Sirotinju nekad kupovali za par kožnih čizama, danas za par sendviča

Razgovarala: Aleksandra Mijalković, Izvor: Novi magazin

Dugometražni igrani prvenac, premijerno prikazan na festivalu u Karlovim Varima, ovenčan sa četiri Zlatne arene u Puli (za najbolji film, scenario, kameru i glavnu mušku ulogu) i proglašen za trenutno najpopularniji hrvatski film, prikazan je 23. jula u takmičarskom programu Festivala evropskog filma na Paliću pred publikom koja je rešila da prkosi iznenadnoj noćnoj svežini i vlažnim sedištima Letnje pozornice (to popodne je parkom protutnjala jaka kiša, a inače mirno jezero uzburkao olujni vetar), i tako se, na neki način, fizički poistoveti sa glavnim likom – pokislim i promrzlim. Dublja identifikacija sa Mijom, odbeglim ustašom koji se od komunističkih vlasti kao zver krije po ličkim vrletima, međutim, izostala je.

Reditelj Bruno Anković za Novi magazin kaže da je upravo to za njega kao reditelja bilo najzahtevnije – trudio se da od početka do kraja održi emotivnu distancu od svog vodećeg protagoniste/antagoniste.

Iako na Paliću Proslava nije dobila ni jednu nagradu, na Filmskom festivalu u Puli ih je osvojila nekoliko: Zlatne Arene za najbolji film, scenario (Jelena Paljan), glavnu mušku ulogu (Bernard Tomić) i kameru (Aleksandar Pavlović, direktor fotografije iz Kragujevca), kao i nagrade publike i organizacije Kino mreža. Film je urađen s malim budžetom, za ukupno 23 snimajuća dana. Uloge igraju još i Krešimir Mikić, Klara Fiolić, Lars Štern, Jan Doležal, Tanja Smoje, Izudin Bajrović, kao i mladi srpski glumac Nedim Nezirović, i doajen somborskog pozorišta David Tasić Daf. Prema navodima žirija 71. Pulskog festivala, Proslava zahteva potpunu koncentraciju gledalaca, sa pričom koja poentu moćno razotkriva tek pri samom kraju, ostavljajući mnogo prostora za diskusiju: „U današnje vreme pojačanih političkih napetosti, ovaj film otvara izuzetno potrebnu temu kako zle ideologije mogu imati nevine korene“.

Zašto ste želeli da se distancirate od glavnog lika?

Namerno nisam dopustio da Mijo uđe preduboko u srca gledalaca, mada sam bio svestan da će to uticati na njihov odnos prema filmu, mnoge će ostaviti po strani to što se ne mogu vezati za glavni lik. Ali mislim da sam dobro postupio. Hteo sam da opišem i objasnim, a ne da opravdam njegove postupke. Važna je priča, ne osećanja, važno mi je bilo da pokažem kako se dogodilo da mladi ljudi iz jedne izolovane, siromašne, patrijarhalne sredine budu lako zavedeni obećanjima bolje budućnosti, da potpadnu pod uticaj jedne krajnje desničarske ideologije, jer ista stvar se, ne samo u ovim krajevima nego širom sveta, događa i danas. U tom smislu smo razmišljali, priznajem, i o drugačijem kraju filma, on bi se dešavao u sadašnjosti, možda kroz dokumentarne snimke sa proslave nekih ekstremno desničarskih događaja, kao poređenje sa tom proslavom koja je opčinila Miju. Prošlost sa kojom zapravo nikad nismo sasvim završili preliva se u sadašnjost, ljudi koji žive u sličnim, teškim uslovima prave slične tragične greške, u borbi za preživljavanje od žrtava postaju dželati. Ipak smo rešili da ostanemo u prošlosti. Film završavamo arhivskim snimcima sa osnivanja NDH.

Na koji način te događaje iz prošlosti, o kojima govorite u filmu, prepoznajete u sadašnjosti?

Na području Like, gde smo snimali film – i to, moram da kažem, pod veoma teškim uslovima – seljani na žalost i dalje žive kao pre sto godina, u surovoj sredini bore se za opstanak, suočavaju sa patnjom i nedaćama koje im dolaze i od prirode i od države. I danas su nežniji prema životinjama – kravama i ovcama koje su za njih pravo bogatstvo – nego jedni prema drugima. Izmučeni i razočarani, postaju lak plen zavodljivim idejama. U ono vreme o kojem govori film to su bila obećanja nove države, svega boljeg, materijalnog blagostanja, govorili su im rešićemo se Srba, Roma, Jevreja… i ljudi su se hvatali za to kao za slamku spasa.

Imao sam prilike da pročitam doktorski rad mladog danskog istoričara Emila Kjertea, objavljen pre nekoliko godina, u kojem je naveo da je 70 odsto ljudi prišlo ustaškom pokretu zbog čizama, tople sobe, hrane, obećanja bolje budućnosti. Zbog vaspitanja, religije, siromaštva, izolacije, straha. Svega 30 odsto su bili pravi ideolozi i krvnici. A zašto se danas mladi ljudi priklanjaju ekstremnim desničarskim ideologijama? Iz istih razloga. U Nemačkoj je nedavno dopušteno da se glasa već sa 16 godina, i gotovo trećina mladih muškaraca je podržala AFD. I u drugim evropskim zemljama mnogo mladih glasa za desnicu. U SAD u vojnike idu mladići iz izolovanih, ruralnih, siromašnih područja da bi mogli da dobiju bolje obrazovanje, zdravstveno osiguranje… Ruski vojnici koji se bore u Ukrajini dolaze iz nerazvijenih mesta gde se i danas živi kao pre jednog veka.

Kako ste uopšte odlučili da snimite film zasnovan na istoimenom romanu Damira Karakaša, o siromašnoj ličkoj porodici u prvoj polovini prošlog veka, ali uz prepoznatljive aluzije na savremeno doba?

Autor romana na kojem je film zasnovan, moj dugogodišnji prijatelj Damir Karakaš, prikazao je prostor dobro seciran kroz tu jednu porodicu i jedan lik, patrijarhalno okruženje, bedu, neispunjena obećanja o boljem životu, gde se ide korak napred, pa dva koraka unazad (zato je i film nelinearan, hronološki ide napred-nazad), objasnio kako je bilo moguće da mlad čovek pristane na ekstremnu ideologiju, bilo levo ili desno. To mi se dopalo. Vidi se tu i ideološka matrica koja se ponavlja u celom našem regionu. Političari i dalje manipulišu ljudima: u Mijino vreme sirotinja se prodavala za par čizama, danas je političari kupuju za par sendviča i nešto siće.

Proslava govori o pogrešnim odlukama u životu, koje donosimo sa iskrenim uverenjem da idemo ka boljem sutra – a zapravo ulazimo u nešto mnogo gore. Prepoznao sam u romanu taj obrazac istorije koja se ponavlja, večitih začaranih krugova. Ulazimo u budućnost stalno se osvrćući na prošlost.

U filmu su posebno upečatljive dve scene sa psom – u prvoj Miju kao dečaka otac primorava da se reši voljenog crnog šteneta, da ga ostavi u šumi vukovima, jer je vlast naredila da se svi kučići pobiju u znak odmazde što je jedno ujelo žandarma. U drugoj, odmetnuti ustaški vojnik iz zaklona posmatra kako komunistička patrola ispred njegove kuće ubija psa koji laje na naoružane neznance?

Mislim da ova dva prizora slikovito objašnjavaju šta proživljava glavni junak, kad mu bahata vlast oduzima ono što mu je najmilije, odnosno onoga koji brani njegovu skromnu imovinu i porodicu. Tako se najlakše manipuliše ljudima, strahom. Danas nas mediji plaše ratom, recesijom, inflacijom, migrantima, to su sve neprijatelji. Mijo je prijatelje potražio na drugoj, pokazaće se pogrešnoj strani. I današnji mladići su u sličnom položaju, desnica opet nudi privlačno rešenje. Roman nije baš zgodan za filmsku adaptaciju, malo je događaja, zato sam se držao tih nekoliko situacija koje su glavnog junaka, kao dečaka, odnosno kasnije mladića, opredelile da, razočaran i ojađen, poveruje lepim obećanjima iza kojih stoji jedna zla ideologija. U filmu nema ni mnogo dijaloga, takav je svet tamo, ćutljiv. Sve je dato uglavnom slikom, dokumentaristički. A priča je univerzalna, nije samo naša, balkanska, istočnoevropska. Zato sam izbegavao detalje koji bi ukazivali na versku ili nacionalnu pripadnost likova. Stranci ne moraju da znaju ko su ustaše, to može biti film o bilo kojoj ideologiji, u bilo kojem delu sveta. U Karlovim Varima su ocenili da je film svojevrsni poziv na buđenje u svetlu savremene političke situacije i jačanja ekstremizma bilo koje vrste.

Treća ključna scena je kad osmogodišnji Mijo gleda kako njegov otac odvodi svog ostarelog, bolesnog, onemoćalog oca u planinu, da mu okonča život. Sam deda kaže – Vreme je?

Običaj ubijanja starih i nemoćnih članova porodice, lapot, dugo je opstajao u nekim siromašnim, zabačenim delovima Balkana, skoro do sredine 20. veka. Iz današnje perspektive jezivom, ovom činu su prisustvovala deca kako bi znala i videla šta bi i sama trebalo da urade jednog dana. U takvim sredinama nije bilo mogućnosti bega…

Ima li nade da ćemo ipak uspeti da pobegnemo od starih, loših obrazaca, od ponavljanja istih grešaka, od zavodljivih zabluda?

Pokušao sam da u filmu nađem svetlost na kraju tunela, ali nisam uspeo. Mijina mladićka ljubav prema Drenki, nežnost, naivna vera u lepšu sutrašnjicu, taj njegov odnos koji je mnogo bolji nego s roditeljima, donekle su otvorili mogućnost boljitka… sve do dolaska zla. Ali ja sam optimista. Verujem da ćemo jednom živeti u društvu u kojem možemo otvoreno da razgovaramo o svemu, da raspravimo svaki nerešeni problem, sve što smo gurali pod tepih. Mijo se u filmu krije u rupi govana, i mi se danas krijemo po nekakvim rupama, izbegavajući da načnemo sva ona nerazjašnjena pitanja koja će nam, na kraju, eksplodirati u lice.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.