Pet minuta sa Vukom Velebitom

Izvor: Novi magazin

„Možemo više da putujemo, sličniji smo mladim ljudima u Evropi i Americi. Zahvaljujući tome što nema izolacije Srbije, odrastamo slično kao u Amsterdamu, Njujorku, Oslu… No, loša politička atmosfera koja se kreira obeležje je koje će se takođe pamtiti. I naravno, da živim u vreme velikog rata na evropskom tlu“, kaže Velebit.

Tačno da vaša generacija bolje živi zahvaljujući globalnom razvoju i sposobnostima, ali država im to naplaćuje, na drugom mestu bi imali veće prihode za isti posao.

Poznajem veliki broj ljudi iz tog sveta i posao mi je vezan za sferu i mogu vam reći da u IT-ju ljudi zarađuju i po dvadeset prosečnih plata. Ne mogu da kažem da žive loše, ali želim i da ljudi koji nisu deo IT-ja žive u budućnosti bolje i da zarađuju više!

Ipak, manje od prosečne plate u Srbiji zarađuje manje od tzv. medijalne zarade, mladi se teško zapošljavaju…

Pitali ste me za utisak i on ostaje, bar za moju generaciju, ali nema sumnje da poreze u Srbiji treba smanjiti kako bi što više ljudi moglo da se zaposli pre svega legalno kod privatnika i da ima veće zarade. Da bi se to dogodilo, država mora da smanji svoj aparat, javnu upravu koja je neverovatno glomazna, tu se zapošljava ogroman broj ljudi, a nije normalno da država bude motor razvoja; u 21. veku to mora biti privreda, posebno privatna. Jedini način da tako i bude je reforma poreske politike, kroz koju će se privući i veći broj dobrih investitora koji ne dolaze ovde zbog subvencija.

Naravno, ključna je i pravna sigurnost za sve koji posluju na ovom tržištu.

Vaš drugi utisak je politički i, ako dobro shvatam, to je da bukvalno u Srbiji danas nema dovoljno sloboda?

Da, živimo u vremenu velikog rata na evropskom kontinentu zbog kojeg su, između ostalog, važne teme kao što su slobode i vladavina prava pale u drugi plan, a fokus se stavlja na geopolitičku situaciju i spoljnu politiku. Danas se u Srbiji mnogo više priča o spoljnoj politici nego o unutrašnjem uređenju i o tome kakvo društvo imamo i kakvo želimo da ostvarimo i ostavimo sledećim generacijama.

Vi ste mlad čovek, nedostaje vam još iskustva, ali dobar ste sagovornik za pitanje; žele li ljudi u Srbiji stvarno uređeno društvo ili ono u kojem svako može da napreduje preko veze?

Mislim da je ovde postao kulturni obrazac da sve što treba da uradite u državnoj ustanovi, od vađenja pasoša do operacije, reći će vam – ne brini, znam čoveka. Čak i oni koji žele da žive u uređenom društvu i bore se za njega. To je postao opšteprihvaćeni model ponašanja, ali uprkos tom obrascu, mislim da veliki broj ljudi želi da živi u uređenijem društvu. Ključ je u podsticajima; ne možete da promenite mentalitet svih ljudi, ali možete da ih podstaknete na promenu ponašanja. Kad odu u civilizovanije društvo naši ljudi vrlo brzo menjaju svoje navike jer su tamo podsticaji drugačiji, zna se šta se sme, šta ne sme, postoje jasna pravila igre.

Najveći izazov u Srbiji danas je što se ne znaju pravila igre, a to je najopasnije za jedno društvo.

Imam još jedno uslovno mentalitetsko pitanje; kad se pomenu izbori većina pita „a ko umesto Vučića?“. Da li zaista ljudi, posebno mladi, žele jakog, jednog jedinog, koji odlučuje o svemu?

Definitvno smo kroz istoriju imali jake lidere i u tom svetlu pojava i opstanak Aleksandra Vučića na vlasti nije izuzetak, više je potvrda pravila. No, mislim da će se to i ovde promeniti kao što se već menja u regionu, samo neophodna je smena čitavih političkih generacija koje su dugo u igri i zauzimaju najveći deo javnog prostora, bez obzira na to da li su u vlasti ili opoziciji. Pre ili kasnije nova politička generacija biće nosilac društveno-političkih promena u Srbiji, ali ostavljam fusnotu jer to ne znači nužno da se opet neće pojaviti neki novi lider.

Mladi ste, obrazovani i već eksponirani u javnosti; jeste li spremni da se bavite politikom? Operativno.

Politika je najkompleksnija delatnost, bez obzira na mišljenje o njoj, ali iako nisam uključen u stranačku politiku, smatram da su moji javni angažmani deo politike. I kada me neko pita bavim li se politikom, kažem „da“, ali ne kroz stranku mada ne isključujem i mogućnost da ću se u budućnosti i kandidovati na nekim izborima.

Da li je vama kao politikologu jasno zašto su stranke proskribovane iako su ključni element parlamentarne demokratije. No, uprkos svemu, ljudi za njih glasaju, posebno jednu, da naglasim, stranku i ličnost?

Zbog svih dešavanja u protekle tri decenije stranke u Srbiji nose veliki teret i politika se prosto odnarodovala, a stranačko delovanje postalo nepoželjno. Verujem ipak da stranke ne mogu da se zamene pokretima i inicijativama jer na kraju dana ljudi glasaju za stranke, a ne za proglase. Ključno je da se stranke rebrendiraju i taj način političkog delovanja vrati kao normalan i najvažniji put učešća u političkim procesima. Za to je potrebno i pregrupisavanje i ukrupnjavanje političke scene, koja je danas veoma fragmentirana.

A gde je uloga pokreta kojih ima na svim stranama političkog spektra, neki su uticajni?

Uloga pokreta je ograničena uglavnom na uzroke i razloge nastanka, mada ima i onih koji su vrlo aktivni na političkoj sceni i nameravaju da prerastu u stranke. Čini mi se da i su oni koji su pod imenom pokret uspeli nešto da urade, svesni da zbog infrastrukture i umrežavanja na terenu moraju imati stranački model delovanja.

Nekako uvek kad se priča o politici stignemo do medija; jesu li oni danas glas javnosti ili propaganda?

Većinski u svetu, pa i kod nas mediji danas jesu propaganda, ali ja ne znam kada to nisu bili. Medijske kuće koje ne žele da budu deo ustaljenih, zaraćenih i drugih narativa više su izuzetak nego pravilo.

Hvala…

Na kraju, voleo bih da se vratim na vaše prvo pitanje o asocijacijama i utiscima koje ću u budućnosti poneti na ovo vreme; nisam očekivao kada sam 2012. stekao pravo glasa i učestovao na izborima da će jedna stranka i jedan čovek biti toliko na vlasti. Verovao sam da je brža smenjivost vlasti već došla u Srbiju.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.