Pet minuta sa Irinom Subotić

Izvor: Novi magazin

Počećemo razgovor konstatacijom iz intervjua koji ste dali koleginici Radmili Stanković – da niko nema prava u određenom istorijskom periodu da grad menja više od trećine. Šta to znači i kakva je to poruka?

Svi gradovi moraju da se razvijaju, normalno je makar koliko bismo želeli da to zaustavimo i da gradovi budu istorijski sačuvani. Pitanje razvijanja, širenja i uništavanja gradova je nešto sasvim drugo, ako se to postepeno radi, pažljivo, ako se grad ulepšava, ako se širi tamo na neke poljane na kojima će biti neboderi velike konstrukcije i kule, to je onda razvoj. Ali, ako se grad urušava time što se vredne stvari apsolutno ne poštuju, gube svoj status zaštićenog dobra onda je to uništavanje grada, a to se upravo dešava sa Beogradom u velikoj meri. I sa drugim nekim gradovima, ali Beograd je napadnut sa svih strana.

Znamo za tri trenutna žarišta, hotel „Jugoslavija“ je gotov, Generalštab je na putu da bude gotov mada je i Evropa nostra reagovala, arhitekte, zaštitnici spomenika kulture, istoričari umetnosti. Šta može da se uradi za GŠ, a šta ne sme da se radi?

Ne sme da se prodaje istorija naša, da se prodaje naša vrednost, ne sme da se prodaje taj deo grada koji je zaista ceo Vladin sektor, nije pitanje samo Dobrovićeve zgrade, najboljeg dela našeg modernizma, potpuno je neverovatno da se prave spa centri i hoteli, kockarnice preko puta Vlade i ministarstava, uključujući i taj istorijski deo koji je od ranog XIX veka vezan za vojnu identifikaciju države Srbije. Mislim da su to stvari koje se ne smeju raditi, moraju da dođu pameti oni koji odlučuju, počev od ministra kulture do predsednika Vlade i države, jer je zaista sramotno ono što je potpisivano, to je gubljenje našeg identiteta…

Mislite na oduzimanje statusa spomenika kulture zgradi Generalštaba?

Da, ceo svet zna da su dve direktorke dale ostavku kada je to na silu traženo, pa je preko noći urađeno, a da ne znamo ko je uopšte to odredio, ne postoje dokumenti. Pomoćnica direktora Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije je to javno rekla i smenjena sa tom mesta. Država radi šta hoće, a radi mnogo pogrešnih stvari, uništava ovaj grad, uništava našu prošlost, našu istoriju i ništa nam ne vredi što hoćemo da sačuvamo ćirilicu i tradiciju ako to dozvoljavamo. Na nekoliko mesta je rečeno, pisao je o tome i arhitekta Bojan Kovačević, da ako mi nekom spomeniku koji je tako značajan ukidamo mesto njegovog istorijskog značaja time što nije na listi zaštićenih to e onda može lako uraditi i sa spomenicima na Kosovu. Zar mi to želimo? Da li zaista mislimo da to možemo da radimo ovde, a da drugi neće to isto raditi a našim spomenicima?

Gospođa Estela Radonjić Živkov je podnela ostavku, nije smenjena, čisto da ne bude nesporazuma. Nedaleko od Generalštaba odvija se i bitka za očuvanje Starog savskog mosta. S novobeogradske strane se most oslanja na Staro sajmište; zašto je bitno da se očuva ta celina?

Ja ću prvo reći zašto mislim da hoće da ga ruše – zato što je to most kojim se zaista čuje kad prolaze kola, autobusi i tramvaji i to smeta stanovnicima Beograda na vodi; oni su tako približili te zgrade da je to neverovatno, tamo zaista nema prolaza. Ruše da bi nekom bila noć mirnija, a zaboravlja se šta će biti sa svim Beograđanima kada se napravi još veća saobraćajna gužva jer nema dovoljno mostova. Pitanje je zašto nije napravljen još jedan most pa se ovaj eventualno rušio? Svi stručnjaci su govorili da je to apsurdno.

Taj most je na neki način znak starog Beograda, on nije lep, ne čuvamo ga zbog arhitektonskih zasluga, ali on ima simboličku vrednost u očuvanju Beograda tokom rata, odnosno neposredno posle rata.

Deo tik uz Staro sajmište je zaravnjen i ugrožava ga. Postoji i velika verovatnoća, kao što se desilo s Nemačkim paviljonom, da nešto opet bude srušeno da bi se nešto gradilo.

Jedan od ogromnih problema je to pitanje Sajmišta; bili smo toliko srećni kada je posle 80 godina od osnivanja dobio memorijalno mesto koje bi trebalo da bude mnogo veće od same kule koja je renovirana dostojanstveno. Laik sam, ali pratila sam i mislim da su poštovane procedure i da je ta celina sačuvana na dobar način. Srećna sam što taj memorijalni centar postoji kao organizacija koja čuva sećanje na Holokaust koji se dogodio Jevrejima i Romima i velikom broju Srba koji su tu stradali. Ali to nije dovoljno. Memorijalni centar ne zna svoje granice, iako se zna da je žica koja je ograđivala logor bila gotovo do same reke. Bilo bi normalno da se zna šta se tu namerava, nas plaši da ne počnu da grade na toj levoj obali Save još jedan Beograd na vodi, da oduzimaju mesto gde je već spomenik bio, gde su se obeležavala sećanja na žrtve, koji je bio deo memorijalnog centra. Imam utisak da je to sve na neki način obesmišljeno i da se sve završilo na toj jednoj kuli.

Nedavno je na jednom naučnom skupu dovedeno u pitanje postojanje romskih žrtava, navodno nisu popisani, a svedoci stradanja nisu dovoljni. Zar to nije relativizacija genocida ili svođenje na etnovarijantu?

Nisam sigurna da je to negiranje genocida, ali mislim da nema podataka dovoljno i da bi na tome morali da rade ljudi koji se bave samim sajmištem i koji se bave Romima. Zna se po svedočenjima da je tu bila masovna grobnica, tu se radilo i ranije i moguće da je već tada uništeno, ali modernim aparatima možda postoji mogućnost da se još nešto pronađe pa da možemo sigurnije da govorimo o čemu se radi. Ako su Jevreji mogli u celom svetu da poimence nađu šest miliona ljudi koji su doživeli Holokaust, zašto mi ne bismo mogli ovde da na tom malo više radimo? Jednostavno stručnjaci su izolovani, institucije nedovoljno rade, ali verujem da će Staro sajmište kao Memorijalni centar učiniti to što se još može dok ne počnu da kopaju za Beograd na vodi!

Ne možemo da završimo razgovor da vas ne pitam za nesreću na loše renoviranoj Železničkoj stanici u Novom Sadu. Posle toga imamo niz kontroverznih društvenih događanja, a najnovije je vezano za naredbu školama da ne dozvole deci da stanu na 15 minuta u čast žrtava.

Ti mi deluje kao tiranija! To što je Hana Arent nazvala tiranijom zaista je samovolja jedne ideje, jedne misli, jednog čoveka. Ona je dovela dotle da i oni koji odaju počast poginulima da ne kažem ubijenima – ali oni jesu ubijeni zbog nemara i užasa koji se dešavaju u ovoj državi i njenim institucijama – napadnuti su kao neko ko je nemoralan što poziva i druge. Mislim da bi dužnost bila svakog građanina da stane, da se minutom ćutanja pred svaki događaj seti žrtava, da stane 15 minuta onda kada je to organizovanije. To je pitanje našeg saučešća s porodicama, empatije sa onima koji su nestali, ne sme da se govori o moralnoj nepodobnosti i da se deca i njihovi nastavnici za to optužuju. Deca moraju da uče šta znači poštovanje smrti i nečega što je zaista učinjeno zbog nemara, a ne zbog groma ili zemljotresa koji se nije mogao sprečiti.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.