Pravo čoveka na vlastito ludilo

Autor: Aleksandar Arsenijević,  Izvor: Novi magazin

U trenutku kada časopis Gradac obeležava pet decenija postojanja najnoviji dvobroj (229/30) je nesporna potvrda mnogo puta ponovljene teze kako svaki novi broj i tema časopisa predstavljaju svojevrstan praznik za poštovaoce književnosti, kulture i umetnosti. Upravo to je slučaj i sa najnovijim izdanjem koje se ovih dana pojavilo na policama knjižara, a tema mu je Gručo, običnim smrtnicima najprepoznatljiviji član komičarskog kvarteta braće Marks. Četvorice braće koji ne samo da su do neslućenih visina izdigli ono što će svet na kraju nazvati – kako je to svojevremeno objasnio Andre Breton – nadrealističnim humorom, humorom dovedenim do krajnosti, brutalnim apsurdnim, naizgled idiotskim, grotesknim, ironičnim i satiričnim, humorom kome se često smejemo a da ni sami nismo sigurni čemu se zapravo smejemo.

ČETVORICA SMEŠNIH JEVREJA: Ako se u vidu ima činjenica da su Gradac i priređivač Aleksa Golijanin, koji je ujedno preveo i sve tekstove obuhvaćene novim dvobrojem časopisa, prvi koji su se odvažili da se na krajnje seriozan način pozabave Gručom i braćom Marks, ovo izdanje će bez sumnje pobuditi popriličnu pažnju ne samo filmofila već poštovalaca umetnosti uopšte. Što je i razumljivo kad se u obzir uzme uticaj koji su braća Marks imali i imaju na generacije režisera, glumaca, umetnika. Pa čak i samog Dalija koji je do te mere bio opčinjen braćom Marks da je u Holivud doneo harfu sa strunama od bodljikave žice, s kašikama i viljuškama kao čivijama i taj i takav instrument poklonio je Harpu Marksu, koga je inače poznavao samo preko filmova koje smatrao nadrealizamom primenjenim u filmu. Mada su Gručo i braća uporno negirali da njihovi filmovi nose bilo kako skriveno značenje ili simboliku. „Kakvo značenje? Bili smo samo četvorica Jevreja koji su pokušavali da budu smešni“, ponavljao je Gručo Marks.

Sticajem okolnosti najnoviji dvobroj časopisa Gradac istovremeno se podudario i sa devedesetogodišnjicom premijere filma Supa od patke, koji se i posle tolikih decenija smatra neprevaziđenim remek delom satire. Filmom o nepostojećoj zemlji Fridoniji, čija je koruptivna vlada iskoristila priliku da na platformi finansijskog kolapsa započne rat sa državom Silvanijom, a što je izazvalo neskriveni bes Benita Musolinija koji je zabranio prikazivanje ovog filma u Italiji. Ništa manje nije bila revoltirana ni američka javnost suočena sa ekonomskom depresijom i narastajućim fašizmom u Evropi nespremna za otrovni Gručov politički cinizam.

ŠTO VIŠE, ŠARENIJE, LUĐE I URNEBESNIJE: Autobiografija Gruča Marksa koja je u celini uvrštena u novi dvobroj, sama po sebi predstavlja jedinstven poduhvat, s obzirom da se po prvi put pojavljuje pred čitalačkom publikom na ovim prostorima. Omogućujući joj da što dublje pronikne u nesvakidašnji humor četvorice njujorških Jevreja koji su anarhističkim pristupom zasnovanom na principu – što više, šarenije, luđe i urnebesnije – izazvali pravu revoluciju u američkoj filmskoj komediji. „Uticaj rada braće Marks na svakodnevicu (ne samo prosečnog Amerikanca) i danas je ogroman. Oni su pokrenuli novi talas u filmskoj komediji, zanemarujući smisao, po sistemu logika – zbogom, pokazujući da se može biti slobodan i svoj i ujedno zaraditi pare. Nemerljiv uticaj imali su na velikog američkog filmskog reditelja i svojevremeno stend ap komičara Vudija Alena, pre svih. Povrh svega cinizam i nemilosrdno žigosanje svih devijantnih pojava savremenog (britanskog) društva čuvene komičarske ekipe – Leteći cirkus Montija Pajtona, oslanjao se na razgradnji humora braće Marks, naročito Gručov verbalni nadrealizam. Napokon, uticaj njihove komike seže do teatra apsurda i avangardnih komada legendarnog pisca Ežena Joneska. U danima velike ekonomske krize podizali su moral naciji, a neke od ključnih sentenci iz filmova ove trojice glumaca i muzičara (Gručo je sjajno pevao i svirao gitaru i ukulele) i danas su sastavni deo slenga američke omladine: „Ubio sam slona u svojoj pidžami. Kako je dospeo u moju pidžamu? To nikada neću saznati“, objasnio je svojevremeno Dragan Uzelac u osvrtu „MARXizam“ za početnike, objavljenom u časopisu Kvaka.

BILO JEDNOM U AMERICI: Kao i svi dosadašnji brojevi časopisa Gradac i ovaj posvećen Gruču Marksu, uz autobiografiju Gručo i ja, predstavlja nastojanje da se kroz pažljivo probrane tekstove čitaocu pruži najpotpunija slika istinske ikone filmske komedije. „Predstavljene su skoro sve ravni u kojima se može pratiti luda putanja Gruča Marksa i njegove braće, od poslednje decenije 19. do poslednje četvrtine 20. veka. Ono što je samo zagrebano, može se samostalno zagrebati i dublje. Precizne hronologije, filmografije i bibliografije mogu se konsultovati u bilo kojoj od biografskih publikacija navedenih u ovom izboru i na toliko drugih mesta. U neku ruku, ono što sledi može se čitati kao Bilo jednom u Americi: Americi velikih gradova, još većih zabiti, siromašnih doseljeničkih masa, robusne ekonomske ekspanzije, nemilosrdne trke pacova i urnebesne komedije: od vrhunca i naglog opadanja vodvilja do Brodveja i Bulevara sumraka. Trebalo bi da bude zanimljivo, verovatno i poučno. A nije isključeno da usput bude i malo dobrog, starog smeha“, navodi u uvodniku Aleksa Golijanin.

Put ka filmskom platnu i popularnosti van granica Sjedinjenih Država braću Marks (Gručo, Čiko, Gumo i Harpo) vodio je 1920-ih godina preko Brodveja, gde je za kratko vreme njihova predstava Reći ću da jeste / Il Say She Is stekla status kultnog komada. Nemerljivi glumački talenat i sklonost ka improvizaciji doveli su do toga da njihove predstave često nisu imale nikakve veze sa scenarijom, zbog čega je svako novo izvođenje za publiku predstavljati svojevrstan doživljaj za sebe. Njihova improvizacija išla je do toga da su scenaristi često jedva prepoznavali svoj tekst, a što je postala uobičajena pojava i tokom snimanja u filmskim studijima, pa je scenariste, režisere i producente dovodilo do ludila i očaja…

Talenat za improvizaciju i lucidnost vrlo brzo ih je uzdigao u sam vrh tadašnje prve lige komičara, poput Čaplina ili Bastera Kitona, dajući im svojevrsnu prepoznatljivost i postali su prava senzacija. Ali nisu samo nepredvidljivost, neobuzdanost i lucidnost to što je režisere i producente dovodilo do ludila.

Novim dvobrojem časopisa Gradac svakako će biti nadomeštena svojevrsna praznina uzrokovana činjenicom da se tokom minulih decenija malo šta pisalo i objavljivalo o Gruču i braći. Na drugoj strani novi Gradac će nesumnjivo uticati da oni koji dosad nisu imali prilike da se upoznaju sa ostvarenjima urnebesne četvorke, njihove filmove pogledaju na nekoj od internet platformi, budući da su do pojave interneta filmovi braće Marks predstavljali privilegiju prestoničke filmske publike, koja je imala privilegiju da ih vidi u Kinoteci.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.