Pokretne slike: Zaboravljeni i neoplakani

Piše: Mirjan M. Nadrljanski, Novi magazin

Francusko-senegalski film Strelci (Tirailleurs, France 3 Cinéma / Gaumont, 2022), koji se u međunarodnoj distribuciji pojavljuje i pod nazivom Otac i vojnik, prikazuje se od 4. januara u pariskim i bioskopima širom Francuske. Film je režirao francuski reditelj i scenarista Matje Vadepije, a koscenarista ove istorijske, ratne drame je Olivije Demanžel, scenarista i pisac. Glavnu ulogu tumači Omar Si, dobitnik nagrade Cezar, francuske Akademije za filmsku umetnost 2012. za glavnu mušku ulogu u filmu Nedodirljivi, kao i mladi Alasan Diong i belgijski glumac Žonas Bloke. Film je premijerno prikazan na Kanskom festivalu 2022. na otvaranju selekcije Izvestan pogled, i to ne bez razloga: ova istorijska, ratna drama, vraća nas u vreme Prvog svetskog rata i predstavlja svojevrstan omaž borcima francuske vojske afričkog porekla.

Iz bivših kolonija, u periodu: 1914-18. regrutovano je 607.000 vojnika. Deo pešadije francuske vojske, poznat kao Senegalski strelci, osnovan je 1857. za vreme Napoleona III, u Senegalu, a raspušten je 1962. Prvi put u Evropi, bataljoni ovih boraca, ratovali su na Verdenu, Somi i Galipolju… U toku Prvog svetskog rata, oko 30.000 ovih afričkih boraca poginulo je u Francuskoj i za Francusku. Učestvovali su i u Drugom svetskom ratu i Indokini. Nakon dekolonizacije, pripali su zaboravu.

SINOPSIS: Film nas vraća u 1917. u ruralni Senegal i kroz priču o sudbini oca i sina, prikazuje jedan aspekt Prvog svetskog rata, i vraća uspomene na Senegalske strelce (Tirailleurs Sénégalais), pripadnike pešadijskih formacija francuske vojske iz više zemalja zapadne Afrike. U ruralnom Senegalu, francuska vojska počinje da sprovodi (nasilnu) mobilizaciju. U prvom planu su otac i sin: Bakari Dialo (Omar Si) i Tjerno (Alasan Diong). Kad je sedamnaestogodišnji Tjerno, posle neuspelog bekstva ipak regrutovan, otac Bakari, dobrovoljno se prijavljuje za odlazak u rat, pokušavajući da spase sina od ratnih strahota. Uprkos očevoj borbi da, po svaku cenu udalji sina sa linije fronta, mladi Tjerno, hrabar i impulsivan postaje prepoznat kao talentovani vojnik. Poručnik Šambro ga unapređuje, tako da sada sin postaje pretpostavljeni ocu. Tjerno se suprotstavlja ocu i ne želi da bude prebačen u pozadinu, još manje da dezertira. („Oče, odavde nema odlaska. Ostaje nam samo da se borimo i pobedimo“.) Uveren je da će kao istaknuti borac postati jednom naturalizovani Francuz… Bakari ne odustaje od ideje da skloni sina sa prve linije fronta, i nema toga šta otac ne bi učinio da spase sina: pobegne, dezertira, plati krijumčarima da mu omoguće put do Avra i povratak brodom u Afriku („’Slušaj me, ti si samo dete.’ ‘Da li dete ubija druge ljude?’„) Odbijajući očev predlog, Tjerno ne želi da izgubi poverenje poručnika Šambroa. („Žao mi je oče, ti više ne donosiš odluke. Ovo je rat! La guerre!“) Šambro i Tjerno polaze u gotovo samoubilačku akciju iz koje ih Bakari čudom spasava i najzad uspeva da realizuje planirano bekstvo, verujući da je to jedini način da spase sina, ali u trenutku prelaska kroz ničiju zemlju – gine. Ista sudbina, zadesila je i poručnika Šambroa, koji je posthumno odlikovan ordenom Legije časti. Po završetku rata, Tjerno se, sa više vojnih odlikovanja vraća u Senegal…

Zanimljivo je da su dijalozi oca i sina u filmu snimljeni na fulanskom jeziku, što realno prikazuje komunikaciju afričkih vojnika, koji većinom nisu govorili francuski. Njihova komunikacija, bila je na jezicima kao što je fulanski, volof ili bambara, koji su bili lingua franca za brojne etničke zajednice sa zapada subsaharske Afrike.

ISTORIJA I PROZA: Ova veoma intenzivna, potresna, ali ipak intimna drama, koja možda i ne prikazuje u pravom smislu očekivanu magnitudu rata, uprkos scenama straha u rovovima Verdena, sa skromnom scenografijom i sjajnim kostimima, uz nekoliko klišea mirne, tople Afrike i ratom zahvaćene metropole, zasnovana je na istorijskim činjenicama i svedočenjima, bez obzira na zaplet i ličnu dramu. Sentimentalan odnos oca i sina, preispitivanje autoriteta i analiza simbola, ipak ne udaljava gledaoca od osnovne ideje – podseća na gotovo zaboravljene Senegalske strelce: oko 200,000 vojnika iz Zapadne Afrike, koji su ratovali kao deo vojske Francuske u Prvom svetskom ratu. To je snaga ovog ostvarenja, pre svega – inicijacija: početak interesovanja za još jednu grupu zaboravljenih i pokušaj ukazivanja na višedecenijsku nepravdu. Zanimljivo je da je ime oca u filmu – Bakari Dialo, zapravo ime prvog vojnika – strelca (Bakary Diallo, 1892-1978), koji je još 1926. objavio autobiografsku prozu Snaga-dobrota, koja se tumači na različite načine, pre svega kao pokušaj da se pomire vrednosti republike sa hijerarhijskim vrednosnim sistemom carstva.

U podsećanju na ulogu ovih boraca, nezaobilazna je sjajna sinteza istoričara i profesora na pariskom Sciences-Po, Antonija Gijona: Senegalski strelci: od domorodaca do vojnika – od 1857. do naših dana (Ed. Perrin, Pariz 2022), u kojoj Gijon prati razvoj ove vojne formacije od osnivanja, učešća u oba rata – preko odbrane Remsa 1918. ili bitke kod Bir Hakeima 1942, uključujući i posebno surov masakr nacističkih snaga nad zarobljenim afričkim vojnicima francuske vojske. Veoma konkretno Gijon ukazuje na složenost položaja stotina hiljada ovih boraca između kolonijalnog društva i metropole, tokom perioda dužeg od jednog veka. Većina je imala angažman bez bilo kakvog idealizma, i ostala zarobljena u triptihu: nadmoćan, junak i žrtva.

U kontekstu upoznavanja sa temom, iz ugla književnog stvaralaštva, svakako bi trebalo pomenuti i sjajan roman Davida Diopa Brat po duši (Nagrada Gonkur gimnazijalaca 2018). U pitanju je dinamična, kondenzovana proza koja tretira pitanje besmisla rata iz ugla mladog Senegalca, ali istovremeno otkriva istine o rasizmu, ukazuje na stereotipe i snagu običajnog prava. Piše o gubitku i spirali nasilja, o samoj prirodi rata i pruža nam suštinsko istraživanje ljudske duše.

POLITIČKA I DRUGA (NE)KOREKTNOST: U Prvom svetskom ratu, Francuska je bila jedina sila, koja je regrutovala svoje kolonijalne trupe i dovela ih u Evropu, što je moglo da se tumači i kao eksperiment u planiranju vojnih akcija. Bio je to i ujedno i veoma poseban eksperiment sa ljudima: mladi regrut iz ruralne zapadne Afrike, po povratku iz rata, vraćao se kao vojnik sa četvorogodišnjim iskustvom, koji govori francuski i zna da čita i piše, što je izazvalo nesigurnost među francuskim vojnicima iz metropole. Tako su 1917. u svim francuskim kolonijama formirani vojni centri za afričke vojnike: slava i sramota. Glavna uloga, koju su ovi heroji odigrali, nikada nije zvanično prepoznata. Njihova istorija, bila je i istorija francuskog kolonijalizma, mračna strana, koja se potiskuje i konačno zaboravlja. Mnogi su bili regrutovani uz lažna obećanja da će dobiti francusko državljanstvo: „Bićemo braća u rovovima, a sutra među nama više neće biti razlika.“ Razlike su postojale i u primanjima i penzijama, koje su ostale zamrznute u trenutku proglašenja nezavisnosti bivše kolonije.

U osvrtu na film, Gijon navodi da postoje izvori koji dokumentuju učešće dve, čak i tri generacije ratnika, posebno u toku Drugog svetskog rata, a da su u toku Prvog svetskog rata afrički vojnici u Francuskoj ratovali šest meseci godišnje, kao i da su zimu provodili na jugu Francuske, gde su se ipak obučavali za korišćenje oružja pre odlaska na front i oporavljali od zapaljenja pluća, koje bi dobijali po dolasku u Evropu. Uprkos podacima o postojanju vojne obuke, zastrašuje podatak da je 16. aprila 1917. u toku druge bitke na Eni, u borbu uključeno 15.000 zapadnoafričkih vojnika, a da je u jednom danu poginulo 1.400 vojnika, koje je paralisala hladnoća. U narednim danima, poginulo je oko 30.000 francuskih vojnika, od čega oko 7.500 senegalskih strelaca. Koja je zapravo bila njihova uloga? Finansijski inferiorniji od svojih saboraca iz metropole, diskriminisani i izolovani, praktično nisu dobijali oficirske činove. Razočarenje i nezadovoljstvo zbog broja žrtava u ratu, dovelo je do serije pobuna u Zapadnoj Africi.

Jedno od pitanja, koje umesto zaključka postavljaju režiser i koscenarista Vadepije i scenarista Demanžel, zapravo je da li je neznani junak, čiji su ostaci položeni ispod Trijumfalne kapije 1920, možda i neko od poginulih vojnika iz bataljona Senegalskih strelaca? Statistički posmatrano, verovatnoća je mala, s obzirom da je francuska vojska brojala 8.000,000 mobilisanih, od čega 200.000 boraca iz Zapadne Afrike, ali je poruka jasna: svi borci poginuli u ratu za Francusku – bili oni iz Bretanje, Normandije ili Senegala, deo su jednog korpusa. Ako je tako, zbog čega su u miru bili diskriminisani i gotovo zaboravljeni?

Nakon dekolonizacije, njihova životna i profesionalna priča, postala je istorija drugih zemalja. U francuskim gimnazijama, nedeljni fond časova istorije i geografije podrazumeva oko tri i po sata nedeljno, a o Prvom svetskom ratu, često se, pored analize činjenica iz udžbenika, predaje uz ilustraciju – snimljena svedočenja starih boraca, iz metropole. Mesta sećanja nisu bila pošteđena zloupotrebe. U znak zahvalnosti za odbranu Remsa, 1924. podignut je spomenik Senegalskim strelcima, koji su 1940. nacističke snage uklonile, pretopile i bronzu poslale za Nemačku. Tek 2013. napravljen je identičan spomenik po uzoru na prethodni, čije je postavljanje obeleženo u prisustvu predsednika republike, tek pet godina kasnije, povodom obeležavanja stogodišnjice od kraja rata. Ideju za snimanje filma, režiser Matje Vadepije, dobio je 1998. nakon smrti poslednjeg senegalskog strelca Abdulaja Ndijea (104), koji je preminuo dan pre nego što je predsednik Širak trebalo da mu uruči orden Legije časti.

SNAGA I NADA: Za samo jedan dan prikazivanja filma u bioskopima u Francuskoj, zabeleženo je više od 55.000 gledalaca, što je Omari Si, glavni glumac i ko-producent filma prokomentarisao kao „dokaz da možemo da saopštimo našu zajedničku istoriju, kroz višestruka, različita sećanja. Vi ste moja snaga i moja Francuska“.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.