Prst ženske sudbine

Piše: Vladislava Gordić Petković. Izvor: Novi magazin

„Da sam kojim slučajem rođena u Americi, pokazala bih srednji prst svima, sjela na motor i odjahala ka zalasku sunca, putem koji se pruža u beskonačnoj pravoj liniji“, kaže junakinja romana U jarku Slađane Nine Perković, dobitnice Evropske nagrade za književnost i jedne od 17 autorki zastupljenih u antologiji regionalne ženske književnosti Regiona (Rekonekcija, 2022). I dodaje: „Ako znate kakve su prilike u Bosni, onda vam je jasno da slabo šta vrijedi pokazivati srednji prst i okretati se na petama“.

Opusi regionalnih autorki bave se reaktualizacijom intime i čulnog doživljaja, a u njima su prisutni i lična intimna istorija i svakodnevica sveta. Stvaranja nema bez osećaja stranosti, stranost je rizičan izbor ili neumitnost. Intimno i političko, poetičko i svakodnevno, čitalačko i stvaralačko stapaju se u čvrst amalgam.

Naratorka Slađane Nine Perković je junakinja bez svojstava, ako to nije neetično reći u društvu koje je uspešno anestetiziralo omladinu; njene su najbolje osobine zakržljale u godinama stagnacije, egzistencijalne i ekonomske krize, nedostatka „razvojnih šansi“.

Na svoje dvadesete gledam s mešavinom nostalgije i užasa, izjavila je Florens Velč, kantautorka iz benda Florence and the Machine, govoreći o samopreziru, o osećanju inferiornosti, o ljutnji na sebe koja ju je terala u samouništenje, a sve je te mladalačke krize proživela u ekonomski i politički stabilnom okruženju. Na neki način, ne sasvim sličan ali generacijski podudaran, naše autorke doživljavaju mladalačke krize usred svetova koji se ruše, njih sačekuje istorijski overdoz s kojim se moraju suočiti, od kog moraju spasiti svoj goli život, i od kog se moraju izlečiti. Književnost regionalnih autorki od 90tih do druge postmilenijumske dekade obraća se koliko svakodnevnom životu, toliko i sudbinama više generacija; krizama duhovnim i ekonomskim; vivisekciji prošlosti i sadašnjosti, istorije i privatnog života. Zanimanje autorki za likove pogođene istorijskim traumama i tranzicijskim krizama nije tek statističko: nimalo sentimentalna autorefleksija i lagano a uporno raščišćavanje privatnih i kolektivnih trauma postaju okosnica njihovih pripovesti.

Pored kritičkog tona, osude i neretko pravedničkog gneva, u junakinjama ovih književnih dela tinjaju nepresušni obziri, solidarnosti i blagosti. Ljute i obespravljene žene nikada nisu ogorčene do te mere da će svet koji ih sapinje optužiti za sve svoje traume: one radije biraju dostojanstvenu borbu i nakon njen suspregnut, ponosan poraz ukoliko su socijalna integracija i duševni mir nemogući ili neodrživi. U centar pažnje stavljaju liminalnost tela i pokušaj da se sećanje zamrzne ili artikuliše, fokusirajući se prevashodno na ispitivanje granica intimnosti u savremenom svetu. U okviru procesa pamćenja i zaboravljanja kristališe se ne samo odnos prema prošlosti, nego i prema adaptacijskim iskušenjima sadašnjosti. U svetu književnog dela, moć pamćenja i zaboravljanja oblikuje narativ koji će pomoći da se vrednosti i ideje uspostave u kulturnoj praksi i postanu relevantne.

Reći da dela autorki koje žive i rade na prostoru od Novog Sada do Mostara, od Banjaluke do Vankuvera i od Beograda do Ljubljane odviše rone u svakodnevicu značilo bi biti pomalo površan i prilično nepravedan: jer, svakodnevica njihovih junakinja je nezaceljivo razdešena i apsurdna, suviše razorna da bi dozvolila ikakvo mešanje politike u upropašćavanje života onih koji su nenadmašni u sabotiranju sebe samih. Pored zavičajnih i poetičkih saveza koje autorke uspostavljaju, deleći teme i egzistencijalne nedoumice, za svaku od njih se može reći da hrabro korača opisima opore i opasne ženske svakodnevice.

Autorke iz Srbije, Hrvatske, BiH, Crne Gore i Slovenije – Milena Marković, Ivančica Đerić, Adisa Bašić, Olja Savičević Ivančević, Katja Perat, Katja Gorečan, Amela Kahrović Posavljak, Senka Marić, Tanja Stupar Trifunović, Lana Bastašić, Ana Marija Grbić, Ana Miloš, Andrea Popov Miletić, Slađana Nina Perković, Ksenija Popović, Maša Dabić – otvaraju mogućnost da steknemo uvid u sve aspekte regionalnog umetničkog delovanja, ali i životnih iskustava autorki. Veze koje se uspostavljaju nisu samo generacijske, poetičke i geografske, nego i aktivističke.

Antologičarke ranijih generacija ostavile su nam dragocene izbore poezije, u ovom veku pomenimo samo antologije Mačke ne idu u raj Radmile Lazić i Ovo nije dom Vite Trebovac i Jelene Anđelovske, ali nikako ne treba izgubiti iz vida antologičarsko pregalaštvo Slavice Garonje Radovanac niti antologiju Nebolomstvo Bojane Stojanović Pantović. Pišući svojevremeno o Radmilinoj antologiji, Zorana Antonijević podsetila nas je na tri svrhe antologija: kanonizacija, valorizacija i refleksija u javnosti. Četvrta funkcija bi bila poziv na aktivno čitalačko istraživanje. Antologija ne treba da bude pokušaj sažimanja i centralizovanja, već ulaznica u čitalačku ekspanziju koja pomno prati onu stvaralačku. Zato Regiona želi da bude smernica za nova antologičarska putovanja kroz opuse autorki koje nisu dovoljno vidljive i o kojima ne brinemo dovoljno: mora biti prst ženske sudbine.

Vladislava Gordić Petković je redovna profesorka na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Oblasti naučnog istraživanja kojima se bavi su savremena engleska i američka književnost, Šekspirovo stvaralaštvo i digitalne tehnologije u književnosti i obrazovanju. Antologija „RegiOna – antologija regionalne ženske književnosti“, koju je priredila Vladislava Gordić Petković (Savez feminističkih organizacija „(Re)konekcija“, Novi Sad, 2022) nagrađena je ovog meseca nagradom „BeFema“ za doprinos ženskoj književnosti i regionalnom povezivanju.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.