Po meri današnjih generacija

Razgovarala: Nadežda Radović, Izvor: Novi magazin

Postmoderne i postpostmoderne generacije, i stručnjaci i publika, osetile su Milenino slikarstvo kao izraz sopstvenog senzibiliteta, a njenu životnu i umetničku biografiju kao svoju priču. Ako se tome doda duh našeg vremena, u kome je slika preuzela ulogu osnovnog označitelja, ne treba da čudi što je njeno delo dobilo ikonični status ne samo u srpskom slikarstvu, već u srpskoj kulturi uopšte. Selfi generacije, koje lako klize između narcisizma i identiteta, između realnog i informatički generisanog prostora, prepoznale su se tamo gde Milenini velovi lelujaju između stvarnosti i sna, u svemu što je ona uradila u svom svega 36 godina dugom životu.

Posle Autoportreta sa Milenom nedavno ste objavili knjigu Kao veliki kompas. Rekla bih da bi se teško našao neko spremniji i senzibilisaniji od vas da komentariše prepisku između Milene i njene majke, da objasni intelektualnu atmosferu srpske provincije koja je živela po najvišim evropskim kriterijima?

U takvom ambijentu sam pristupila radu na knjizi Kao velik kompas: Milena Pavlović Barili – pisma i portreti (Fondacija Milenin dom, 2020). Moja druga knjiga o Mileni stigla je tri decenije kasnije. Autoportret sa Mielnom bio je prvi objavljeni roman o njoj, koji je izašao 1990 (BIGZ), a obnovili su ga Narodna knjiga 2005. i Laguna 2009. Kad sam završila Autoportret sa Milenom, mislila sam da sam dokučila ključne tajne te biografije, njen karakter i senzibilitet, njenu emotivnu mapu. Kao veliki kompas je knjiga sasvim druge vrste.

Početna ideja je bila da za objavljivanje priredim epistolarnu zaostavštinu koja se čuva u Galeriji u Požarevcu. Ali problem je bio u tome što Milena nije čuvala svoju prepisku. Živela je nomadski, mnogo je putovala i selila se, bez stalnog doma sem doma svoje majke u Požarevcu. Tako danas imamo samo ono što je uspela da sačuva Milenina majka Danica. Među 62 jedinice koje sam izdvojila, jednu grupu čine pisma, razglednice i telegrami koje je Milena pisala ili dobijala od ljudi koji su i danas značajna imena u kulturi i istoriji – vajar Ivan Meštrović, francuski nadrealista i političar Žan Kasu, berlinski secesionisti Franc fon Štuk i Hugo Haberman, jugoslovenski pesnik Sibe Miličić, srpski diplomata Čedomilj Mijatović, književnica Milica Janković, princeza Jelena Karađorđević Romanov i mnogi drugi.

Kao i svaka lična prepiska, ova pisma su davala tek naznake, više šifre nego odgovore?

To me je pokrenulo na istraživanje, na osnovu kog su nastale priče, ili kao što sam ih nazvala u podnaslovu – portreti ljudi koji su činili Milenin kosmos. Sačuvane razglednice koje je Milena pisala svojoj tetka Mici, nepravedno zapostavljenoj međuratnoj književnici, svojoj bliskoj rođaci po majci, dovele su me do novih uvida u životne okolnosti prvih generacija obrazovanih žena u Srbiji. Njima je pripadala i Milenina majka Danica, Daničine sestre od ujaka i tetaka, njihove ćerke, prijateljice, komšinice. Bile su to devojke iz građanskih kuća, uglavnom rođene u drugoj polovini 19. veka u „tim malim, čistim varošima našim“, kako se izrazio Skerlić. Mreža tih kulturnih, obrazovanih žena stvarala je ambijent u kome je odrastala i formirala se Milna Pavlović Barili.

Shvatila sam da mnogo grešimo kad kažemo da su to bile duboko patrijarhalne porodice, jer se baš u njima desio prvi korak promena. Požarevački Pavlovići pored sinova školovali su i svoju ćerku Danicu, prvo u Rumuniji, pa u Minhenu gde je studirala klavir i solo pevanje. Njihova rođaka Milica Janković, rođena u Požarevcu, a odrasla u Velikom Gradištu, jednu godinu je studirala slikarstvo u Minhenu, a posle francuski jezik u Beogradu. Miličina majka završila je Višu devojačku školu u Beogradu, a sestre su joj bile učiteljice. Milica je već bila priznata književnica, na šta je 12-godišnja Milena bila veoma ponosna dok joj je pisala razglednicu iz Beograda.

Međutim, te devojke, koje su sa ushićenjem prigrlile obrazovanje kao vid emancipacije, po povratku kući najčešće su se sudarale sa sredinom koja jednostavno nije znala šta će s njima. Vrlo teško su dobijale državnu službu, ili su dobijale mesta koja muškarci nisu hteli. I Milena Pavlović Barili je po povratku iz Minhena tražila posao nastavnice crtanja, ali joj je odgovoreno da nema mesta, čak ni u Štipu i Velesu. Mnoge od tih obrazovanih devojaka ostajale su neudate, a one koje bi se udale, teško su se uklapale u okoštale porodične obrasce, pa su se razvodile. Zanimljivo je, međutim da su ih posle razvoda njihove primarne porodice prihvatale i podržavale. Tako se Danica sa Milenom vratila kod roditelja i braće u Požarevac. I porodična grana iz Velikog Gradišta primila je svoju razvedenu ćerku i njene kćeri, među kojima i Milicu Janković. I roditelji i braća brinuli su o svojim razvedenim sestrama i njihovoj deci. Zbog toga su i za književnicu Milicu i za slikarku Milenu, u odsustvu oca, ključne muške figure bili ujaci. U svojoj pripoveci Kolera Milica je opisala susret petogodišnje Milene i njenog ujaka Bože po njegovom povratku iz balkanskog rata.

Milena dugo nije imala kontakt sa svojim ocem Brunom Barilijem?

O tome svedoči i jedno sačuvano pismo koje joj je uputio vajar Ivan Meštrović iz Zagreba povodom njene prve samostalne izložbe u beogradskom Novinarskom domu. U tom pismu Meštrović je izveštava da se sreo sa njenim ocem Brunom u Rimu i da mu je on rekao da se seli u Pariz. Meštrović diskretno savetuje Mileni da obnovi veze sa ocem, uprkos uvređenosti i ljutnji njene majke. Takođe joj sugeriše da se potrudi i približi svojim rođacima, kralju Aleksandru Karađorđeviću i članovima kraljevskog doma jer je to dobro za njenu karijeru. Iz Meštrovićevih pisama saznajemo i da je Milena još tada, kad joj je bilo 20 godina, želela da putuje u Ameriku. Otputovala je tek pred svoj 30. rođendan.

I jedan telegram baca svetlo na Milenin život?

Iza najkraće epistole u Mileninoj zaostavštini naišla sam na istorijski i geografski najrazuđeniju priču. Radi se o telegramu kojim joj se kneginja Jelena Karađorđević zahvaljuje na izrazima saučešća „u njenom neizmernom bolu“. Po datumu tog telegrama može se zaključiti da se radi o bolu zbog ubistva njenog rođenog brata, jugoslovenskog kralja Aleksandra Karađorđevića. U tom trenutku, Jelena je udovica ruskog kneza Romanova, ali se potpisuje devojačkim prezimenom. Ova priča otkriva dramatičnu Jeleninu sudbinu, kroz koju se ucrtava komplikovan odnos Milene Pavlović Barili sa svojim vladajućim rođacima Karađorđevićima, koje ona nije htela ili nije umela da iskoristi.

Šta saznajemo o Mileninoj prvoj izložbi u Londonu?

Prva Milenina samostalna izložba u inostranstvu, ona u Londonu, otkriva nam se kroz pisma koja joj je uputio stari prijatelj porodice Pavlović bivši ministar, ekonomista, diplomata i književnik Čedomilj Mijatović, koji je u Engleskoj nosio titulu grofa. On je govorio na otvaranju Milenine izložbe, o čemu su izvestile najvažnije londonske novine.

Kako izgleda Milenin život u Parizu?

Milenin život u kosmopolitskom, nadrealističkom i levičarskom Parizu otkriva se kroz nekoliko poruka koje joj je poslao francuski pisac nadrealista i kasniji političar Žan Kasu. On se pominje i u prvom Mileninom pismu majci iz Amerike, u kome se kaje što nije ponela svoje knjige jer su u Njujorku one veoma skupe. Obaveštava majku da je dva svoja platna ostavila u Parizu na čuvanje Kasuu. Ubrzo po Mileninom odlasku u Njujork u Evropi je počeo Drugi svetski rat, a Kasu je u njega otišao kao pripadnik francuskog pokreta otpora.

Kasu i Milenina majka utiču na stvaranje Galerije Milene Pavlović Barili u Požarevcu?

Posle rata, Kasu, nadrealista i komunista, postao je važna ličnost u kulturnom životu Pariza. Kad je 1948. došlo do Rezolucije Informbiroa, svi francuski komunisti stali su na stranu Staljina, a Kasu je podržao Tita. Zato je 1949. bio pozvan u posetu Jugoslaviji. Tada mu je preko Francuske ambasade u Beogradu Milenina majka Danica uputila pismo u kome ga podseća na svoju ćerku Milenu, obaveštava ga da je ona preminula u Americi i iznosi svoju želju da u porodičnoj kući u Požarevcu osnuje Mileninu memorijalnu galeriju. To što se Kasu, prijatelj Jugoslavije, sećao Milene, ćerke svog prijatelja Bruna Barilija, mnogo je pomoglo da se odobri otvaranje galerije u Požarevcu. Jer, ne treba zaboraviti da je to još uvek vreme socijalističkog realizma, a Milena je bila u srodstvu sa izbeglim Karađorđevićima.

Njujork u Mileninom životu?

Na izložbi 31 žena, održanoj početkom 1943. u Njujorku, podeljenoj na nadrealizam i apstrakciju, Milena je svrstana među nadrealiste. Izložbu je organizovala Pegi Gugenhajm, nakon opaske Marsela Dišana da „kod nadrealista žena može biti ili model ili muza“, da bi prikazala stvaralaštvo žena koje nisu ni jedno ni drugo. Na izložbi, Milena se predstavila slikom Nesanica, a štampa je o njoj pisala uglavnom kao o rođaci jugoslovenskog kralja. Zvezda te izložbe bila je Frida Kalo. Iako se ne može tvrditi da su se lično upoznale, povezuje ih autoportret kao komunikacioni kod njihovog stvaralaštva. Milena sopstveno lice prikazuje na desetinama autoportreta, na kompozicijama, pa čak i u komercijalnom dizajnu, kroz varijacije unutrašnje drame, ali uz očuvanu prepoznatljivost.

Za razliku od autoportreta Fride Kalo, koji su slika strasti na njihovom vrhuncu, Milenini su prikaz posledica. Na Mileninim autoportretima vidimo samo završni čin, na osnovu koga nam je sve jasno o drami koja mu je prethodila. Milenini autoportreti, kao i sva njena dela, slike, poezija, pa i pisma, govore o jednoj komplikovanoj individuaciji, o umetnici u mladosti, jer Milena je samo mladost i imala.

Muzej naivne i marginalne umetnosti

Povodom 64 godine od osnivanja, Muzej naivne i marginalne umetnosti svim posetiocima Muzeja u Jagodini omogućio je besplatan ulaz od 2. do 7. aprila. Publika u jagodinskom MNMU trenutno može da pogleda izložbu I burn in sun, moon and stars francuske umetnice Margo, kao i izložbu Art Brut. Radovi iz kolekcije Infeld. U Salonu Oto Bihalji-Merin u Beogradu, u toku je izložba Brutalna nežnost, kojom se publici predstavljaju radovi Edite Kadirić i Kejti Voznicki.

MNMU iza sebe ima i dve godine rada u novim uslovima – rekonstruisana je i dograđena zgrada u Jagodini, a sedište je preseljeno u Beograd. Otvoren je i novi izložbeni prostor, Salon Oto Bihalji-Merin u Nemanjinoj 3, a definisan je novi program i vizija Muzeja. „Tokom 2023. MNMU je realizovao više od 30 programa. Od toga 11 izložbi, među kojima svakako kao najvažniju izdvajamo izložbu Svesno napuštanje realnosti: Ilija Bosilj i Sava Sekulić, kojom je MNMU gostovao u italijanskom muzeju Casa dell’Art Brut. Otvorili smo i prvu stalnu postavku Salona Oto Bihalji-Merin. Nakon rekonstrukcije kojom je Salon pretvoren u izlagački prostor koji ispunjava muzeološke uslove izlaganja i čuvanja eksponata, 26. oktobra prošle godine otvorili smo i prvu stalnu postavku kojom je publici predstavljena zbirka Oto Bihalji-Merina“, navodi direktorka ovog Muzeja, Ivana Bašičević Antić, dodajući da je u decembru 2023. u Salonu Oto Bihalji-Merin predstavljen izbor iz izložbe Art Brut. Radovi iz kolekcije Infeld, koja je nakon toga, 18. januara 2024. otvorena u svom punom obimu u MNMU u Jagodini. U cilju razvijanja saradnje sa drugim muzejima u Srbiji, MNMU je ugostio izložbu Partizanka i Fragonar: Kolekcija slika Jovanke Broz Galerije Matice Srpske i Muzeja Jugoslavije. Raznovrsnost kolekcije muzeja kao i njegov internacionalni profil, takođe, omogućava izložbe na kojima publika stiče uvid u umetnost dalekih kultura poput izložbe Nekonvencionalna umetnost Japana, otvorene februara prošle godine u formi kamerne izložbe skulptura i slika savremenih japanskih umetnika iz zbirke muzeja.

Povodom Dana MNMU, priređen je i odštampan bogat godišnjak na 76 strana, koji je uredila Nina Ljubomirović, viša kustoskinja dokumentaristkinja.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.