Pet minuta sa Draganom Popovićem

Autorka: J. J. Izvor: Novi magazin

Prvi čovek nevladine organizacije Centra za praktičnu politiku Dragan Popović nalazi se u Srbiji. Tu živi. Već dugo, kaže ponavljajući da ni u vreme upada policijskih službenika u prostorije Centra u Kući ljudskih prava – i još tri organizacije civilnog sektora – nigde nije bežao već je bio s porodicom na putu. Što je i objasnio nadležnim organima – koji su ga „pogrešno“ shvatili, pa u sadejstvu s tabloidima proglasili beguncem. „To je dobar primer kako se koriste informacije dobijene zloupotrebom jedne policijske jedinice, kao i izmišljene informacije o nekim neverovatnim sumama novca u civilnom sektoru. Zato je veoma važno – ma koliko nama svima bilo teško da budemo u takvoj situaciji – da se do kraja ogoli sistem u kojem živimo“, kaže Popović za Novi magazin

Naši čitaoci znaju da govorimo o posledicama Trampovog ukidanja transfera novca USAID prema NVO u Srbiji mada vi niste bili korisnik tog novca. Kako su vam objasnili zašto ste tu i vi?

Nisu mi objasnili. Ja sam, naravno, otišao u policiju i dao izjavu da nikad u životu nisam koristio ta sredstva, policajci su mi zbunjeno rekli da je u nalogu tužioca da uzmu moju dokumentaciju i izjavu. Zašto sam na tom spisku, nije jasno ni policiji ni meni. Zvanično, nezvanično meni je jasno.

Nezvanično svima je jasno!

Dakle, predsednik Republike pomenuo je moje ime u nekoliko navrata i mislim da to ide automatski; kad predsednik pomene nečije ime tužilac (Nenad) Stefanović skače, jedino što pita koliko visoko treba da skoči. Igra slučaja da ja nikad nisam koristio USAID-novac doprinela je tome da se sve u javnosti prilično brzo razobliči kao političko maltretiranje kritičara vlasti.

„Pitanje koliko će glavni tužilac da skoči na mig predsednika“ užasna je kvalifikacija za stanje demokratije i institucija u Srbiji. Šta ćemo raditi ako glavne NVO za status institucija ne mogu da rade?

Mislim da su sad na udaru svi kritičari vlasti, neki su stavljeni malo više pod lupu javnosti poput organizacija civilnog društva koje su omražene, 30 godina se vodi kampanja da su to neprijatelji, strani plaćenici itd., još dok je Vučić bio na vlasti s Miloševićem. A za režim je prilično korisno da poveže studente sa udruženjima građana, kaže sve je to isto, sve su to plaćenici, ali mislim da je sada to toliko providno i besmisleno da i, čini mi se, dobar deo njihovih birača više ne može da proguta tu priču. Oni se sada obraćaju samo svom najtvrđem jezgru, zato je ovako zaoštrena retorika, preduzimaju se akcije koje nama deluju potpuno nenormalno i besmisleno, a njima verovatno deluju kao napumpavanje mišića tog užeg jezgra koje će, nada se Vučić, biti poslednja brana.

Brana za šta?

Može da bude za svašta, zavisi koliko će Vučić daleko da ide u odlukama i, hajde tako da kažem, naredbama tim svojim lojalistima. To ne može da se predvidi i ja se najviše bojim te iracionalnosti vlasti. Oni su pokazali ova tri meseca da, kad su u teškom problemu, povlače poteze koji nisu logični, nisu smisleni, pa su iznenadili celu zemlju tom radikalnošću i time što su se tako ogolili. Idu na otvorenu laž, na represiju… tako da ja ne umem da predvidim dokle će to da ide i šta će na kraju da uradi to najtvrđe radikalsko jezgro.

Kako kao istoričar tumačite da ova vlast, kao crveno-crna ili crno-crvena svejedno, tri decenije ne menja narativ, strani plaćenici, domaći izdajnici… Zar ne mogu da smisle nešto novo?

Ne mogu, očigledno da je ovo delotvorno, deluje ne samo u Srbiji, to je svetski trend. Vidimo to u retorici svakog populiste koji hoće da prigrabi autokratsku vlast i suspenduje demokratske institucije, a posebno da ograniči slobodu javnog mnjenja. Svi oni isto govore, i Orban, i Erdogan, i Tramp, i Kurti i, naravno, Si Đinping, svi oni govore o stranim plaćenicima, obojenim revolucijama, o famoznim zaverama „protiv države i naroda“, U tom smislu od njih ne treba očekivati neku veliku inovativnost, a nemaju oni ni mnogo izbora, ne mogu da se služe istinitim informacijama. Nažalost, ljudi osećaju da im se izmiče tlo pod nogama, sve je suviše neizvesno u njihovim životima i lako im je prodati priču o miru i stabilnosti nasuprot nekakvim zaverama.

Lako je sa ovako postavljenim sredstvima obaveštavanja priču prodati konzumentima, ali kako ljudi mogu i dalje da rade u sistemima koji produkuju laži i očekuju bezbedno oslobođenje?

To je ljudski, mi smo i 5. oktobra mogli da gledamo slične stvari, sad je samo vidljivije zbog društvenih mreža. Ja nisam sklon nekom preteranom osuđivanju ljudi koji nemaju dovoljno hrabrosti, nije normalno da čovek žrtvuje sebe, opstanak i blagostanje sopstvene dece. Mogli smo i devedesetih to da gledamo, hrabriji su napuštali RTS i državne sisteme, međutim, veliki broj ljudi nije smeo to da uradi. Trebalo bi da se borimo da napravimo sistem koji neće dozvoliti da ljudi budu u takvoj situaciji, da biraju da li će biti heroji ili ne.

Vidite li mogućnost da se takav sistem napravi?

Ja sam uvek optimista, mislim da uvek ima mogućnosti. Kao što su nas studenti i srednjoškolci iznenadili energijom i upornošću, ali bogami i veštinama koje poseduju, a u koje mi baš nismo mnogo verovali, mislim da ima nade da naprave bolji svet nego što je ovaj koji im ostavljamo. A teško može da bude gori, ne samo u Srbiji, planetu ostavljamo u katastrofalnim uslovima. Ova tri meseca mi dodatno grade optimizam.

Četiri meseca! U nedelju uveče počela je studentska „Operacija“ blokiranja ulaza RTS-a i RTV-a. Kako tumačite da uprkos svim sredstvima državni organi nisu uspeli da provale šta se sprema?

Mislim da precenjujemo sposobnosti tih službi. Kako što dobar deo ljudi veruje u teorije zavere, tako veruje i u svemoć BIA i svih tih tajnih ili polutajnih centara Vučićeve vlasti. A uvek govorim da u BIA rade isti ljudi kakvi rade u Pošti, Telekomu, Elektrodistribuciji, istog nivoa znanja, organizovanosti, mogućnosti. Naravno, oni imaju moć i ovlašćenja, opasno je kad su oslobođeni zakona, ali opet, ne verujem da je mnogo teško iznenaditi ovu vlast, posebno ne ako ste uporni i imate energiju i kreativnost kakve imaju studenti.

Približava se 15. mart, dižu se tenzije, pre svega diže ih predsednik koji „očekuje“ velike nemire i fizičke napade na institucije. Šta vi očekujete?

Da, on najavljuje i sve vreme diže tenzije, veliki broj ljudi će biti na ulicama, dovukao je nažalost te aktiviste sa svih strana u Pionirski park. U subotu će sve biti na ivici incidenta, ali ja sam siguran da studenti nemaju nameru da prave bilo kakve nemire. To su pokazali i za ova četiri meseca, nisu primenjivali nikakve nasilne metode, to nije modus operandi i tom upornom nenasilnom borbom pokazuju nam gde grešimo kad govorimo da treba zaoštriti… Studenti nam pokazuju da treba ogoliti nasilje režima jer režim proizvodi nasilje i gotovo svi nasilnici u ovoj zemlji su tamo; od onih koji legitimno imaju sredstva prinude do navijačkih i parapolicijskih grupa, neonacisti aktivistima SNS-a daju podršku. Treba to ogoliti i ubediti ljude da se ne treba plašiti ove strane.

Koje je praktično rešenje ove teške društvene i političke krize? Kako ocenjujete studentski predlog da se građani izjašnjavaju na zborovima?

Mnogi ljudi misle, tako mislim i ja, da nam fale neki oblici neposredne demokratije, pri čemu sam ja veliki pristalica predstavničke demokratije. Ali to nisu odvojeni polovi i u našem Ustavu su postavljeni mehanizmi neposredne demokratije da bi zainteresovana javnost kontrolisala svoje predstavnike. Demokratija je u krizi u celom svetu, nije to slučajno, ali moramo da razgovaramo – ne samo u Srbiji – kako to da popravimo. Velika promena za ovo društvo je prilika da razgovaramo o različitim stvarima, o tome kako ćemo kao suvereni da ispostavimo institucijama sistema. I pomoći će sigurno da se dođe do mirnog izlaska iz ove krize iako je sada gotovo nemoguće videti koje je to rešenje.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.