Populisti uništavaju kulturu nasleđa

Intervju: Snežana Samardžić Marković
Razgovarala: Nadežda Gaće

U brojnim međunarodnim institucijama Srbija ima svoje predstavnike. Sagovornica Novog magazina Snežana Samardžić Marković je bez sumnje na jednoj od najprestižnijih pozicija kao generalna direktorka Direktorata za demokratiju u Savetu Evrope. Na domaćoj sceni bila je prva ministarka za sport i omladinu, pre toga na visokim pozicijama u Ministarstvu odbrane i spoljne politike i na drugim važnim funkcijama.

Razgovor o funkcijama našoj sagovornici nije u prvom planu i smatra da bi to bilo samoljubivo i pomalo arogantno. Nasuprot tome, spremna je satima da objašnjava kako funkcioniše SE, šta sve pokriva direktorat na čijem je čelu. U razgovoru za Novi magazin Snežanu Samardžić Marković pitamo koliko je komplikovana procedura da se donesu zakoni koji postaju obavezujući za sve zemlje članice SE, kao i kolika je moć i snaga usvojenih standarda, pogotovo što ih koristi i Evropski sud za ljudska prava. Kakva su njena iskustva?

“Evropski standardi nisu, naravno, sva mudrost ovog sveta, ali jesu izraz stručnog kolektivnog znanja tolikih zemalja, generacija i epoha. To je za mene intelektualno zlato naše civilizacije. Kad sam postala ministarka za omladinu i sport trebalo je uspostaviti novo ministarstvo, ustanoviti strategije i zakone. Pored sveobuhvatnih konsultacija i domaćeg zakonodavstva, nalazili smo inspiraciju u standardima Saveta Evrope, gde su već postojale definicije pojmova, određena struktura, načela i ciljevi. Iskreno, nimalo nije lako da se 47 zemalja dogovore o bilo čemu. Ali kad se dogovore, to znači složnost 47 vlada da je baš to evropski standard koji će svi dobrovoljno poštovati! To je neverovatno moćno. Korisno je za nacionalne zakone, ali isto tako i za Evropski sud za ljudska prava. Kroz svoju praksu Sud stvara pravne standarde jer je nezavisan, ali je dobro i da ima i jasno formulisano šta ne jedna već sve vlade u Savetu Evrope smatraju da je, na primer, definicija govora mržnje”, kaže Snežana Samardžić Marković za Novi magazin.

*Koliko je vaš direktorat pomogao Srbiji i kolika su bila novčana sredstva?

U poslednjih nekoliko godina Generalni direktorat za demokratiju je u Srbiji imao 17 projekata, vrednih nešto više od 24,5 miliona evra. Oni pokrivaju borbu protiv trgovine ljudima, protiv diskriminacije, demokratsko građansko obrazovanje i obrazovanje o ljudskim pravima, lokalnu samoupravu, kao projekat ROMACTED za osnaživanje Roma i njihovih zajednica na lokalnom nivou. Konkretno je, na primer, obučeno 90 odsto inspektora rada za borbu protiv trgovine ljudima, organizovana je obuka za izgradnju kapaciteta za skloništa za žrtve trgovine ljudima, izmenjen je Zakon o savetima nacionalnih manjina juna 2018, predložene su smernice za rad Saveta nacionalnih manjina, kao i izmene i dopune Zakona o zabrani diskriminacije.

Pet lokalnih samouprava – Bosilegrad, Bujanovac, Medveđa, Sombor i Vranje – podržano je malim grantovima za promociju manjinskih jezika. U projektima vezanim za razvoj ljudskih resursa lokalne samouprave obuke je prošlo više od 3.930 zaposlenih.

*Pandemija covida-19 doprinela je ugrožavanju svih demokratskih principa u mnogim zemljama. Kako se SE suočava sa ovim problemima?

Naš sektor za borbu protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici uočio je porast prijavljenog nasilja nad ženama i devojkama za vreme pandemije jer su, na primer, zbog karantina prekinule rad vitalne službe za podršku žrtvama. Upozorili smo javnost na ovo i ponudili hitna rešenja, sakupljajući primere dobre prakse iz raznih država. Slično smo reagovali kad je reč o manjinskim grupama kao što su to Romi, ili o učenicima iz ugroženih sredina koji su prelaskom na onlajn nastavu isključeni iz nastave.

Nismo samo savetovali zemlje članice. Razvojna banka Saveta Evrope investirala je više od tri milijarde evra u oko 20 hitnih projekata vezanih za pandemiju i izdala takozvane “obveznice za socijalno uključivanje” kako bi ublažila socijalne i ekonomske efekte pandemije.

*Godinama ste vrlo angažovani u organizovanju Svetskog foruma za demokratiju. Kako je nastao ovaj forum, ko su njegovi učesnici, koje su teme zastupljene na ovogodišnjem onlajn forumu?

Svetski forum za demokratiju je zajednička inicijativa Saveta Evrope i zemlje domaćina Francuske, kao i grada Strazbura, pokrenuta 2012. To je godišnje okupljanje više od 2.000 učesnika iz oko 140 zemalja: političkih čelnika, kreatora javnog mnjenja, aktivista civilnog društva, akademika i medija… Namera Foruma je da ponudi jedinstvenu platformu gde učesnici razmenjuju ideje i nude rešenja za izazove današnjih demokratskih društava. Forum identifikuje i potom analizira eksperimentalne inicijative i grassroots prakse i podstiče njihov prenos na sistemski nivo, doprinoseći tako razvoju demokratije ka inkluzivnijim institucijama.

Deveto izdanje Foruma ove godine ima naslov “Može li demokratija spasti životnu sredinu?”, a zbog pandemije smo prešli na digitalni način rada, pa svakog meseca organizujemo virtualne događaje.

*Savet Evrope je jedan od osnivača Evropskog romskog instituta za umetnost i kulturu sa sedištem u Berlinu. Nedovoljno je poznato da je u Beogradu osnovana prva ispostava ove institucije van Berlina. Kakva su vaša očekivanja od ove kulturne ustanove?

Institut je osnovan sa željom da Romi, najveći manjinski narod u Evropi, dobiju prostor da očuvaju i razvijaju svoju kulturu i identitet, da se njime ponose, a drugi priliku da ih bolje razumeju i da uče o njihovoj istoriji, borbi i jedinstvenom doprinosu evropskoj kulturi.

Pre otvaranja berlinskog centra Evropa nije imala mesto gde bi mogla da prikupi i slavi bogatstvo iskustva koje je omogućilo da romska kultura preživi vekove diskriminacije, opresije i genocida.

Berlin je izabran kao slobodouman grad u koji dolaze da žive mladi iz svih delova Evrope. Pa i Beograd je viđen kao mesto koje može dati maha nekoj novoj, drugačijoj budućnosti Roma u Evropi.

*Najavljeno je osnivanje novog programa Opservatorije za učenje istorije u Evropi, zasad uz podršku 17 članica SE. Označava li osnivanje Opservatorije korak dalje u traganju za zajedničkim narativom u pisanju udžbenika i učenju istorije?

U kontekstu porasta populizma, Opservatorija treba da doprinese jačanju otpornosti na manipulacije i iskrivljavanje istorije jer različite interpretacije istorijskih događaja generišu nove tenzije i indoktriniraju mlade, te mogu biti okidač novim konfliktima.

Opservatorija je osnovana u novembru prošle godine, zasad uz podršku 17 članica, među kojima je i Srbija. Ona će prikupljati i objavljivati činjenice o načinima na koje se istorija podučava u svim zemljama učesnicama. Glavni cilj je razmena dobre prakse, umrežavanje evropskih stručnih udruženja i profesionalni razvoj predavača i istraživača.

Širi region predstavljen je u osnivačkoj fazi učešćem Srbije, Slovenije i Albanije. Nadam se uključivanju i drugih jer tumačenja istorije u našem regionu i dalje stvaraju osnovu za predrasude i sukobe.

*Evropski sud za ljudska prava je u više od 300 slučajeva već postupao u predmetima vezanim za ljudska prava i životnu sredinu. Godinama se već predlaže da se osnaži regulativa kako bi se pomoglo evropskim državama da se uspešnije suoče sa izazovima ugroženosti životne sredine. Šta će biti sa ovim zahtevima?

Pod mandatom mog generalnog direktorata doneti su važni pravni instrumenti poput Bernske konvencije o zaštiti prirodnih staništa ili Evropske povelje o pejzažima. Svedoci smo velikog nezadovoljstva miliona ljudi, naročito mladih, širom sveta zato što njihove vlade ne rade dovoljno za zaštitu životne sredine. Postoje zahtevi da se usvoji pravno obavezujući dodatni protokol o ljudskim pravima i životnoj sredini, ali neki smatraju da nema potrebe za tim jer pojedinci već tuže svoje države nacionalnim sudovima i Evropskom sudu za ljudska prava na osnovu već postojeće povelje o ljudskim pravima.

*Svedoci smo da mnoge zemlje krše Evropsku kulturnu povelju. Pojavljuju se različite ideje o kulturi i naciji sa snažnim konzervativnim stavovima, protiv imigranata do pojave rasističkih teorija. Kako vaš direktorat na to reaguje?

Važnost kulture i kulturnog nasleđa za demokratiju i evropsko jedinstvo danas se često previđa, čak iako je to bilo očigledno osnivačima Saveta Evrope. Evropska kulturna konvencija bila je prva velika povelja koja je sledila Evropsku konvenciju o ljudskim pravima. Taj politički potez istakao je značaj kulture i obrazovanja za stvaranje tolerantnog okruženja evropske kohezije. Značaj kulture i nasleđa za demokratiju prepoznali su, u negativnom smislu, i oni koji žele da podriju evropske institucije i vrednosti koje ih podržavaju.

Populizam je bio brz – i prilično efikasan – iskrivljujući i otimajući pojam kulture, nasleđa i identiteta, instrumentalizujući ih kao sredstvo polarizacije i podele između “nas” i “drugih”. Sada moramo ponovo da osvajamo prostor koji otimaju populisti. Drugi fokus rada SE u ovoj oblasti je zaštita slobode umetničkog stvaranja – što je sastavni deo slobode izražavanja, koja je pod sve većim pritiskom u Evropi. Kultura je vezivno tkivo Evrope, za jedinstvo i razumevanje u bogatstvu različitosti.

*Na čelu ste direktorata za demokratiju i pokrivate 47 zemalja. Kako uspevate da, recimo tako, kontrolišete tolike zemlje?

Osnovan 1949, Savet Evrope je jedna od najvećih i najstarijih evropskih institucija. Članovi su 47 država koje imaju više od 800 miliona ljudi. Osnovne vrednosti Saveta Evrope su ljudska prava, demokratija i vladavina zakona. U skladu s tim, pored Suda za ljudska prava i političkih tela, postoje tri velika operativna generalna direktorata: jedan za ljudska prava i vladavinu zakona, jedan za demokratiju i jedan za administraciju. Ja sam na čelu Generalnog direktorata za demokratiju, koji ima više od 700 zaposlenih i oni su raspoređeni u četiri direktorata. Između ostalog, bavimo se pravima nacionalnih manjina, antidiskriminacijom, rodnom ravnopravnošću, borbom protiv nasilja nad ženama, pravima deteta, borbom protiv trefikinga, omladinskom politikom, obrazovanjem za demokratiju i ljudska prava, kulturom, evropskim kulturnim nasleđem, sportom… Te teme obrađujemo kroz postavljanje standarda i donošenje konvencija; kada te konvencije ratifikuje parlament neke države, one postaju deo nacionalnog zakonodavstva.

Mi nadgledamo njihovu primenu i pomažemo zemljama članicama da ispune te standarde. Potrebna je velika istrajnost na demokratskom putu i ništa ne može preko noći.

*U Srbiji su novinari pod čestim pritiscima i neretko bivaju napadnuti. Kakva su evropska iskustva u odnosu na srpska?

Nažalost, poslednjih godina u celoj Evropi sloboda medija i sigurnost novinara sve su ozbiljnije ugroženi. Platforma za zaštitu novinara iz godine u godinu beleži sve veći broj prijava pretnji slobodi medija, koje uključuju fizičke napade, privođenje i zatvaranje novinara, uznemiravanje i zastrašivanje, kao i slučajeve nekažnjavanja za ubistva novinara.

Takođe, problemi su sve jača i naprednija kontrola informacija od državnih aparata ili oligarhijsko vlasništvo nad medijima, ciljani hakerski napadi, zatvaranje kritički nastrojenih medija ili portala, sve prisutnije sudsko i administrativno maltretiranje novinara i drugih

*Istanbulska konvencija je označila korak dalje u zaštiti žena od nasilja. Turska se povukla iz nje. Znamo da je i u našem regionu bilo protivnika potpisivanja ove konvencije, a odnedavno se i u Srbiji dižu glasovi koji bi mogli dovesti do takvih zahteva. Kako vidite ove procese?

Povlačenje iz neke konvencije jeste pravo svake države, a naša generalna sekretarka već je javno osudila taj čin. To je veoma loša vest za žene u Turskoj i drugde u Evropi, a posredno i za multilateralizam. Osvrnuću se na povode za ovaj postupak koje je objavilo tursko Ministarstvo spoljnih poslova, ne da bih polemisala s ministarstvom već zato što čujemo slične neosnovane tvrdnje i iz drugih izvora. Istanbulska konvencija je isključivo usmerena na zaštitu žena od nasilja i nema nikakve veze s “rodnom ideologijom”. Konvencija uopšte ni ne zahteva od država da uvedu termin “gender” u svoj pravni sistem. Ona štiti porodicu od najvećeg neprijatelja: nasilja. Konvencija ne promoviše jedan način života u odnosu na drugi, može se primeniti u svim državama, bez obzira na njihove definicije “porodice” ili “braka” i njihovog priznavanja ili nepriznavanja istopolnih veza. Savet Evrope ima druge visok, standarde vezane za ova pitanja, ali Istanbulska konvencija se tim temama naprosto ne bavi.

Turska navodi kao razlog za povlačenje i to što ima dobro razvijeno nacionalno zakonodavstvo za zaštitu žena od nasilja. I pre Evropske konvencije o ljudskim pravima mnoge su države u svojim ustavima imale garancije o zaštiti ljudskih prava. Međutim, ono što se promenilo sa nastankom Saveta Evrope jeste uspostavljanje kolektivnog sistema zaštite ljudskih prava. Implicitno, takvi “nacionalni” argumenti dovode u pitanje samu prirodu postojanja multilateralizma.

*Razmišlja li Savet Evrope o posebnoj zakonskoj regulativi u korišćenju veštačke inteligencije i o njenim dometima?

Ne samo da se razmišlja već i radimo. Ako ostane neregulisana, veštačka inteligencija može biti opasnost za demokratiju. Recimo, takozvani “facial recognition” u bezbednosnim ili upotreba veštačke inteligencije u sudskim procesima već otvaraju prostor za diskriminaciju, a u najskorijoj budućnosti ona će uticati na političke izbore, na način kako su građani uključeni (ili ne) u odlučivanje, kontrolu izvršne vlasti i slično. Zato je prošle godine formiran međuvladin komitet stručnjaka CAHAI (Srbija ima svog člana) da ispita mogućnost donošenja međunarodne okvirne konvencije o veštačkoj inteligenciji, a do kraja ove godine vlade treba da odluče. Postoji potreba za novim pravnim instrumentom koji bi bio obavezujući, a uz malo mašte i mnogo pravničke veštine treba naći pravu meru. Ja mislim da je najvažnije pitanje kako će veštačka inteligencija uticati na obrazovanje i kritičko mišljenje.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.