Pet minuta sa Majom Erdeljanin

Izvor: Novi magazin

„Ovu izložbu sam i napravila da bude takva da čovek kada korakne u galeriju doživi vatromet informacija i da shvati koliko se nama desi događaja u svakom danu tokom godine“, izjavila je slikarka Maja Erdeljanin (Novi Sad, 1971) za Novi magazin povodom svoje izložbe „Dragi dnevniče: godina svesnosti“ koju imaju prilike da vide i u Kikindi jer je do 28. juna otvorena u čuvenoj galeriji „Terra“. Ono što je zanimljivo jeste da je protekle subote u istoj galeriji održana radionica inspirisana upravo ovom izložbom. Milena Ćuk, autorka iskustvenih PsihoArt Lab radionica u kojima učesnici uz pomoć vizuelnih praksi istražuju unutrašnje doživljaje i eksperimentišu sa načinima izražavanja, sa polaznicima je bila inspirisana upravo Majinim vizuelnim dnevnicima. 

U Novom Sadu, gde je Maja Erdeljanin na Akademiji umetnosti završila osnovne i master studije slikarstva u klasi profesora Dušana Todorovića i gde godinama izlaže ali i radi kao urednica u Malom likovnom salonu Kulturnog centra Novog Sada, publika je ovu izložbu videla u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine. Objavljen je i katalog koji u potpunosti dočarava ideju i koncept izložbe „Dragi dnevniče“, kao i slike pred kojima malo ko ostaje ravnodušan.

Da se i mi malo poigramo na Majin način, zavirili smo u katalog njene izložbe u kojem je, pored kalendara svojih dana, objavila i Kalendar značajnih datuma koji su nečemu posvećeni. Tako saznajemo da će ovaj intervju biti objavljen 27. juna, dana kada se obeležava Svetski dan industrijskih radnika, sunčanih naočara, bankomata i mikrobioma.

Kažu da ljudi koji pišu dnevnike žive dva puta, jednom dok doživljavaju stvari a drugi put kada ih promišljaju i zapisuju ih. Kako ste vi došli na ideju da radite vizuelne dnevnike, o svakom danu u godini?

Bila sam sklona tome još kao mala jer sam i kao tinejdžerka vodila dnevnike. Na njih sam kasnije, naravno, zaboravila. Uvek sam čuvala neke drangulije, uostalom kao i svi ljudi, čuvala sam ulaznice s koncerata, papiriće na kojima je nešto ispisano, koji nas podsećaju na neke događaje… Stalno sam po kutijama imala puno toga. Počelo je tako što sam htela da napravim red među svojim papirićima, svojevrsnom dokumentacijom prošlih svakodnevica. Onda dolazi onaj efekat kada vam je ipak žao da bacite maltene bilo šta od tih uspomena iz kutija. U tom periodu sam intenzivno razmišljala i o tome šta je nama važno a šta ne. Neke stvari koje su nekada bile jako, jako važne, na liniji večnosti se pokažu kao minorne.

Iz kataloga za vašu izložbu sam videla da vas je potaklo i to što imamo mnogo proglašenih svetskih dana za ovo ili ono…

Da, da. Konkretan povod i jeste bilo to što sam u ateljeu, slikajući, svakodnevno slušala radio i često čula kako nam čestitaju svetski dan ovoga, svetski dan onoga. Primetila sam da tu ima veoma važnih događaja i stvari kao što su Svetski dan slobode govora ili Svetski dan posvećen deci, pa ljudima obolelim od posebnih bolesti, zaštite životne sredine… ali, bilo je tu i smešnih stvari… Svetski dan kornjača, Svetski dan oproštaja, Svetski dan „zahvalnosti za pseći keks“, Svetski dan bez FB… i da ne nabrajam, pomislila sam da je svaki dan u godini dan nečega i počela sam da izrađujem kalendar. Ispostavilo se da je to tačno da je baš svaki dan – dan nečega, a da se vrlo često dešava da se na jedan datum obeležava nekoliko stvari.

Tu, dakle, počinje vaše promišljanje…

Naravno, počela sam da razmišljam o različitim veoma bitnim temama ali i o onome što svako od nas promišlja: po čemu je taj dan meni bio bitan. Pored svih važnih svetskih događaja i vesti, postojimo i mi a našu svakodnevicu čine neke stvari koje su nama veoma bitne. Svako od nas ima onih nekoliko datuma koji su mu važni, rođendani, godišnjice nečega ali, šta je sa ostalim danima, šta je nama bilo važno ostalih 360 dana. Želela sam da te „nebitne“ dane obeležim i ovekovečim. I onda sam zavirila u moje kutije. Na primer, čuvala sam ulaznice za neke svetske izložbe meni dragih umetnika, ili karte za predstave i bioskopske projekcije na koje sam išla sa meni dragim ljudima. Toga dana, meni je to bilo bitno. Eto, to mi je bilo polazište za ove radove.

A ti radovi su svi istih dimenzija 24 x 30 cm, dakle 24 sata za svaki dan u mesecu?

Da, to su manji kolaži tih dimenzija koji se kasnije pretvaraju u jedan vizuelni dnevnik, u sliku. Jedno od pravila mi je bilo da datum mora da se nalazi na kolažu, bilo da sam zalepila neku ulaznicu na kojoj se on vidi, ili voznu kartu, ili sam ga unela na drugi način, ali datuma mora biti. Od 2006. do prošle godine su urađene slike tako da je sada cela jedna godina pokrivena, a ima i radova mimo te koncepcije koji su i većeg formata i gde je jedna slika jedan mesec u godini. Znam mnogo umetnika koji su sebi dali u zadatak da urade jednu sliku svaki dan i da to nisu uspevali. 

Zato sam ja razmišljala i kao urednica a ne samo kao umetnica i odmah odredila taj format i neopterećeno krenula u sve to, tako da je moj dnevnik jedne godine nastajao tokom 14 godina ali je sada tu i za mene i za publiku. Želela sam da izbegnem i monotonost radova, želela sam da iz njih izvire ta igra sećanja na događaje i važne trenutke. Želela sam da napravim spektakl jer mi te naše obične dane ne smatramo spektaklom a oni to jesu. Možda nam se u jednom tom našem danu ne dešava ništa spektakularno ali mi možemo da osvetlimo neku našu dnevnu rutinu i da je napravimo važnom. Time i naš život dobija na važnosti. Skloni smo velikim očekivanjima od sutrašnjeg dana i onda smo skloni da budemo i depresivni kada se „ništa“ ne desi, ne shvatajući da nam se baš u tom, kao i u svakom narednom danu, dešava mnogo toga. Ne možemo svakog dana očekivati neki spektakl. Bilo bi to naporno, a i nije realno. Ovo je mnogo bolja varijanta, da osvetljavamo naše neke male-velike stvari i događaje. 

Da li je pravilo bilo samo isti format i da ima datum na slici?

Osim ta dva pravila nije postojalo ni jedno drugo što me je posebno radovalo. Dakle, radila sam onda kada sam zaista poželela da radim to, isto kao što ljudi ne pišu redovno dnevnike i zapisi im nisu iste veličine. I sama ideja je bila u tom konceptu tako da je sve ostalo bilo potpuno slobodno. Svaka ova slika je zasebna i predstavlja neku moju retrospektivu. Na njima su i sve teme s kojima sam se bavila kao slikarka, na njima su i kombinacije tih mojih tema… Ničim se nisam ograničavala.

I publika je izvanredno reagovala u Novom Sadu. Postigli ste to da su se svi igrali, prisećali se svojih malih životnih „spektakla“. Da li je time ispunjen i cilj da se u drugim ljudima probudi optimizam i da bar na tren i oni sagledaju svoj život „iz pravog ugla“?

Meni je bilo jako drago da vidim takvu reakciju publike, zaista. Ovu izložbu sam i napravila da bude takva da čovek kada korakne u galeriju doživi vatromet informacija i da shvati koliko se nama desi događaja u svakom danu tokom godine. 

 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.