Pet minuta sa Ljiljanom Jovanović

Izvor: Novi magazin

A žive li isto Romi danas baš onako kao vi pre nekoliko decenija?

Nažalost, malo toga je urađeno a u isto vreme puno. Šta je urađeno? Ojačana su prava Roma zakonima i propisima ali ne i delima. Država u praksi ne čini mnogo toga da bi ovu decu osnažila, da bi im pomogla i obrazovala makar onoliko koliko je nužno. Mi imamo inkluziju u školama ali samo na papiru. Pojedine valjevske škole ne primaju veći broj romske dece već idu specijalne škole. Navodno, na testovima mališani nisu pokazali određene mere zrelosti za polazak u školu i mentalne sposobnosti potrebne za praćenje nastave. Verujem da su u pitanju pre svega socijalno-kulturne i jezičke barijere nego intelektualne sposobnosti romske dece. Istraživanja su pokazala da su očekivanja učitelja i nastavnika od romske dece niža, da su im postignuća lošija a to onda dovodi do smanjenja podrške koja pruža tim učenicima. Snižava se gradivo, smanjuju se kriterijumi i neretko se deca prevode u sledeći razred bez savladanog gradiva. 

Uostalom, kada tu decu pitate zašto puše, prose ili ne idu u školu oni kažu da ih druga deca ismevaju, da ne znaju gradivo i da ih nastavnici ne podržavaju. Kada pitaju nastavnike da im objasne matematiku koju su na primer, u vreme korone onlajn propustili, profesori nemaju mnogo razumevanja i upućuje ih na dopunske časove kod drugih nastavnika koji to rade. Oni nemaju novca da plaćaju privatne časove i zato radije rade i teške fizičke poslove nego da idu u školu. 

Pa ipak, vaš sin akademski obrazovan i danas je poznati i priznati borac za prava Roma u Srbiji ali i u svetu. 

Da jeste, moj sin se školovao i ponosna sam majka jer je shvatio koliko je to važno. On je taj koji mi daje snagu i volju za ovako težak rad. Naročito želim da pomognem ženskoj populaciji da se osnaže, obrazuju i postanu ekonomski nezavisne jer moram vam reći romske žene su inkubatori za rađanje dece, bez ikakvih prava. Treba li da ističem koliko fizičkog i verbalnog nasilja ima u romskoj populaciji, kako se ženama oduzima novac koji zarade a često im nije ni dozvoljeno da rade. Ako me pitate ko je ugroženiji deca ili žene, nisam sigurna da mogu odgovoriti. Jer, kad se neka buka čuje iz romske kuće, niko neće zvati policiju da toj ženi pomogne. Kad neko vidi boso dete, niko mu neće prići da mu da stare cipele. Opšte je mišljenje da Romi tako žive i kao građani drugog reda o njima ne brine ni uža ni šira zajednica. 

Ističete brojne talente Roma o kojima se malo zna. 

Među njima je toliko talentovanih muzičara, krojačica, trgovaca i preduzetnika da vi ne biste verovali. Uostalom, kad odrastate u tolikom siromaštvu, vi mnogo rano naučite da se snalazite, da procenjujete koristi i štete, uviđate prilike tamo gde ih drugi neće videti. I to je ogroman potencijal koji država ne prepoznaje a koji oni vrlo često ostvare u inostranstvu gde otvaraju radnje za čišćenje, na primer. 

Zašto to ne rade kod nas? 

Kod nas ne otvaraju radnje i preduzeća jer se plaše raznih inspekcija. Oni ne poznaju propise u oblasti zakonodavstva, poreskih i drugih propisa. Da plate nekakvog savetnika nisu u mogućnosti pogotovo u početku. U inostranstvu dobijaju pomoć za otvaranje radnje i grejs-period za plaćanje obaveze a sledi im i druga pomoć oko birokratskih procedura samog jezika. Preduzeća naši Romi uglavnom otvaraju u Austriji, Nemačkoj i Češkoj. Eto, imala sam nedavno situaciju da ubeđujem jednu Romkinju da ode da se odmori ali je odustala jer unuk nije dozvolio da ide. Morala bi da ponese deo od svoje penzije od 12.000 dinara a to mu nikako nije odgovaralo. 

Nije to bio prvi put da vi Rome u Valjevu i okolini „ubeđujete“. Tokom korone ste na svoju ruku obavljali izuzetno težak posao. 

Jeste bilo teško ali ako smo spasili jedan život, vredi. Pošto su oni odbijali da se vakcinišu masovno a ruku na srce, niko im se nije ni posvetio onoliko koliko treba a u slučaju Roma uvek treba uložiti dodatni napor, rešila dam da sama učinim onoliko koliko mogu. Bez obzira na opasnosti zajedno sa doktorom sam išla da razgovaram s njima. Doktor im je na najjednostavniji način, prostim jezikom objašnjavao značaj vakcinacije. U naseljima smo organizovali merenje pritiska, šećera, temperature i mesto gde su zdravstveni radnici vakcinisali Rome. Bila sam jako zabrinuta tada jer Romi ne samo što odbijaju vakcinaciju, oni žive u takvim uslovima gde će se virus najbrže širiti. Koliko njih ode na vreme kod doktora? Bilo je nužno tada učiniti nešto i zato nisam odustajala bez obzira na svu njihovu ljutnju i bes jer su u početku bili ubeđeni da će se od vakcine razboleti ili čak umreti. 

To je bila samo jedna u moru akcija koje ste sproveli u valjevskom kraju. Na čemu trenutno radite? 

Pokušavam da dokučim istoriju Roma na ovim prostorima. Znate, mi nemamo našu istoriju a ja imam dokaze već sada da su Romi učestvovali i u Balkanskim ratovima. Takođe, nadam se da ćemo ponovo pokrenuti radio „Točak“. Znate koliko je bilo značajno kada su oni mogli tu da slušaju ne samo svoju muziku već i brojne edukativne emisije, razgovore sa svojim sunarodnicima koji su završili fakultete pa su uspeli u svojim profesijama, priče iz dijaspore. Drugo, mogli bismo ih edukovati o njihovim pravima i zakonskim pravilima gde su oni najtanji. Jer, oni ne znaju svoje mogućnosti a ponavljam u Srbiji one nisu male posebno ne u odnosu na neke druge evropske zemlje. 

Konačno, recite nam, šta bi bio prvi korak u smanjivanju diskriminacije? 

Obrazovanje romske dece od predškolskog do visokog obrazovanja bez obzira na prikrivenu i otvorenu diskriminaciju. Više obrazovanih Roma će biti primer dobre prakse za celu romsku oblast u svim sferama društvenog života. Napominjem da Romi nisu prljavi, glupi, neradni ljudi. Sve ove sposobnosti su pokazali u inostranstvu. U Srbiji postoje prava koja su zakonom regulisana a za koja Romi ne znaju zbog nedovoljne saradnje međusektorskih institucija. Pojedina prava se uopšte i ne mogu realizovati. I konačno, obrazovanje treba da bude usklađeno i koordinirano sa tržištem kako bi se znao kakve su potrebe a koliko obrazovanih sa određenim zanatima ili fakultetima. I ne manje značajno. Država ne prepoznaje visokoobrazovane Rome. Oni uglavnom odlaze u inostranstvo jer se lokalna zajednica Roma seti samo pred izbore. A takva beda vlada da će oni zaokružiti bilo šta za deset jaja a kamoli koju hiljadu dinara. I to je porazno. 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.