Seksualno nasilje i obrazovanje: Zaglušujuće ćutanje

Piše: Jelena Aleksić

Kad se nedavno saznalo da su i devojčice u istraživačkoj stanici Petnica bile seksualno manipulisane i zlostavljane, sveopšti utisak javnosti bio je šok, ponovo neverica, a onda i sporadično pitanje onih otvorenijih “Zar toga toliko ima”? Oni spremniji da čuju znaju da “toga” ima mnogo više, da ga ima u ovom trenutku i da ćemo verovatno za 90 odsto slučajeva seksualnog zlostavljanja saznati nikada. Biće to majke, sestre, braća ili prijatelji s kojima ćemo deliti najintimnije trenutke, obroke i tuge, ali ne i traumatična iskustva koja suštinski obeležavaju žrtvu kao kakvog izgrednika tokom čitavog života. A to je ono o čemu devojčica koja je silovana ili na bilo koji drugi način zloupotrebljena ne govori bojeći se upravo stigme, propitivanja, lične odgovornosti za sve što se desilo i na kraju autoriteta nasilnika, bilo da je u pitanju profesor, komšija ili rođak. Stariji, snažniji, čovek od ugleda blizak porodici. Prećutati u sredini kao što je naša ispostavlja se kao najmanja šteta za samu žrtvu, koja samo u tom slučaju ne mora da prolazi mučna pitanja i bude označena kao neko ko je narušio porodične, rodbinske ili profesionalne odnose, neko ko je poremetio ravnotežu, harmoniju ustaljenih odnosa i predstava o drugima, ali i o nama samima. Ukratko, bez promene mentaliteta teško da će Srbija biti zdravije mesto za odrastanje i lični razvoj svojih građana, pa se svaki iskreniji razgovor na ovu temu mora svesti na priču o prosvećivanju i obrazovanju.

ZNANJE: Stvaranje ljudi koji se ne stide sopstvene seksualnosti, mladih koji znaju da je njihova dobrovoljnost jedini uslov za odnos bilo koje vrste, a da je sve drugačije nešto što se mora prokazati, nešto što će društvo osuditi i kazniti. To će jednog dana biti ljudi koji će čulnost svoje dece negovati s jednakom pažnjom koliko brinu o tome da ne povrede sebe ili nekog drugog. Iako zvuči kao utopija, stvar je suštinski mnogo jednostavnija, naročito kad se ima u vidu da je u ovom trenutku mnogo primera u Evropi koji bi se malo prilagođeni mogli primeniti u obrazovnom sistemu Srbije. Ostaje pitanje jesmo li za to spremni i zašto nismo jer, kad je početkom godine Novi magazin radio tekst na istu temu, iz Ministarstva prosvete je rečeno da se zasad o tome ne razmišlja. Preciznije, kao poseban predmet reproduktivno zdravlje se neće izučavati već se i sada obrađuje kroz predmete kao što su biologija, građansko vaspitanje i slično. U prevodu, moraće još Milena i Iva, još Danijela i podvođenih devojaka u Jagodini da postrada, pa da Srbija uđe u proces razbijanja tradicionalnih obrazaca odgajanja i vaspitavanja dece. Do tada mnoge zemlje Evrope ubiraju plodove prosvećivanja sopstvenog građanstva iako su, znaju to i nadležni, sve redom prošle kroz procese otpora i mnogih promena tokom decenija edukacije. Engleska je zemlja koja je seksualno obrazovanje najpre “zgurala” kao deo religijskog vaspitanja, propagirajući apstinenciju kao najbolju branu od seksualno prenosivih bolesti, što na primeru SAD, u kojima još uvek važi ovaj princip, dokazano ne daje nikakav rezultat. Naime, istraživanja pokazuju da u Americi mladi nisu počeli da stupaju u seksualne odnose kasnije, dok to jesu učinili tinejdžeri u zemljama u kojima je seksualno obrazovanje bilo oslonjeno na holistički pristup, što uključuje i priču o rizičnim ponašanjima, polno prenosivim bolestima, ali i ličnom razvoju, značaju partnerstva, dobrovoljnosti odnosa, LGBT zajednici… Engleska, koja u 21. vek ulazi kao zemlja s najviše maloletničkih trudnoća u Zapadnoj Evropi, menja pristup, pa uvodi časove obaveznog seksualnog obrazovanja u državnim školama učenicima od pet do 16 godina. U osnovnim školama govori se o anatomiji, periodu puberteta, emocijama i prijateljstvu, bezbednosti na internetu, dok se u srednjim školama razgovara o važnosti stabilnih odnosa u porodici i u životu uopšte, o opasnostima nezaštićenog seksualnog odnosa, mentalnom zdravlju, pravima LGBT osoba, pornografiji, nasilnom seksu…Ne treba posebno pominjati da je ovaj proces duboko podelio društvo, baš kao u svakoj evropskoj državi koja se latila posla prosvećivanja. Međutim, rezultati su očiti i merljivi pre svega kroz smanjivanje maloletničkih trudnoća, kasnije stupanje u seksualne odnose, manje obolevanje od polno prenosivih bolesti i smanjenje broja seksualnih partnera.

Profesorka Mirjana Rašević, direktorka Centra za demografska istraživanja Instituta društvenih nauka, temeljno se bavila analizom seksualnog obrazovanja u Srbiji i Evropi, izdvajajući nekoliko zemalja, kao što je Finska, kako bi ilustrovala benefite ove vrste obrazovanja. Podsetimo, ova zemlja je 1970. u osnovne škole uvela obavezan predmet “seksualna edukacija”, da bi on 1990. bio ukinut. Stopa abortusa, kako analizira profesorka Rašević, već je u narednoj godini povećana 50 odsto, a deca su postajala seksualno aktivna u 15. i 16. godini života. Ministarstvo prosvete Finske ponovo je 2006. uvelo ovaj predmet, da bi dve godine kasnije stopa abortusa bila smanjena za četvrtinu. Osim toga, prepolovljen je broj mladih koji su u intimne odnose stupili pre punoletstva. U razgovoru za Novi magazin profesorka Rašević objašnjava istorijat i uopšte potrebu savremenog društva da u prosvetne programe uvede ovu vrstu nastave, podsećajući da je Švedska prva evropska zemlja koja uvodi obaveznu seksualnu edukaciju u školske programe davne 1955. godine.

“Fundamentalne promene poznate kao ‘seksualna revolucija’, koje su se odigrale u 1970-im, i dodatno strah od epidemije SIDE u 1980-im godinama predstavljali su glavne razloge širenja procesa uključivanja seksualne edukacije u obrazovni sistem u nizu evropskih zemalja. Čak i u Irskoj, zemlji sa dominacijom tradicionalnih stavova u ovoj sferi, seksualna edukacija se sprovodi u osnovnim i srednjim školama od 2003. Na početku 21. veka javljaju se nove potrebe za sprovođenjem seksualne edukacije koje su uzrokovane brzim širenjem novih medija, povećanjem zabrinutosti za seksualno zlostavljanje dece i adolescenata i rodno uslovljeno nasilje, imigracijom grupa drugačijeg kulturnog i religioznog porekla i svakako promenjenim seksualnim ponašanjem mladih u Evropi”, analizira sagovornica Novog magazina, koja će kao poseban primer uspešnosti seksualne edukacije u Evropi izdvojiti Estoniju.

Naime, u zemlji postoji široka mreža savetovališta za mlade do 25 godina starosti. Država subvencioniše nabavku kontraceptivne pilule, a obavezna seksualna edukacija uvedena je u obrazovni sistem 1996. za decu od sedam do 16. godina. Međutim, od 2002. obavezna je i u srednjim školama, a profesorka Rašević zna rezultate: “Analiza bazirana na rezultatima 12 istraživanja i podacima iz nacionalnog zdravstvenog registra pokazala je da je među mladima povećana upotreba kondoma i efikasne kontracepcije i da je prepolovljena stopa adolescentnih trudnoća u periodu 1990–2009. Broj registrovanih novih slučajeva HIV-a među licima starim od 15. do 19. godina pao je sa 560 u 2001. na 25 u 2009, novih slučajeva sifilisa sa 116 u 1998. na svega dva u 2009. i novih slučajeve gonoreje sa 263 u 1998. na 20 u 2009. godini.”

PONAŠANJE: Veza između znanja i ponašanja više je nego očigledna, a na primeru Srbije skoro tragična.

“Rezultati većeg broja istraživanja ukazuju da postoji ozbiljna potreba da se edukacija na svim nivoima obrazovanja prilagodi zahtevima i potrebama vremena u ovoj sferi”, smatra profesorka Rašević, dajući nekoliko primera, među kojima i istraživanje koje je obuhvatilo više hiljada devojaka uzrasta 19 i 20 godina, a koje su popunile upitnik na veb-sajtu Udruženja za reproduktivno zdravlje Srbije. Rezultati su pokazali da je čak 29 odsto adolescentkinja prvo seksualno iskustvo doživelo sa 16 i manje godina, dok je 25 odsto imalo četiri ili više seksualnih partnera. Kontracepciju nije koristilo ili primenjuje metod prekinutog snošaja 28 odsto ispitanica. Zlostavljanje u partnerskoj vezi iskusilo je 15 odsto devojaka. Sa iskustvom koje poseduje, čak 40 odsto njih bi odložilo početak seksualne aktivnosti”, priča naša sagovornica, skrećući posebnu pažnju na “klimavo znanje” onih “koje će se u budućnosti profesionalno baviti nekim aspektima promocije, odnosno zaštite reproduktivnog zdravlja”.

Naime, istraživanje koji je obuhvatilo studentkinje II i IV godine Medicinskog i Farmaceutskog fakulteta i Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu pokazalo je da svaka deseta studentkinja medicine i farmacije i čak svaka treća buduća novinarka, odnosno politikolog nije znala da su plodni dani u sredini menstrualnog ciklusa.

“Iako su ishodi teško merljivi, pozitivan uticaj sprovođenja programa seksualne edukacije u školama utvrđen je na osnovu meta-analize rezultata 83 studije. Uočeno je da su programi bili delotvorni u različitim zemljama, različitim kulturnim sredinama i grupacijama mladih”, zaključak je profesorke Rašević.

Načela seksualne edukacije

Svetska zdravstvena organizacija (SZO) prepoznaje nekoliko principa na kojima bi trebalo da se zasniva seksualno obrazovanje, među kojima je i preporuka da ova vrsta edukacije treba da bude u skladu sa starosnom dobi i kulturnim kontekstom u kojem dete odrasta. Potom, edukacija mora biti zasnovana na konceptu poštovanja ljudskih prava, kao i na holističkom pristupu blagostanju i zdravlju. Seksualna edukacija, smatra SZO, mora biti zasnovana na rodnoj jednakosti, seksualnom identitetu pojedinca i prihvatanju različitosti. Počinje rođenjem i treba da bude shvaćena kao doprinos razvoju pravednog i saosećajnog društva putem jačanja pojedinca i zajednica. Poslednji, ali ne i manje važan je princip da edukacija mora biti zasnovana na naučno potvrđenim činjenicama.

Sud u Strazburu: “Deca moraju na edukaciju”

Kada su 2011. pedagozi u kantonu Bazel-grad predstavili novi koncept seksualnog obrazovanja, dobar deo tamošnje javnosti bio je šokiran slikama drvenog penisa ili figurama koje predstavljaju repliku ljudskih genitalija od pliša. Odluka je ostala na snazi, ova vrsta obrazovanja je postala obavezna, počevši od vrtića, na šta se mnogi roditelji žale stižući čak i do suda u Strazburu, od kojeg traže izuzeće dece od ovih časova. Međutim, konačna presuda je glasila: “Deca moraju učestvovati u obrazovanju, čak i ako se to roditeljima ne dopada.” U obrazloženju presude se navodi da je jedan od ciljeva ovog obrazovanja zaštita dece od seksualnog zlostavljanja i zloupotreba, koje su danas postale realna pretnja.

“Važan deo tog školskog segmenta sastoji se u pripremi dece za društvenu stvarnost”, navodi se u presudi koja je označila kraj višegodišnje debate u ovom kantonu, a na temu seksualnog obrazovanja i njegove obaveznosti.

Ko upravlja mojim telom?

Skoro polovini žena u 57 zemalja uskraćuje se pravo na odlučivanje da li će imati seksualni odnos sa svojim partnerom, upotrebu kontracepcije ili traženje zdravstvene zaštite, prema najnovijem izveštaju Populacionog fonda Ujedinjenih nacija (UNFPA) za 2021. “Stanje svetskog stanovništva”, koji je objavljen u aprilu ove godine.

Prvi put se izveštaj Ujedinjenih nacija bavi telesnom autonomijom: mogućnošću i spremnošću da donosite izbor o svom telu, bez straha od nasilja ili da neko drugi o tome za vas odlučuje.

“Ogorčeni smo zbog činjenice da skoro polovina žena i dalje ne može da donosi sopstvene odluke o tome da li da stupi ili ne u seksualni odnos, koristi kontracepciju ili potraži zdravstvenu zaštitu”, rekla je izvršna direktorka UNFPA dr Natalija Kanem, zaključujući da “stotine miliona žena i devojčica nisu vlasnice svog tela”.

U državama Istočne Evrope i Centralne Azije u kojima su podaci dostupni, žene uopšteno gledano imaju veću telesnu autonomiju. Ali udeo žena koje nisu u potpunosti osnažene da donose izbore u vezi sa zdravstvenom zaštitom, kontracepcijom i sposobnošću da pristanu ili ne na seks i dalje je značajan: 19 odsto u Ukrajini i 34 odsto u Jermeniji.

• 20 država, odnosno teritorija ima zakone koji podržavaju “udaju za silovatelja”, u kojima muškarac može da izbegne krivično gonjenje ako oženi ženu ili devojčicu koju je silovao;
• 43 države nemaju zakonodavstvo koje se odnosi na pitanje silovanja u braku (od supružnika);
• više od 30 država ograničava pravo ženama da se kreću izvan svog doma;
• devojčice i dečaci sa invaliditetom imaju skoro tri puta veću šansu da budu podvrgnuti seksualnom nasilju, pri čemu su devojčice u najvećem riziku.

Odbačena prijava protiv Lečića

Više javno tužilaštvo u utorak odbacuje krivičnu prijavu glumice Danijele Štajnfeld, koja je Branislava Lečića u martu optužila za silovanje. Tužilaštvo u saopštenju navodi da ne postoje osnovi sumnje da je učinjeno navedeno krivično delo niti bilo koje drugo krivično delo za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti. Danijelin branilac najavljuje žalbu dok advokati, Branislava Lečića tvrde da je odluka Tužilaštva za njihovog klijenta “pravda”.

Podsetimo, Danijela je u martu podnela krivičnu prijavu protiv glumca Branislava Lečića, koga je optužila da ju je tokom 2012. silovao, u vreme kada su zajedno radili na jednoj predstavi. Ona je prvo prošle godine u svom dokumentarnom filmu otkrila da ju je silovao stariji kolega iz Srbije, da bi se tek kasnije osmelila da mu izgovori ime nakon što su početkom godine njene koleginice optužile učitelja glume Miku Aleksića za silovanje i zlostavljanje.

Inače, odluka kojom je odbačena prijava Danijele Štajnfeld za silovanje još nije pravosnažna jer glumica ima pravo da podnese prigovor Apelacionom javnom tužilaštvu. Punomoćnik glumice advokat Božo Prelević rekao je da će sigurno uložiti prigovor na odluku tužilaštva.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.