Pet minuta sa: Savom Pilipovićem

Izvor: Novi magazin

Ali ona, kao u njegovom slučaju ne mora biti konačna ukoliko se usudite da prkosite sudbini. Pilipović, koji je s metastazama napustio matično advokatsko zanimanje, na nagovor doktorke Lidije Kandolf Sekulović prijavio se za učešće u kliničkoj studiji za ispitivanje novih lekova u Nemačkoj koji su metastaze naterali na povlačenje.

Knjiga, mešavina dnevnika, sećanja i priručnika iz (samo)pomoći nastala je kao ideja i neka vrsta pomena Pilipovićevoj prerano preminuloj prijateljici i sapatnici „koja me je molila da umesto toga što pišem na društvenim mrežama. napišem knjigu“: „Knjiga govori o mojoj bolesti i lečenju, ali i o životu oko nas i u nama. Važno je da bolesni ljudi shvate da je i bolest deo života. Čak i mi koji imamo najteže bolesti koje strašno utiču na život, bez obzira na njih, moramo da živimo. Osim što smo pacijenti mi smo i, da se dotaknem politike, igrači; u jednom trenutku sam čak razmišljao da izađemo na izbore.“

U knjizi koja je kolažnog tipa interesantno je što iz sadašnje vizure sagledavate prošle događaje, često iz vremena pre bolesti.

Trudio sam se da u pisanju budem pošten, ali nikada čovek ne može da sto odsto prenese ono što se stvarno dogodilo, a sećanje je, što bi rekao moj omiljeni kantautor Đorđe Balašević, smešna lupa koja sitne stvari uveličava. Ja se vraćam u period najranijeg detinjstva, gimnazije, vojske, važnih događaja u životu, a uključuje se naknadna pamet jer znam šta se desilo.

Koliko se vaš život promenio pre bolesti i s njom?

Što je rekao doktor Kon, 100 odsto, ogromna je razlika – sve se promenilo i dobro je što se promenilo. Moj melanom je najverovatnije posledica stresa, moguć je nasledni faktor, ali stres pre svega; radio sam posao koji nisam voleo, nisam bio srećan i to je uticalo da se razbolim. Sunca sam se uvek klonio.

Ljudima je teško da se suoče i s mnogo manjim stvarima, ali kako je to saznati tešku dijagnozu i biti svestan da koliko sutra neće biti spasa?

Meni se to desilo i kada sam shvatio da je smrt iza ćoška, nekako u magnovenju sam se obratio gospodu iako sam bio radikalni ateista. Vrlo brzo sam shvatio da za ljude koji nisu verujući smrt predstavlja kraj svega, a verujući veruju da to nije kraj već stepenica u životu. I to je bila neka prekretnica, utočište…

To je logično, svako veruje u nešto.

Kako ja to vidim, verovanje u boga je verovanje u ljubav i sadržano je u zapovestima „Voli Gospoda svoga“ i „Voli bližnjeg svoga“. Jedan sjajan sveštenik mi je rekao da to što smo mi verujući ne znači da smo bolji od neverujućih nego samo da kroz liturgijski život tražimo potvrdu postojanja. A ja sam zahvaljujući toj terapiji u Nemačkoj imao sreću.

Kako je vaša okolina pratila promene?

Milion puta smo čuli da su nekoga, kad mu se nešto u životu desi, dotadašnji prijatelji napustili; mene nisu napustili, mnogi su ostali sa mnom. Evo, sin se nedavno ljutnuo i pitao me kako imam toliko prijatelja, ali tako je, moji prijatelji i porodica ispratili su ono što se meni dešavalo. Nedavno sam se razišao sa suprugom, dogovorno, ali lečenje smo zajedno prošli i bilo je to teško iskustvo za nas.

Kakva su iskustva vaših prijatelja iz Udruženja?

Sve naše priče su različite, i kako smo dobili melanom, kako se suočavamo s njim, kako se lečimo, koliko nas razume okolina. Mi se međusobno podržavamo i teško je kad neko ode, pre nekoliko dana bili smo na sahrani u Subotici, umrla je devojka od 33 godine. To je uvek strašno teško.

U naslovu imate i politiku, što sam shvatila ne kao partije vlasti i opozicije već kao odnos onoga što se zove država prema melanomu i obolelima. Visoko ste podigli lestvicu i vidljivosti i zahteva. Šta je još hitno?

Moram da se vratim na početak našeg rada, pre šest, sedam godina situacija je bila katastrofalna, a tokom ovih godina uspeli smo i da izdejstvujemo lekove na pozitivnoj listi, ali i da uspostavimo komunikaciju između Udruženja i države, nekad je bolja, nekad lošija, ali smo svetlosnim godinama napredovali. Jesam li uvek zadovoljan? Nisam, ja zakeram, ali napredujemo. Sada nam je neophodna terapija za pacijente u trećem stadijumu, koji još nisu metastazirali; dobili smo uveravanja da se na tome radi, nadamo se da će biti na narednoj listi, znate kako se kancer brzo razvija, što pre stigne terapija to više nade. Ali sreća je što danas razgovaramo i u institucijama i u javnosti, možemo i da se posvađamo, ali mirimo se i nastavljamo.

Meni je fascinantno koliko sve zavisi od ljudi; skloni smo da sve odbijamo ili prihvatamo kao sistem, ali u sistemu ima divnih ljudi koji se bore, s kojima može da se razgovara i trude se da nešto poprave.

I još nešto, mi smo dobili te lekove koji život znače, ali iz nekog bizarnog razloga oni se ne daju na VMA već svi moraju na Institut za onkologiju i radiologiju, koji je premali za sve pacijente.

Melanom je, na sreću, relativno redak među kancerima, ali sa druge strane, terapija je skupa. Pitanje je koliko i u sistemu i u javnosti postoji svest da je svaki život vredniji od novca?

Statistički mi smo retka bolest, ali iako činimo jedan odsto svih obolelih od kancera, stopa smrtnosti je nekoliko puta veća. Nije dobro što je melanoma sve više, a s klimatskim promenama biće ga još više. Dobro je što postoji empatija i među običnim ljudima i među zaduženima u sistemu, ali veliki je problem kod ovih drugih kada su u situaciji da odlučuju o nečijim životima jer para ima toliko koliko ima, a nema dovoljno za sve. I u strašnoj su situaciji da odlučuju kome pomoći, kome ne. Sećam se pre nekoliko godina kad još nismo imali terapiju, Novartis je davao deset terapija, ali kome ih dati? Ili sećam se i pacijenta koji je mogao na istu studiju u Nemačku kao ja, ali njegovi roditelji nisu imali novca ni za minimalne troškove koji se podrazumevaju. Velika sreća za nas je da su ljudi koji razgovaraju s nama lekari, čak i oni koji su ušli u visoku politiku i dalje su lekari kojima je stalo do svakog pacijenta.

Mi se kao društvo suočavamo s jednim teškim saznanjem – decu, posebno obolelu od retkih bolesti – lečimo SMS-porukama. Vi znate koliko je terapija važna, posebno da se primi na vreme.

Godinama unazad mnoge stvari pravdam time da smo mi kao društvo siromašni i sve mogu da razumem, ali ne mogu da razumem da se deca leče SMS-porukama i donacijama. Znam da su lekovi skupi, posebno za najteže bolesti kao što je spinalna mišićna atrofija, ali pogledajte, Telekom je uplatio 600 miliona evra za prenos utakmica Premijer lige da bi je oteo Šolaku, to je više neko što je potrebno za svu decu obolelu od SMA! I nikada neću prihvatiti da deca zavise od dobre volje ljudi – za njih mora biti novca u budžetu.

Za kraj – Đorđu Balaševiću niste morali da se okrećete, uvek je s vama?

Odrastao sam uz njega i mnogo od njega učio o ljubavi, sećam se na jednom koncertu, kad je počelo ratno ludilo i skrivanje iza svetosavlja, rekao je: „U mojim pesmama ima više svetosavlja nego što su oni ikada videli.“ I u pravu je, on je za mene više od pevača, kantautora, čak i pesnika i pisca.

Izvor: Novi magazin.