Pet minuta sa Stašom Zajović

Izvor: Novi magazin

Podsetila je i da nagradu dodeljuje fondacija sa imenom Maje Maršićević Tasić, s kojom su joj se ukrštali putevi u raznim borbama. I, verna sebi i svom antiratnom duhu, govor je završila usklikom: „Stop ratu u Ukrajini“.

Staša Zajović je višedecenijska „veštica“ Srbije, tako je predstavljena u prorežimskim medijima, ali ne samo u njima, tako je percipira i dobar deo javnosti, pa i one tzv. drugosrbijanske. Otuda valjda i manjak tih nagrada na kojima se zahvaljuje na srpskom jeziku. „Moram malo da se korigujem, dobila sam i priznanje ikone gej pokreta pre desetak godina, veoma se ponosim nagradom ‘Konstantin Obradović’, baš kao i ovom. Ali, zaista, mi žene koje delujemo na margini društva nismo navikle na priznanja“, kaže Staša Zajović za Novi magazin, kroz zarazni smeh.

Ono nije priznanje za žene sa margine već za neustrašive, dosledne i hrabre, za takve kao vi. Pri čemu vam ne laskam.

Kad kažem margina, mislim na marginu društva, ali to je u dobroj meri i naš svesni izbor jer smo mi na neki način tuđinke u sopstvenoj zemlji, dodeljena nam je uloga spoljnih neprijateljica zato što se zalažemo za mir i pomirenje, protiv diskriminacije na svim meridijanima, svuda u svetu, solidarne smo za svim žrtvama i u ratu i u miru, ne samo kod nas. A to je suprotno dominantnoj, homogenizovanoj Srbiji; mi obelodanjujemo ono što ta dominantna Srbije želi da potisne. Mi zato osvajamo i grad, recimo prostor kakav je Trg Republike, prostor je bolja reč jer grad je otvoren, on prihvata drugost, a Beograd i Srbija to ne čine.

Grad komunicira, to je Amfora, mesto gde se ljudi kreativno prepiru. Meni je najstrašnije što danas na prste možemo da nabrojimo režime gde se na taj način ponašaju – ne kažem da ih je malo, uvek ih je suviše. To je pitanje elementarne društvene pristojnosti. Pa molim vas, sada je i Kuba, recimo, priznala istopolne zajednice, a nama je to problem. Kako nije problem Crnoj Gori?

Dakle, kad kažem margina, ja mislim na doslednost, mi ne menjamo stavove i vrednosti od prilike do prilike, a to nas ostavlja po strani od glavnog toka.

Zapravo, čini mi se da se ponosite svojim mestom u društvu?

Naravno, kažem da je to svestan izbor, a meni je jasno da se ponovo vraća matrica koja nas je devedesetih dovela do rata. I najstrašnije je što se kulturna elita ponaša kao da se ništa ne događa, ćuti. Ne mogu ja od radnice koja se bori da preživi svakog dana da očekujem da promišlja i vodi društvo, ali to tražim od intelektualne i kulturne elite koja se plaši da će nešto izgubiti ako počne glasno da promišlja.

A zapravo, kako nas istorija uči, glasnim promišljanjem dobija, a ćutanjem i pristajanjem dugoročno gubi mesto u društvu u poštovanje.

Tako je, zaista gubi iako može mnogo da dobije, i to srozavanje kulturne i intelektualne elite razlikuje ovo vreme od devedesetih. I šta običnom čoveku ostaje nego da ih prati i ćuti?

Vi ne ćutite, autentični ste mirovni i antiratni pokret.

Jesmo i nećemo prestati da ćutimo. Mi nismo odgovorne samo za ovu zemlju, odgovorne smo za celu planetu: žena i Avganistanu ne može da odluči šta će da radi, mi moramo da govorimo i u njeno ime. Sada ćemo se solidarisati sa Irankama i sa ruskim antiratnim aktivistkinjama. Ali, da vam kažem, ne mogu ja da vičem na američki ili na ruski imperijalizam, a da ćutim na onaj naš. Šta je Milošević radio i šta je Vučićev srpski svet nego isto to? Nepriznavanje grešaka, zločina i tuđih žrtava, glorifikovanje samo svojih i optuživanje svih drugih je pogubno. Evo istraživanje Demostata kaže mladi ne znaju šta je bilo u Vukovaru, u Zvorniku, na Kosovu, čuli su za Srebrenicu, i to je sve, ne znaju da se dogodio genocid. A što kaže Srećko Mihailović, ako ne znaju šta se desilo, kako znaju da je Ratko Mladić heroj? To nam govori da je ista matrica na snazi.

Koja matrica, tačno?

Najstrašnija je nekažnjivost zločina. Vidite koliko je nasilja oko nas, u kući, na ulici, a mislite da je pandemija seksualnog nasilja Srbiji pala s neba? Nije, Srbija ni danas nije priznala ratni zločin silovanja, a svi oni koji su silovali na ratištima na kojima su bili danas su uvaženi građani i doneli su kulturu nasilja i nekažnjivosti. Pa šta je bio Mika Aleksić nego Arkanov podanik i ne mogu da razumem zaveru ćutanja oko te njegove škole glume u kojoj je stalno bilo nasilja nad decom. Zbog toga mi idemo na sva suđenja i glasno ističemo da su silovanja u miru samo nastavak ratnih silovanja.

Ali niste angažovani samo na ispravljanju te nepravde.

Ne, nikako, ovde je radnik postao potrošna roba i mi moramo i protiv toga stalno da dižemo glas jer je i to nasilje nad čovekom.

Moram nešto u smislu imena nagrade da vas pitam; jesu li žene u Srbiji hrabrije nego muškarci?

Naravno, i moram da kažem da je to jedna od stvari na koju sam u Srbiji najviše ponosna. Poslednjih tridesetak godina žene u Srbiji su najhrabrije, najdoslednije, najupornije. Možemo to i dokazati prostom činjenicom da žene nisu na čelu samo ženskih organizacija već i gotovo svih organizacija za ljudska prava. I ne stoji argument da su muškarci bili mobilisani kad su te organizacije stvarane, pa nije mobilizacija zauvek trajala! Ne, žene su prosto mobilnije, zainteresovanije i zaista da – hrabrije. Kako reče Borka Pavićević, pa šta je ovo, nigde nema toliko, kako nas zovu, k…. i izdajica kao među ženama u Srbiji!

Tačno je da su žene van Beograda manje vidljive, ali svuda rade, uprkos rizicima. I mene što se tiče – neću odustati nikada, boriću se i za njih.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.