umesto na izgradnju institucija. U to vreme, Beriša je bio najjači političar, što je Kris Hil znao, ali bi zemlja profitirala da je njegova moć više zauzdavana. On je hapsio novinare, pa opozicionog lidera (Fatos Nano). Onda je flagrantno ukrao izbore 1996. Pa je onda pustio da buja piramidalna šema. Za rane nepromišljenosti postojala je šansa da se kaže „ne“, a propust da se to učini tumačen je kao zeleno svetlo. Ironija i tragedija su u tome da je kolaps piramidalnih šema 1997. doveo do masivne regionalne nestabilnosti, a koju su Sjedinjene Države upravo trudile da izbegnu.

 

Ponzijeve (piramidalne) šeme su bile politička prevara, njih je podržavao Sali Beriša, a i opozicione stranke, kažete, i albansko društvo u celini rado su učestvovali u igri jer je ona pomagala mnogim porodicama da opstanu…

Odgovornost za silne Ponzijeve šeme na prvom mestu leži na plećima Salija Beriše, a on za to do dana današnjeg nije proglašen odgovornim, uprkos tome što je prema gruboj proceni 2.000 ljudi izgubilo živote. Optužbe protiv njega sada su podignute zbog kasnije navodne korupcije, a i s obzirom da je stavljen na crnu listu Sjedinjenih Država. Međutim, istina je da drugi nisu želeli da se dobra vremena završe. Opozicioni socijalisti i drugi nisu želeli da budu glasnici loših vesti onda kada su porodice preživljavale zahvaljujući piramidalnim šemama. I mediji su ćutali kao zaliveni, i takođe promovisali šeme. Postojali su društveni dosluh, kolektivno namigivanje i dremež.

Na kraju, ćutanje opozicije i medija kao kratkoročna taktička odluka nadvladali su mudrost na duge staze. Tragedija iz 1997. koštala je premnogo života, i na mnogo godina unazadila razvoj države, a da ne spominjemo potpaljivanje oružanog sukoba na Kosovu zahvaljujući proliferaciji oružja.

 

Tek osnovana Oslobodilačka vojska Kosova je te promene doživela kao istorijsku šansu. Preko albanske granice slivalo se oružje na Kosovo. Verujete li zaista da zemlje Zapada i Amerika to nisu mogle da predvide kao posledicu svoje licemerne politike i u Albaniji?

Do tada, 1997. politika Sjedinjenih Država se okrenula protiv Beriše. Bilo je teorija, koje ja nisam bio u stanju da dokažem, da su SAD pomogle rušenje piramidalnih šema tako što su presekle kanale za krijumčarenje nafte iz Albanije u Jugoslaviju, kojima je kršen embargo UN i koji su bili glavni izvor fondova piramidalnih šema. SAD su bile spremne da se povuku, i ja ne mislim da su anticipirale takvu katastrofu koja će dovesti do pljačkanja vojnih depoa. Politika SAD je i dalje čvrsto stajala iza Ibrahima Rugove i njegovog nenasilnog otpora, i poslednja stvar koju su želele bila je da se grupa mladih, frustriranih i besnih ljudi na Kosovu, umornih od represije i dehumanizacije koje su trpeli, naoruža.

Svedočio sam!

Na Kosovo ste stigli kao predstavnik Hjuman rajts voča 1998. Kasnije ste svedočili o ubistvima u Gornjem Obrinju, na suđenju za ratne zločine Slobodanu Miloševiću. Šta ste ključno tada rekli? 

Krajem septembra 1998. srpske snage su privodile kraju operaciju u Drenici i blizini Gornjeg Obrinja. Moj prijatelj Dejan Anastasijević tada je napisao, mislim u „Vremenu“, da su oni „pri izlasku zalupili vrata“. Ja nikada neću zaboraviti trenutak kada sam stigao na scenu i video kako tela žena i dece leže u jarku. O tome sam svedočio na suđenju Miloševiću, a i na suđenjima drugoj dvojici srpskih rukovodilaca.

To svedočenje bilo je jedan od malobrojnih primera kada sam imao dokaze iz prve ruke o očiglednim ratnim zločinima. Inače, moje svedočenje u Hagu bilo je uglavnom o obaveštavanju. Jer, mi smo sve izveštaje iz našeg Hjuman Rajts Voča slali Miloševiću i drugim zvaničnicima iz vrha, i upućivali im pitanja o našim nalazima; tako su bili informisani o navodnim zločinima. To je važno zbog principa komandne odgovornosti, jer su oni znali ili imali razloga da znaju o navodnim zločinima, ali povodom njih ništa nisu preduzeli.

Ja sam svedočio i u aktuelnom slučaju protiv Hašima Tačija i drugih OVK vođa pred Specijalnim sudom u Hagu, i to je svedočenje takođe pokrenulo pitanje izveštavanja: i njih smo informisali o našim nalazima o očiglednim zločinima. Ja i dalje verujem da su srpske i jugoslovenske snage bile odgovorne za veliku većinu nasilja, ali zakon važi za sve, a lideri OVK koji su odgovorni treba takođe da budu pozvani da polože račune. Pogotovu zbog mnogih zločina koji su počinjeni posle rata, i prema etničkim Albancima takođe.

Ja se, istovremeno, nadam da će Specijalizovano tužilaštvo Kosova pojačati pritisak na vladu i Srbiju da za ratne zločine koje su počinile njene snage uzme pravdu u svoje ruke daleko ozbiljnije.

 

Sa druge strane, pišete: „Trebalo je da prođe mnogo godina da mi izbledi miris tih tela. Masakr je, takođe, otkrio i uznemirujuću stranu OVK. Ne bi li zadobila pažnju i podršku Zapada, grupi je bilo potrebno saosećanje, te su im civilne žrtve išle u korist. OVK je često napadala srpske snage, a potom bi se povlačila kroz selo, izlažući civile opasnosti od odgovora u vidu prekomerne agresije.“ Šta je bilo presudno za NATO bombardovanje? 

– OVK je bila nepoznata andergraund grupa kojoj je bilo potrebno da zadobije poverenje i podršku Zapada. Njeni su pripadnici shvatili da sami ne mogu da nadjačaju srpske snage.

Ja nikada nisam pronašao dokaz, i odbacujem teorije zavere, da su oni zbog političke dobiti sprovodili masakre. Ali ja verujem, kako sam napisao u knjizi, da su oni shvatili prednosti javnog razglašavanju o usmrćivanju civila. Takođe su shvatili brutalnost mnogih srpskih snaga koje su pokazale bestidno ignorisanje zakona i običaja rata. To sam gledao sopstvenim očima, i želim da se srpski političari, javnost i pravosuđe više uhvate u koštac sa tim: na Kosovu su počinjeni ozbiljni ratni zločini za koje je isuviše malo ljudi pozvano na odgovornost. Dakle, da kažemo ovako, OVK je čačnula mečku u očekivanju predvidljivo tragičnih rezultata.

 

A kakav je bio odnos Albanije u trenutku kada je taj rat izbio, i tokom njega? 

Razlike između Albanaca u Albaniji i Albanaca na Kosovu su značajne. Prvi su živeli pod represijom nametnutom od svojih, a drugi pod represijom koju su nametnuli drugi. Ali solidarnost sa kosovskim Albancima bila je uvek visoka, i posebno tokom konflikta u 1998–99. Putovao sam u Kukeš tokom izbegličke krize, i gledao kako ljudi otvaraju svoje kuće za izbeglice, kako doniraju novac, i kako se angažuju u volonterskom radu. Bilo je u tome osećanja etničke pripadnosti, ali i mnogo iskrene čovečnosti i brižnosti. 

 

Pišete o politici SAD prema Kosovu. Obe struje bile su protiv nezavisnosti Kosova: „CIA je bila za rat, Stejt department za pregovore.“ Šta smatrate prekretnicom ka politici nezavisnosti Kosova? 

Prvi, ključni preokret koji je išao postepeno bio je udaljavanje od Rugove i okretanje ka OVK. Klintonova je administracija Miloševića konačno videla kao partnera čija je nepouzdanost vrlo blizu neodgovornosti. Jedan od primera je Sporazum Milošević–Rugova o obrazovanju, u septembru 1996, kada je Rugova došao u Beograd a Milošević nije ispunio dogovor. 

Sjedinjene Države su bile i u sve težoj situaciji zbog tekućih zverstava koja su sprovodile srpske snage na Kosovu, a koja su izazvala zgražavanje javnosti. Tri odlučujuće tačke konflikta koje su uključivale takvo nasilje nad civilima bile su: Likošane/Ćirez /Prekaz u februaru/martu 1998, Gornje Obrinje u septembru 1998, i Račak u februaru1999. godine.

Pa čak ni tada, čak i tokom Rambujea, politika SAD bila je protiv nezavisnosti, i zbog toga je Tači odbio da stavi svoj potpis. On je verovao da će biti nazvan izdajicom ako potpiše išta manje od nezavisnosti, pa su tako napravili pauzu, a on se vratio da razgovara sa komandantima. Kada je rat završen, kontekst je bio drugačiji, i podrška nezavisnosti je postala politika.

 

Evropska unija je u junu 2014. prihvatila zahtev Albanije za status kandidata. Kakav je političar potreban Albaniji da bi postala članica EU? 

Na prvom mestu treba da se ponaša odgovorno u regionu, dajući podršku i pomoć u promovisanju mirnih ishoda dugotrajnih rasprava, glavno, i najpre o Kosovu. Drugo je da u svojoj zemlji uveća demokratiju, smislenu, značajnu demokratiju sa manje moći u rukama malobrojnih; veću nezavisnost sudova, i medija koji su voljni da lidere pozivaju na odgovornost. Odsustvo nezavisnih medija u Albaniji je ozbiljno pomanjkanje s obzirom na veliku većinu onih medija koje kontrolišu biznismeni sa političkim vezama.

U vezi sa tim je mnogo dublja, mnogo složenija borba protiv korupcije. SAD su sankcionisale Berišu, i on se suočava sa optužbama za kriminal, ali pravi, istinski antikorupcijski trud će se proširiti na partijske redove. Kao što Džared Kušner i Rik Grenel znaju, Albanija je bogata resursima, ali to bogatstvo mora biti pošteno podeljeno.

 

Da li je Vaša knjiga prevedena na albanski i objavljena u Albaniji? 

Jeste, na albanskom ju je objavio Dudaj Press i široko je medijski pokrivena. Do tada, niko nije zajedno povezao sve događaje i intervjuisao sve igrače, plus sakupio deklasifikovane SAD dokumente, koji su sada postavljeni na veb-sajt (modern-albania.com). Ali ja se nadam da to nije poslednja reč: potrebno je tu još novinarstva, i još stipendija.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.

Click