Sestra

Razgovarala Marija Šajkaš

Jedna od prvih na barikadama Njujorka je i beogradjanka Dragana Novaković, viša medicinska sesta sa specijalizacijom za rad sa teško obolelima, koja više od dvadeset godina živi i radi u Njujorku. Odmah na početku epidemije, bolnica u kojoj Dragana radi, Njujork Prezbeterijan, je obustavila pružanje medicinskih usluga koje nisu presudne za život, i pretvorila mnoge operacione sale u sobe za pacijente teško obolele od korona virusa. Dragana Novaković je poslednja dva meseca brinula o intubiranim pacijentima, pomagala, i svedočila o načinima zaustavljanja zaraze, i o tome je razgovarala za naš magazin.

Novi magazin: Šta vam prvo pada na pamet kad razmisljate o počecima pandemije? Kako se sećate tih prvih dana?

Novaković: Prevladavali su strah i panika. Plašila sam se i za živote svojih pacijenata, ali i da ću možda ja doneti bolest kući svojoj prodici. Strahovala sam da ću možda umreti, ili da ću ostati u bolinici dva meseca, da zbog zaraze neću moći da dodjem kući. Svakakvi strahovi. Bolnica je nekima dala privremeni smeštaj, pa sam mogla tamo da završim. Studentski domovi i hotelske sobe su pretvarne u privremeni smeštaj za medicinsko osoblje, i moje kolege su ostajale tamo. Oni koji stanuju daleko od bolnice,  ili oni kojinisu hteli da se vraćaju porodicama da im ne bi preneli zarazu.

Kod svakoga je drugačije. Moja panika je počela još slušajući dobru drugaricu sa kojom sam išla u Medicinsku školu u Beogradu, i koja je sada u Milanu medicinska sestra. Ona je sve prolazila otprilike tri nedelje pre nas. Slušajući nju I njena uvidjanja moja panika je očela pre nego što je epidemije proglašena u Njujorku.  Što se tiče reakcija, imam ovde  koleginice koje su dobila napad anskionzosti na samom početku, a i neke druge kod kojih se to ispoljava uprava sada. Svako se borio na svoj način. Polovinom marta smo počeli baš da dobijamo pacijente i više nije bilo mesta za strah.

Novi magazin: Ko su vam bili pacijenti?

Novaković: Na intenzivnoj nisu bili stari Ili mladji, imali smo bukvalno sva godišta, od 28 godina do 88 godina. Očekivali smo stariju populaciju ali su uglavnom bili ljudi starosti izmedju 40 i 60 godina. Nisam vidala pacijente pre nego sto su bili intubirani, ali ono što sam čula je da su ljudi slušali vesti, da su bili u kontaktima telefonima, posete su bile zabranjene, bilo je dosta straha na svim stranama. Kad su počeli da se bude, dosta ih je bilo u delirjumu posle jakih sedativa, paralitika i lekova za bolove, pa ih je mnogo bilo van sebe, nisu znali šta se dešava. Posle toga su prebacivani na odeljenja na kojima su se dalje oporavljali.

. Dosta se pričalo o odsustvu elementarne zaštite medicinskih radnika. Da li je to bio slučaj i sa vašom bolnicom?

-U početku, zaštita je bila nikakva. Menadžment je prvo govorio da nama ne trebaju maske ako mi lično nismo bolesni. Iako smo kašljali, morali smo da dodjemo na posao, ali da nosim maske. Nismo smeli da trošimo maske nego smo morali da ih čuvamo za bolesne. Kad je epidemija počela da se širi, dobili smo na potpis po jednu masku koju je trebalo nositi tri meseca. Posle su rekli – dok se ne uprlja. Šta to znači? Nosili smo ih po sedam dana. Na kraju smo dobili N-95 maske, ali i ta maska je morala da se koristi više puta. Dok se ne isprlja, ne pocepa. Po tri, četiri smene. Trenutno dobijamo jednu masku po sestri za jedan dan.

.A kakva je bila zaštita lekara?

-Ista. Ništa bolje ili gore.  Ljudi su donosili gas-maske na posao. Ili one radničke. Bilo kakve naočare. Neki su dolazili na posao u skijaškim maskama. Neki su donosili naočare za plivanje. Na odeljenju si mogao da vidiš sve i svašta. Drugi problem je bio šta sa uniformom da ne bismo, kao inače, išli u njoj kućama.

. Amerika je najbogatija zemlja na svetu. Vi radite u jednoj od najčuvenijih bolnica na Menhetnu. Kako je sve to bilo moguće?

-Jednostavno nije bilo dovoljno materijala za sve. Ono malo što je bilo,  je otišlo na hitnu ili intenzivnu negu, pa je posle rasporedjeno po drugim odeljenjima. Od 100 maski koje bismo korstili dnevno običnim danima ispostavilo se da nam je sasa bilo potrebno 10 000 po danu. I to samo za jednu bolnicu.

Intubirani pacijenti su slati u posebne sobe sa negativnim pritiskom.  Sobe u koje vazduh ulazi unutra a da ne izlazi napolje. Otvorili smo operacione sale  za smeštaj pacijenta, i sve što je moglo u bolnici je pretvoreno u intenzivnu negu.

.Mnogo se pričalo o volonterima koji su došli da pomognu u Njujork iz svih delova Amerike?

-Da nam ti volonteri nisu došli mislim da bismo se raspali na pola. Sestre iz raznih delova Amerike, Aljaska, Misuri, Teksas, Viskonsin, Kalifornija….sestre su se prijavljivale da dodju. U mojoj bolnici radi 150 volnotera sestara koje su došle, ostavile svoje porodice, znajući da postoji šansa da se razbole, bilo je kao da ideš u rat, direktno u minsko polje. Niko nije došao da vidi Njujork. Prionule su na rad  a mnoge neće dobiti ništa od toga. Mnogo je sestara bio bolesno u prve dve nedelje. Bez njih bismo popucali po šavovima.

.Kakva je situacija u vašoj bolnici danas?

-Operacione sale su uglavnom zatvorene, ima pacijenat na intenzivnoj nezi, sada je osma nedelja, pacijenti su se ili oporavili ili se oporavljaju. Ili se razmatra paljativna nega. Oni koji su se razboleli početkom aprila, oni leže na reguralnim intenzivnim negama. Mi sad imamo četiri reguralna odeljenja koja su postala intenzivna nega. Pre kovida je bilo 60 intubiranih pacijenata, a na vrhuncu pandemije 300 intubiranih.

.Čini mi se da Njujork posvećuju posebnu pažnju „prvima sa barikada“. Da li se osećate voljeno?

-Čula sam tapšanje na Fejsbuku, tapšalo se i u mom komšiluku, ko god je znao šta radim, svi su zvali, pitali, zahvaljivali, znam da je u mo kraju bilo dosta napravljenih postera koje su pravila deca, svi su nam se zahvaljivali. Okolni restorani su donirali hranu tokom cele pandemije,  to sve, i  doručak i ručak i večeru, mnoge kozmetičke kuće su nam donirale kreme za ruke, neki su donirali slušalice za telefone, neki trake koje drže maske, a delili su nam i cipele.

Sa druge strane, jako sam ljuta, jer su neophodne zaštitne mere primenjene sa bar tri nedelje zakašnjenja. U neku ruku sam ljuta što nismo imali opremu i zbog toga što sam morala da se svadjam i objašnjavam da mi treba maska. Zašto to nije odmah sve shvaćeno ozbiljno?

.Da li je neko od pacijenata znao da ste iz Srbije?

-Moji su svi pacijenti bili nesvesni. Posete su zabranjene, samo bismo organizovali po jedan video poziv porodici dnevno. A ovako u radu, nikad nisam doživela ništa negativno zbog toga što sam iz Srbije. Mnogi su znali za Beograd ili su putovali kroz Srbiju, Jugosaviju, to je ono što se najčešće čuje.Uglavnom su ljudi zahvalni za negu koju dobijaju. Nekad sam i ja tražila takve pacijente- ako nečije ime zvuči kao naše, ja bih im prišla, poželela dobrad dan i brz oporavak.