Pet minuta sa… Nenadom Šaponjom

Odnedavno direktor krovne vojvođanske institucije kulture Kulturnog centra Vojvodine “Miloš Crnjanski”, Šaponja je objavio devet zbirki poezije koje su nagrađivane od prve (“Đokonda”, Matica srpska, 1990) do najnovije (“Silazim u tišinu tega bačene kocke”, KC Novog Sada, 2019).

Promoviš postmodernu poetiku i idiosinkratičnu interpretaciju književnih dela, koja pretpostavlja “življenje” u literaturi. Kao glavni urednik i izdavač potpisao je više od 450 naslova objavljenih u izdavačkoj kući Agora, od kojih su više od 50 dobile najznačajnije domaće i svetske književne nagrade.

Predsednik je Društva novosadskih pisaca (DNK), potpredsednik Udruženja izdavača i knjižara Srbije i predsednik Upravnog odbora Gradske biblioteke u Novom Sadu. Član je uredništva “Letopisa Matice srpske”. Član je Srpskog književnog društva i Društva književnika Vojvodine.

Od svega, od “življenja” u literaturi, uvek ističete da se osećate pesnikom. Šta znači biti pesnik?

Imati “poseban” kontakt sa svetom. Imati suptilan uvid u stvari koje se tiču različitih segmenata aktuelnog života i vremena, a istovremeno biti u saglasju s najdubljim finesama jezika (što je pesnicima valjda urođeno). Kada se dodirnu te paralelne stvarnosti može da nastane pesma. Pesnici poput ribolovaca provedu ponekad i ceo život čekajući da ta lovina “trzne”. Nekada se dugo borimo s velikom ribom. Uspešno, a katkad i porazno. A nekada ne dočekamo ni onu malenu, koja se baca nazad u vodu.

Možda je to što ste pesnik uticalo da napišete putopisnu knjigu koja je nedavno nagrađena nagradom “Moma Dimić”. Mnogo putujete, učestvovali ste i posetili brojne književne sajmove u zemlji i svetu, ali ste čitaocima priredili drugačiji pogled na neke zemlje opisujući ih u putopisnoj knjizi “A Brisel se da prehodati lako”.

Radi se, naravno, o još jednom registru percepcije, zanimljivom tom pesniku izglobljenom iz svakodnevnog života. Kada odete negde, u drugi jezik, drugu kulturu, vi skidate veo po veo sa onog vidljivog. A to vaše vidljivo je najčešće oblikovano od predrasuda i stereotipa. Kada se ono što počinjete da viđate duboko razlikuje od onoga što ste pretpostavljali, susrećete se upravo sa onim procepom usred realiteta u kojem počinju i čuđenje i literatura. Jezik književnosti je način da počnete govoriti o suštinskim stvarima. I zato je zgodno voditi dnevnik jer fiksirate na papiru, ili na ekranu u današnje vreme, književne elemente svakodnevice.

Što se tiče knjige “A Brisel se da prehodati lako”, u pitanju je dnevnik, taj prostor apsolutne slobode i prostor, naravno, apsolutnog (književnog) iskušenja, sveden na neka putovanja za koja se pokazuje da imaju i svoju unutrašnju dramaturgiju i međusobnu gravitaciju. Te činjenice su mi i dale ideju da baš ove putopise iz dnevnika uokvirim unutar istih korica. A jedna od stvari koja povezuje sva ova mesta, i još više sve ljude koje sam na njima sretao, jeste taj podrazumevani univerzalni jezik značenja književnosti.

Nekako je Crnjanski uvek prisutan u vašem životu. I za tu putopisnu knjigu kritičari su naznačili da ste, boraveći na sasvim različitim tačkama zemljinog šara, pisali tako da se čitalac oseća da je upravo on tamo, te je tako smisao vašeg putovanja postao smislom čitanja o putovanju. Ko je Crnjanski u vašem književnom svetu?

Jedan od načina prepoznavanja sveta. Kada kao čitalac uhvatite njegov mentalni ritam dugo ga nosite u sebi. Zato što je pravi, nepatvoreni, i zato što je poseban. Njegove rečenice su oni momenti u kojima naš jezik stiže do svojih vrhunaca. Uz pomoć “Embahada” putovao sam po Nemačkoj, Italiji mnogo pre svojih stvarnih putovanja, a kasnije sam se uveravao da su to i bila stvarna putovanja. Naočari Crnjanskog su u našem jeziku mera za pravo prepoznavanje sveta. Kroz um velikog pisca uvek lako prepoznate šta jeste, a šta nije. U svakom momentu prepoznajete lažnost razglednica izmišljenih po stereotipima za mediokritete.

Pitala sam za ovog pisca jer nedavno ste postali direktor Kulturnog centra Vojvodine “Miloš Crnjanski”. Koliko vam je inspirativno da kreirate kulturni život i kako vi vidite kulturu u Vojvodini, njene specifičnosti?

Svaka kreacija je inspirativna, a kulturni život je pre svega živ organizam. Samo treba oslušnuti i povezati stvari. Treba prepoznati šta je danas novo i osetiti šta će biti novo sutra. I ravnati se prema novim idejama. A krovna institucija kulture treba da prepoznaje i povezuje vrednosti kultura različitih nacionalnih zajednica i umetnika širom Vojvodine, ali i da bude istinska spona sa drugim evropskim i svetskim kulturama. Da pomogne mobilnost umetnika i vidljivost kulturnih vrednosti sa ovih prostora u svetu. A i obrnuto. Svetske umetnike i svetske ideje dobro je sretati i kod kuće.

A Novi Sad? Učestvovali ste u osnivanju Društva novosadskih književnika, u čijem su izdanju objavljene antologije novosadske i proze i poezije. Šta one pokazuju, kako vi vidite novosadsku književnu scenu? Priredili ste od “Antologije savremene novosadske priče” koju je objavio Stilos 2000. do ove najnovije “Nova priča Novog Sada” u izdanju DNK, i pratili, između ostalog, upravo “priče”…

Osnivanje Društva novosadskih književnika izraz je potrebe pisaca ovog grada ne za institucionalnom vidljivošću već za suštinskom vidljivošću književne reči u njemu. Novi Sad ima tu srećnu okolnost da u njemu stvaraju brojni značajni umetnici na različitim jezicima, iz različitih kulturnih miljea. Antologije koje navodite to potvrđuju. U narednom periodu treba uraditi sve što se može da ove književne reči čujemo i čitamo i na drugim jezicima.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.